У лето и јесен 1942. западни савезници тражили су од Дражиних четника да што је могуће више омету осовинске транспорте преко Србије, за Афрички фронт. Према немачким документима, само Група ’’Гордон“ успела је да изврши 1.499 саботажа и диверзија, што је највећи документовани успех једне саботажно-диверзантске групе током Другог светског рата у целом свету
Пролази још један јубилеј који држава Србија неће обележити – осамдесета годишњица Битке за Африку, против најбољег Хитлеровог војсковође, маршала Ервина Ромела. Ова битка још тада је названа – Битка за снабдевање. Зараћеним странама све је морало бити допремљено на афрички песак, од горива и муниције до хране. Западни савезници имали су сигурније линије снабдевања, док су Силе осовине биле упућене на Европу. Један од најважнијих путева ишао је преко Србије, железницом до грчких лука. Тако су у Битку за снабдевање укључени и Дражини четници, односно Југословенска војска. Преко Југословенске владе, на челу са Слободаном Јовановићем, тада у Лондону, њима су се обратили Западни савезници, са молбом да што је могуће више омету осовински саобраћај. Западни лидери обраћали су се и директно генералу Дражи Михаиловићу. Тако, команданти британске војске, морнарице и ваздухопловства за Средњи исток, генерали Окинлек, Харвуд и Тедер, послали су му 16. августа 1942. године следећи телеграм:
’’Са дивљењем пратимо од Вас вођене акције, које су од непроцењиве вредности за нашу савезничку ствар. Материјална помоћ коју можемо да дајемо вашим трупама није можда тренутно велика колико бисмо ми желели, али вас уверавамо да ће се предузети све да се вама упути свака могућа помоћ.’’
После њих, поруку је упутио лично генерал Александер, са молбом да се наставе акције на пругама. Уследило је високо и неуобичајено енглеско признање. Енглеска дипломатија уредила је да се 20. септембра 1942. у свим англиканским црквама у свету служи ’’Молитва за Југославију“. На молитви у Вестминстерској опатији у Лондону, којој су присуствовали краљ Петар, југословенска влада и британски министар Емери, епископ К. А. Бел рекао је, поред осталог, да ’’под вођством генерала Михаиловића Југословени поново оживљавају дух својих предака из Карађорђевог времена“.
На отварање Југословенског дома у Лондону, четири дана касније, дошао је шеф британске дипломатије Ентони Идн. У одабраном друштву, он је одржао говор који је сутрадан уз повољне коментаре пропратила сва британска штампа. Поред осталог, Идн је тада рекао: ’Добро уређене војске – југословенске војске воде борбу против непријатеља на сопственом тлу под необично храбрим вођством генерала Михаиловића. То је једна важна војничка чињеница. У овом часу, непријатељске дивизије које су преко потребне на руском, или енглеском војишту, задржане су борбама у Југославији. Али није само то. Тај отпор предзнак је онога што ће тек доћи…’’
Слободан Јовановић упутио је Дражи депешу два дана касније, 26. септембра:
’’Британска влада известила ме је да је њен врховни командант на Средњем истоку генерал Александер послао Вама лично телеграм у коме је тражио да нападнете колико Вам буде могућно непријатељске комуникационе линије. Ја сам уверен да су непријатељске линије у овој критичној ситуацији јако оптерећене, и да бисте сталним нападима могли учинити нову услугу савезничкој ствари. Предузмите саботажу највећег могућег обима у циљу да се што више омете дотур материјала ка Солуну. Ово је од нарочите важности за општу савезничку ствар.’’
У одговору на писмо Слободана Јовановића, Дража је писао:
’’Примио сам поруку генерала Александера којом се моли да наставим нападе на саобраћај у Југославији. И пре него што сам примио поруку, предузео сам све врсте саботаже. Досад су резултати врло добри и саобраћај много страда. Наставићу да чиним све што је у мојој моћи да помогнем у савлађивању заједничког непријатеља и да га казним како заслужује. Молим да се ништа не објављује преко радија о нашој саботажи.’’
