Пише Добрана КОМНЕНИЋ
- новембар 1995.
Као уредник Српског радио програма из Кливланда и као дописник СРНЕ извештавала сам са ових
преговора. У прес центру у војној бази Рајт-Патерсон вече протиче у великом ишчекивању, јер су
преговори требали да се заврше у поноћ 19. новембра. Биће споразума! Неће бити споразума! Светски
репортери се шале и ругају како се Босанци свађају око улица и дрвећа.
Десетак столова ме дели од Милошевићеве телевизијске екипе. Сваких 20-так минута шаљу
извештаје у Београд и нагласак стављају на потписивање споразума и укидање санкција. Посматрам
како се Србија и Црна Гора поносно припремају да дочекају мир. Због пароле „мир нема алтернативу“ до
сада су нестале преко ноћи српска Крајина, Славонија, трећина РС. На жртву се приноси и остатак РС.
Синови твоји, Србијо, играју се са животима своје браће у рововима, судбином прекодринских Срба.
Преговори се настављају и после истека рока у поноћ 19. новембра.
Вођени су све до 5:30 ујутру и на њима је лично учествовао Ворен Кристофер, амерички државни
секретар. „После двочасовне паузе,“ прича ми Крајишник, „преговори су настављени.“
За понедељак је раније била најављена свечана церемонија потписивања мировног споразума.
Вече је а у прес центру велика напетост. Вести нема, а рок за вечерње извештаје је ту. Дописница
„Бостон Глоуба“ позива Кристоса Спира, Грка из Бостона, члана југословенске делегације и личног
пријатеља Слободана Милошевића. Рекао јој је да је споразум на дохват руке. Дописник „Вашингтон
Поста“, Мајкл Добс, упорно покушава да добије Николу Кољевића. А новинар „Њујорк Тајмса“ Роџер
Коен одмахује руком да му нису ни потребни српски извори. Овај новинар је у почетку свога доласка у
БиХ писао објективне чланке о рату, а онда је потпуно прешао на антисрпску страну. Прича ми понешто
што није за писање. Муслиманска делегација за разлику од српске даје изјаве и својим и страним
репортерима. Припремају крах преговора за које ће бити оптужени Срби.
На стотинак метара од прес центра кроз прозоре видимо ЈАТ-ов авион и људе који са торбама улазе
унутра. Покушавам да убедим Крајишника да одржи конференцију за штампу пре него што оду, а он ми
шапатом говори да је дошло до потпуног раскола између Милошевића и представника РС због документа
који се односи на размештање НАТО трупа у РС. У званичном записнику је остало забележено да је
Милошевић дао одлучујући глас за улазак НАТО снага у РС. Претио је потписом патријарха Павла,
потписом који је добио пре поласка у Дејтон. Поноћ је већ прошла и Крајишник ми прича да се у току ноћи
очекује гласање по питањима територијалне поделе. Си-ен-ен преноси изјаву муслиманског
представника Мухамеда Шаћирбеја да су преговори пропали.
Са овом информацијом смо дочекали 21. новембар, дан светог Архангела Михаила.
Касније смо сазнали да главни актери преговора те ноћи нису спавали. Ворен Кристофер је поставио
нови рок: да се спораум постигне до 11:30 у понедељак вече, или да се спакују и иду кући. Због тога се
ЈАТ-ов авион припремао за полетање. Око 1 сат после поноћи Милошевић је затражио да се лично
састане са Кристофором и Холбруком. Уз чаше шкотског вискија, како су касније причали амерички
преговарачи, Милошевић је великодушно дао муслиманима 8 км широк коридор од Сарајева до Горажда,
док је питање српског коридора кроз Посавину оставио да реши међународна арбитража.
Уторак, 21. нов. 10 часова пре подне. У прес центру ништа не саопштавају. Крајишник каже да се целу
ноћ преговарало, да Американци убеђују Изетбеговића да пристане. „Нисмо видели мапе, али ако
Изетбеговић пристане, биће то поразан план за нас,“ каже ми Крајишник.
Очекујемо да нам неко од америчких преговарача да саопштење, док Си-ен-ен на ТВ екранима јавља:
споразум је постигнут! Износе детаље о подели територија. Питам Крајишника како ће се вратити у РС.
„Нисам видео ни документ, ни мапе,“ каже ми он и у неверици ме слуша шта му причам.
На свечану церемонију потписивања споразума улазе Милошевић, Изетбеговић и Туђман. Седају
један поред другог. Ни да се погледају. Ређају се говори и похвале миру.
Репортери траже делегацију РС, али њих нема. Поред мене седи новинарка једног локалног листа из
Охаја. Пита ме како је напокон дошло до мира.
- Па тако што је Милошевић потписао у име босанских Срба,“ објашњавам јој.
- Зар није и он Србин?
- Мислим да није. Има само српско име.“ Погледа ме некако збуњено и заћута.
Заћутах и ја и сетих се речи светог Јустина Поповића: „ И волови по Србији носе српска имена, удишу
ваздух са српскога неба, пију воду са српских река, пасу траву са српских ливада, па су ипак само
волови, а не Срби.“
