Врло скромно, како време и околности налажу, обележавамо у овом последњем броју за 2022.годину један од вредних јубилеја листа Српске народне одбране у Америци – „Слободе“ – СЕДАМ ДЕЦЕНИЈА активног писања и штампања у Чикагу, о српским народним и националним темама.
Српска емиграција добила је своју реч у „Слободи“ и сачувала од заборава све оно што чини живот политичке емиграције, али никада није заборавила да своју подршку пружи подјармљеном српском народу у Отаџбини. Листајући старе и пожутеле странице новина смењују се имена историчара, генерала, министара, професора, песника и књижевника, сведока важних догађаја, војника и официра, новинара, српских свештеника, представника националних организација… Објављују се саопштења, резолуције, уводници, доказују се или оповргавају историјски догађаји или личности, сећања и сведочења, обележавају национални и верски празници, раскринкавају се комунистички злочини и злочинци, обрачунава са свим непријатељима Српства, записују важни догађаји српске заједнице у многим америчким градовима где живе Срби… Немогуће је набројати све, али се мора признати да је за ових 7 деценија постала важан извор за грађу националног живота Срба на америчком континенту.
Први број листа „Слобода“ изашао је у октобру 1952.г
У оквиру обележавања овог јубилеја, желимо да подсетимо наше садашње и будуће читаоце шта је значило име Слободе у тексту који је поводом полувековног излажења међу Србе написао наш дугогодишњи сарадник и велики српски књижевник Антоније Ђурић (1929+2020).
СЛОБОДА!
Пише: Антоније Ђурић
СЛОБОДА!
Та мила, та драга, та слатка реч због које су људи плинули у мору властите крви и за којом су Срби чезнули, колико и за хлебом насушним, кроз дуге векове робовања. Њено је име исписано на свим српским ратним заставама: СЛОБОДА ИЛИ СМРТ!
СЛОБОДА, којој посвећујем ове редове, рађала се из грча, из бола, из неодољиве чежње; рађала се у изгнанству, на туђој земљи, у вапају за родном грудом, која је после четворо-годишње немачке окупације прешла у вишедеценијски комунистички пакао.
Родила се у Српској народној одбрани.
Имала је и умне и честите и различите очеве, али је имала само једну мајку: ОТАЏБИНУ, за коју су сви њени очеви, сви њени уредници, сви њени песници, сви сарадници били спремни да гину за њену СЛОБОДУ.
Они који су је стварали нису се колебали како да је зову, узеће њено име са српске тробојке, ношене рукама барјактара у свим ослободилачким ратовима.
Заклињали су се њеним именом да ће истрајати у борби све док не буде тријумфовала у отаџбини. И гинули су, али су млади изданци, орни за битку, даље носили заставу с нај-лепшим именом : СЛОБОДА.
Лист с тим именом и поштанским жигом Чикага као да је добио крила. Окрилаћена СЛОБОДА летела је преко свих мора и свих гора, улазила, без куцања, у српске куће, тајно уношена у поробљену отаџбину, позивала Србе на окуп, упозоравала да је отаџбина у опасности. Постала је миљеник, члан породице, саговорник и покретач акција на корист вере и отачаства.
Хитала је СЛОБОДА, сваке среде, да преплашене осоколи, снене расани, клонуле подигне, обездуховљене обожи.
СЛОБОДА је постала видар рањене српске душе. Али, постаје и огањ, ватра жива, вулкан чија ужарена лава опомиње и пржи непријатеље Српства, а топло греје искрене пријатеље и савезнике.
Умела је СЛОБОДА да загрми проклетством на оне који издадоше завет својих предака, који зарад лагоднијег живота продадоше душу ђаволу и постадоше слуге комунистичког режима.
И данас СЛОБОДА грми са својих стубаца као што је грмела пре пола века.
Почетком педесетих година прошлог века, кад се рађала чикашка СЛОБОДА, Србија је увелико стењала у комунистичком јарму, прошириване су и грађене нове тамнице, а свака приватна кућа са подрумом и решеткама била је затвор за непослушне, за оне који се нису одрицали Бога и своје православне вере. Сви медији, све радио-станице и целокупна штампа били су у служби режима: ко није хтео да служи том режиму био је отуђен и осуђен на сваку врсту оскудице и понижења. Србија је распињана на крст. Али, упркос томе, Србија се одупирала тиранији, њени најбољи синови трунули су по Брозовим казаматима, радије су и смрт прихватали него живљење по цену највећег понижења. Апсане су у то време биле препуне: за првих пет година комунистичке страховладе било је утамничено око четири милиона душа!