Прве познате извештаје о диверзијама изведеним експлозивом, поводом Битке за Африку, Врховној команди је послао мајор Драгутин Кесеровић, командант Расинског корпуса. Радиограмом од 18. новембра 1942. године, Кесеровић је јавио:
’’Од стране овог корпуса извршена рушења. Пруга Краљево – Рашка порушен један мањи мост код Полумира и пруга прекинута на два места. Пруга Краљево – Крушевац: пруга прекинута на шест места. За остала рушења известићу накнадно.’’
Нови извештај Кесеровић је послао 23. новембра:
’’Моје саботерске тројке извршиле су рушења: 15. ноћу пруга Краљево – Трстеник порушена на три места. Код Читлука оштећен мост. На прузи Трстеник – Крушевац порушен пропуст и пруга на два места. Шеснаестог ноћу пруга Краљево – Рашка прекинута на два места. Без муниције и материјала срушен код Макрешана и мост. Скретница код Дедине оштећена. Код Бивоља три вагона уништена.’’
О новим диверзијама Кесеровић је известио 28. новембра:
’’Порушио сам ноћу 24. два жељезничка моста на прузи Краљево – Крушевац код жељезничких станица Почековина и Стопања. Мостови су дуги око 30 и 50 метара.’’
Четници из Јужне Србије рушили су пругу експлозивом више пута пре 15. новембра 1942. године, што сазнајемо из Дражине депеше мајору Радославу Ђурићу, упућене тога дана. Дража је писао Ђурићу да дизање пруга у ваздух није довољно, већ да треба ’’извртати возове“.
Вагон са пушчаном муницијом, у једном теретном возу, експлодирао је 26. децембра 1942. јужно од Велеса. Сутрадан, четници су извели још две диверзије јужно од Скопља: код Велеса је дигнут у ваздух један воз са ратним материјалом, а код Демир Капије у теретном возу је експлодирала темпирана мина.
Депешом од 3. јануара 1943. мајор Радослав Ђурић обавештава Дражу да је његов официр Ратко Поповић порушио железнички мост код Липљана, ’’услед чега су Немци предузели гоњење комуниста по Косову“ (вероватно јер су четници поред моста оставили неку капу са петокраком). У истој депеши, Ђурић јавља:
’’Паклена машина која је монтирана у возу за Софију експлодирала је на софијској станици, али путници су изашли били из воза. Намештена је била у поштанском вагону и он је запаљен. Још на два воза монтиране су мине. Један је са немачким цистернама, а један са немачким транспортом војника. Оба иду у правцу Солуна.’’
Диверзанти мајора Ђурића и даље су темпирали мине тако да експлодирају на бугарској територији. На железничкој станици у Белој Паланци бугарски стручњаци за експлозив пронашли су и уништили једну темпирану мину 29. јануара 1943. године.
Мајор Синиша Оцокољић Пазарац 3. јануара јавља о судару брзог и теретног воза између Велике Плане и Смедеревске Паланке. ’’Брзи воз је био пун Немаца. Погинуло је по изјави Немаца 90 војника. Због овога стрељали су шефа станице Плана“.
Од мајора Радослава Ђурића, команданта Јужне Србије, Дража је добио опширан извештај 24. јануара, у коме се поред осталог каже:
’’На станици Предејане, понављам, Предејане, једна локомотива онеспособљена за даљи саобраћај. У близини Пирота у самој локомотиви експлозија. Паника међу путницима. Веће штете није било. Шестог о.м. код Велеса цела композиција са цистернама бензина дигнута у ваздух. Седмог о.м. у Белој Паланци Бугари приметили нешто сумњиво на једном вагону. Наредили да се свет удаљи и тако изазвали експлозију (вероватно треба: и тада изазвали експлозију – прим. аут). Примећено је закашњење возова због овога, а вероватно и због других мени сада непознатих случајева. Све возове а нарочито своје чувају и прате бугарски војници. Од шест запаљивих које су људи монтирали, ни једна није експлодирала…
Од осталих запаљивих бомби и машина које су монтиране, нема још резултата. Отишли су далеко. За резултате тешко се дознаје. Дејство код неких, у Хрватској и Грчкој, чим проверим, јавићу. Од сада ће бити на краће монтиране, јер се није имало искуства.’’
Нови опширан извештај мајор Ђурић шаље 11. фебруара. Пише да је саботажни штаб организовао железничаре на свакој станици од Београда до Грделице, као и ’’железничко путујуће особље“. Затим наставља:
’’Организовано за око 20. фебруара следеће: 135 паклених машина у теретним ратним возовима за Солун и Софију. Тридесет паклених машина у брзим војничким возовима за Солун, Софију и Загреб. У наведеном времену очекујемо јако дејство. Све експлозије подешене ван реона српских насеља.’’
Мајор Ђурић потом наводи потврђене извештаје о експлозијама у претходном периоду:
’’Коридор за Софију у вагону бр. 34614 треће класе експлозија, било жртава војника Бугара. Од Бугара појачана контрола.
26. децембра у теретном возу бр. 178 експлодирао вагон пушчане муниције јужно од Велеса.
27. децембра уништен цео воз ратног материјала јужно од Велеса.
Истог дана у Демир Капији услед експлозије паклене машине цео воз излетео из шина.
Од Краљева ка Косовској Митровици експлодирао вагон пушчане муниције.
Предњи појединачни систем обустављен услед појачане контроле. Прешло се на ударе одједаред на више места у исто време.’’
О дејствима 135 паклених машина постављених око 20. фебруара, мајор Ђурић је послао детаљан извештај 22. марта:
’’Саботажни штаб извештава: 25. и 26. фебруара дејствовало је 34 паклене машине од чега је на прузи за Солун исклизнуло услед експлозије осам композиција и то:
Цистерни воз бр. 186 са пакленим машинама на вагонима бр. 4270 и 5459.
Теретни воз бр. 188 на вагонима бр. 4070 и 4108.
Теретни воз бр. 158 на вагонима бр. 36006, 36425 и један 3697.
Теретни воз бр. 162 на вагонима бр. 626648, 94948 и 85852.
Теретни воз 172 на вагонима бр. 24683, 73042 и 829.
Теретни воз 164, вагони број 40131 и 13573.
Брзи воз бр. 106 на вагонима 1952 и 1314.
Теретни воз 166 на вагонима 29830 и 49389.
Свега осам композиција, војни транспорти. Услед овога поремећен саобраћај тако да су возови закашњавали 24 до 48 часова. Овај поремећај још траје. Станице Алексинац, Поповац и Црвени крст натрпане су композицијама које чекају на ред.
На прузи за Софију у Бугарској је због експлозија исклизнуло пет композиција…’’
Следи Ђурићев извештај о двема акцијама на прузи према Загребу:
’’1. марта у станици Земун експлодирала је локомотива брзог воза услед дејства паклене машине.
28. фебруара код Руме услед дејства паклене машине искочио је брзи војни воз и погинуло је око 20 војника.’’
После овога, диверзанти су у ноћи између 14. и 15. марта на прузи Краљево – Скопље монтирали 17 паклених машина, али резултат још није био познат.
У ноћи између 17. и 18. марта 1943. четници су дигли у ваздух мост на прузи Београд - Солун код Врањског Прибоја. Ово је извештај бугарске службе безбедности за Врањски округ:
’’Ноћас (17.3.1943) у 23 часа, српски четници напали су војну постају која је обезбеђивала железнички мост на Морави, јужно од железничке станице Прибој и пошто су онеспособили обезбеђење рањавајући два војника поставили су 150 кг експлозива и разрушили мост. Према обавештењима прикупљеним од војника, четници су дошли из правца села Стајковца и у истом правцу се повукли.’’
Априла 1943. железничари који су радили за четнике изазвали су судар немачких возова на прузи Ниш – Атина, код села Белотинац, недалеко од Ниша. Уништене су локомотиве и 20-так вагона, било је мртвих и рањених Немаца.
Како је материјал за Афрички (као и за Источни) фронт одвожен и Дунавом, извођене су диверзије и на том сектору. Депешом од 22. новембра 1942. године Дража похваљује мајора Оцокољића због једне успешне акције. Месец дана касније, 22. децембра, Дража добија информацију о потапању једног брода и бекству наредника кога су притом Немци заробили: ’’Наредник Војислав Т. Јевремовић, који је потопио немачки брод на Дунаву, побегао је у Загребу из немачког транспорта“.