СЛОБОДА је била осматрачница са које се пратила трагедија српског народа – њени ступци испуњени су оптужбама комунистичких тирана па се комунистичка сила, преко тајних агената, професионалних убица, сручила на њу и њеног издавача – Српску народну одбрану. Мало људи данас зна да је њен Дом, као стожер српске политичке емиграције, био претворен у буктињу – било је планирано да све у њему изгори : и људи, и њихов отпор комунизму, и њихови писаћи столови, и телефони и сва техника којом се праве новине. Тако је планирала Брозова УДБА, али Бог није дао да изгоре они који су уређивали СЛОБОДУ.
СЛОБОДА није била трн у оку Брозовим агентима и убицама, она је била нож у њиховом срцу. Мислили су: ако оном дугом списку српских емиграната у европским метрополама, побијених с леђа, мучки и кукавички, зверски и крвнички, придодају још једну српску главу, овог пута у Чикагу, да ће и најсрчаније уплашити и ућуткати. Али, не било чију, не било коју главу, него главу најсрчанијег витеза политичке емиграције Драгише Кашиковића. Он им је, као уредник СЛОБОДЕ највише јада задао. Он није носио ни бомбе, ни пиштоље, ни експлозивне направе, он их је осакаћивао речима, он их је убијао истином. Истином коју је објављивао на страницама СЛОБОДЕ. А духовно их је осакаћивао тако што је од Брозових дипломата правио – буздоване!
СЛОБОДА је обојена крвљу Драгише Кашиковића и крвљу деветогодишње Иванке Мило-шевић: убица се наслађивао убодима сечива у њихова тела. Пао је, пред свитање, најмлађи српски изданак, мала Иванка која је волела и читала СЛОБОДУ, као што је волела и свог поочима.
Пале су две српске главе, али није пала СЛОБОДА – она је, пуна грча и бола, наставила да излази, да обелодањује истину, да се бори за правду, да протестује против насиља, да прати живот српске емиграције, да чува и негује најдрагоценије: православну веру, језик, културу, традицију, патриотска осећања ; да материјално помаже свој народ у поробљеној отаџбини. СЛОДОДА не мрзи људе, она мрзи зло у људима, а комунизам је највеће људско зло.
СЛОБОДА је била и остала бич у рукама праведника.
И тако – педесет година!
Иако је дама у зрелим годинама, још је виспрена, борбена, снажна, елегантна, не трпи шминку, не улагује се, не клеца пред земаљском силом, не моли. СЛОБОДА заповеда. Зна да је воле, једва чекају да им у кућу уђе, да их озари, разведри, оснажи, упозори на опасности, да их позове да и даље помажу српској сиротињи у отаџбини, да припомогну обнављање храмова и манастирских светиња, да се одупру свакој сили која угрожава национално и духовно биће српског народа.
СЛОБОДА је и светлост и радост у многим српским кућама расутим на свим континентима. Читаоци јој узвраћају љубав и помажу да дуго траје на радост слободара.
Не заборави, СЛОБОДО, да си никла из непоклека оних који у туђини, далеко од родне груде, наставише битку за слободу отаџбине.
Не заборави оне који су твоје име својом крвљу исписивали. И упамти: ко се данас велича слободама и слободарима а узмиче пред неслободама и тиранима – не чује онај разговетни шапат будућности и у њему страшну опомену да ће се данашњи грехови сутра спирати покајничким сузама.
Поносити се својим прецима а не бити их достојан – чин је вредан само презрења.
Нека те зову како им је драго, нека те мајком зову, нека те сејом зову, нека те драгом зову, али те молим, само те то молим, одазивај се на име: СЛОБОДА.
Срећан Ти педесети рођендан, СЛОБОДО!
Ђурић Антоније, ПЕТ ДЕЦЕНИЈА СЛОБОДЕ, Слобода, 1 октобар 2002.