У међувремену, саботаже нису прекидане. Извештај генерала Мирослава Трифуновића од 13. децембра 1942. говори да је већ постојало и ’’гробље неупотребљивих локомотива“: ’’Нишка радионица има стотину локомотива на оправци и до фебруара треба да буду готове.’’
У наређењу мајору Ђурићу од 24. децембра 1942. Дража је тражио да се ове локомотиве поново онеспособе, нудећи и новчане награде за сваки нови случај оштећене локомотиве:
’’У Нишу налази се на оправци 100 локомотива. Потребно је да се за време оправки изврше такве саботаже које ће ове локомотиве до последње све избацити из службе. За ово ангажовати раднике специјалисте који најбоље знају у чему се локомотиве кваре употребом, па нека подесе то да се оне на разне начине онеспособе…
Исплаћиваћемо премију коју Ви одредите за сваку поново избачену локомотиву. Новац не жалити, али се мора водити у евиденцији локомотива за коју јави да је саботирана и доцније стварно њено избацивање. Све се то констатовати бројевима локомотива.’’
Железничка радионица у Нишу била је једина за оправку возова. Постојала је и у Краљеву, али није радила од октобра 1941, пошто су тада Немци стрељали велики број њених радника.
Према Дражиној депеши влади Слободана Јовановића од 22. јануара 1943, ’’на прузи Ниш – Солун, од 362 локомотиве било је избачено 112; од 166 локомотива уског колосека, избачено 50; од 6.000 вагона избачено 3.000 на нормалним колосецима, а на уским 35 посто“.
У депеши од 3. марта 1943. Дража пише:
’’У Србији врши се саботажа у таквом степену, да ће се тек доцније оценити значај наших услуга општој савезничкој ствари.’’
Извештај немачког команданта Балкана, генерала Александера Лера, послат у Берлин 29. новембра 1942. године, потврђује да су претходни четнички извештаји писани без претеривања. Пошто је велики број локомотива затечених у Србији покварен, из немачке је довезено још 40 локомотива, али и оне су ускоро завршиле у радионицама за оправку.
Највећу штету Осовини нанела је четничка диверзантска Група ’’Гордон’’. Према извештају немачке антидиверзантске Групе ’’Винеке“, која је водила случај Групе ’’Гордон“, ухваћена су њена 773 саботера. После саслушања, ликвидирано их је 396. Њихова структура била је:
– 14 официра Недићеве Српске државне страже који су тајно радили за четнике,
– 24 подофицира Српске државне страже,
– 217 железничких чиновника и радника (од тога 12 шефова станица, 23 помоћника и 50 скретничара),
– 15 телеграфиста,
– 87 телефониста,
– 35 жена-чиновница у дирекцијама Југ и Север,
– 4 ’’ДМ команданта“.
На тежак присилни рад послато је 207 ухапшених, 120 је ослобођено услед недостатка доказа, а 50 их је задржано ради даље истраге. Групи ’’Гордон“ судили су СС суд у Нишу (Група ’’Карл-Винеке“) и СС суд у Београду (Група ’’Гертрад“).
Према истом извештају Групе ’’Винеке“, Група ’’Гордон“ успела је да изврши невероватних 1.499 саботажа и диверзија, што је највећи документовани успех једне саботажно-диверзантске групе током Другог светског рата у целом свету. Реч је о откривеним диверзијама и саботажама, тј. у стварности их је било више од 1.499.
Даље у извештају Групе ’’Винеке“ пише да је током извршења задатака погинуло 35 чланова Групе ’’Гордон“, у борбама или у несрећним случајевима приликом постављања експлозива. Група ’’Гордон“ није била задужена за рушење мостова, већ је то био задатак других диверзаната, које су пратиле друге немачке јединице, чији извештаји за сада нису познати. Група ’’Винеке“ је сматрала да су веома успешне и четничке саботерске групе из Лапова, а нарочито из Краљева и Крушевца, али она ни за њих није била надлежна.
Досије Групе ’’Гордон“ Немци су затворили 20. септембра 1943, када је она била потпуно уништена.
Када је Лер крајем октобра 1942. године обилазио Србију, најбољи начин за заустављање четничке акције поново је видео у стрељањима грађана. Он је 28. октобра издао наређење да се смртна казна не примењује само на ’’човека ухваћеног са оружјем, него у истој мери на сваког оног коме се може доказати да ову борбу активно помаже, дакле и за сваког који се за Михаиловића изјашњава, или у његовој служби стоји“. Своју сурову наредбу Лер је објашњавао важношћу ситуације, свакако мислећи на Афрички фронт: „У овом рвању стављено је све на коцку. Средњег решења нема. Неумесно је ову борбу сматрати као јунаштво народа који воли слободу“.
Већ после првих акција Расинског корпуса, Кесеровић је јавио како су ’’у Рашкој Немци обесили шест људи као репресалије због саботажа“. А 12. децембра Немци су у Крушевцу извршили нову одмазду. Зато што су ’’четнички бандити“ извели диверзију на прузи Краљево – Крушевац, стрељано је ’’10 присталица Д. Михаиловића“, како је писало на објављеним плакатима.
Нешто касније, 25. децембра, Кесеровић је писао о новим репресалијама:
’’Петнаестог стрељано је десет лица у Крушевцу, наших присталица, међу којима председнике општина Драгомира Плочића из Мешева и Велисава из Витановца среза Расинског. Шеснаестог ухапшено у срезу Трстеничком и Жичком 200 људи наших присталица. Тридесет одведено за Краљево са Николајем Велимировићем.’’
На прузи Лапово – Крагујевац четници су извели диверзију 5. децембра, због чега су Немци у Крагујевцу одмах стрељали пет грађана.
Пет дана касније, 10. децембра, четници су извели диверзију код Златова, убивши притом једног немачког наредника. Због тога је 15. децембра стрељано ’’50 присталица ДМ покрета“.
Мост на железничкој прузи Пожаревац – Петровац четници дижу у ваздух 13. децембра, обарајући истовремено телефонске стубове. ’’Сходно мерама одмазде стрељано је 15. децембра 50 присталица Драже Михаиловића“, писало је у немачком саопштењу.
О ситуацији у Београду говори извештај генерала Трифуновића од 6. јануара 1943. године:
’’Политичка ситуација крајем децембра у Београду: Немци појачавају прогон наших. Стално наше људе стрељају. 25.12. стрељали 250 људи из логора на Сајмишту.’’
Ради застрашивања народа, сва јавна места у Србији била су излепљена плакатима са именима стрељаних или извештајима о учињеној одмазди.
О немачким зверствима Дража је редовно извештавао владу у Лондону. Браћа Кнежевићи сабрала су све те листе смрти: у току Битке за Африку Немци су стрељали 20.000 Срба. Током 1942. године Немци су стрељали више Срба него током 1941, али се то у историографији социјалистичке Југославије скривало, пошто су се партизанске формације тада налазиле на западу земље.
Дража је највећи број диверзија усмерио ван немачке окупационе зоне у Србији, у којој су Немци примењивали одмазде стотину за једнога. Поред осталог, он је и претњама покушавао да заустави немачке репресалије. Крајем 1942. године упутио је опомену генералу Бадеру, коју је 7. јануара 1943. објавио лондонски ’’Тајмс“. Претња немачком команданту гласи:
’’Прошло је годину и по дана од како смо отпочели борбу на живот и смрт да истребимо завојеваче са тла Југославије. Скрећем пажњу генералу Бадеру на чињеницу да судњи дан више није далеко. Опомињем га да ако продужи да примењује зверске одмазде, применићу исте мере према немачким војницима и фолксдојчерима. Непријатељ и они који му служе данас се налазе у кратеру југословенског вулкана, који ће их прогутати у одсудном моменту.’’
После пораза Ромела, Западни савезници су заборавили на обећања дата у лето и јесен 1942. године. Своју подршку пренели су на југословенске комунисте, од којих акцију овакве врсте нису ни тражили. Тада су могли да је траже преко Совјета – пошто нису имали директну везу са партизанима – али знали су да би то било узалуд, јер су комунисти у ово доба држали само стратешки неважну област око Бихаћа.
