Др Урош Сеферовић (1958 – 1983)
Угледни Бокељ, лекар др Урош Сеферовић из Мориња – дугогодишњи председник Српске Народне Одбране, највеће и најстарије српске националне организације у Америци, чији су оснивачи били Михајло Пупин и Јован Дучић, у својој личности спојио је многе таленте који су, сви у своје време, дали једну свеобухватну и значајну личност у Српству, а посебно међу српским расејањем.
Отац му се звао Лазар, мајка (да се сазна) и у свом српском патријархалном дому одгајили су и васпитали два сина и кћерку. Урош је био стасит и наочит младић, увек узоран у школи. На 30-том километру од Котора према Херцег Новом, у једној од увала Бококоторског залива, налази се Морињ – сликовито место које је некада било познато по млиновима у којима је углавном цеђено маслиново уље. Бока је давала много помораца, а Урош је вероватно и сањао да оде преко мора, великог мора, и тај сан му се испунио. Али, не као други печалбари. Не зна се тачно када је о томе одлучивао, али се попут многих, бивајући бистре памети и нарави најпре одселио у велики српски Београд где је уписао студије медицине, које је завршио до краја.
Уједно, још као млади студент, Урош Сеферовић је постао познати композитор и певач Радио Београда, а наступао је и по кафанама, највише „Код Рудничанина“ на Славији. Године 1938. издао је нотну збирку својих песама која је брзо постала хит.
Раша Раденковић, дипломирани правник и прослављени српски певач и гитариста, који је припадао првој генерацији српских певача, који су народне песме слушали на њиховом извору – у српском народу, бележили мелодије, ритам и поезију, причао је да су баш те прве генерације као опште образовани људи и жене, пренели те песме на ноте, дали своје личне интерпретације и управо пресекли дотле накарадно певање и свирање српских народних песама, отргли су их из кафана и од цигана и пренели на радио и на концертне подијуме широм Отаџбине. Тој генерацији и групи младих и школованих певача и музичара, поред Раше, припадају у првом реду Мијат Мијатовић, адвокат, Милан Тимотић, дип. правник, др. Урош Сеферовић, лекар, Добривоје Јоцић, судија, Воја Петрушевић правник, Нада Александровић и Ружа Денић, прва супруга судије, а потоња дипломате. Од инструменталиста неоспорно прва места припадају чувеним виолинистима Власти Царевцу, адвокату, др. Милану Радивојевићу, лекару и студенту шумарства Мирку Марковићу, гитаристи светског гласа.
Августа 1939 године стигли су у Њујорк њих тројица: Раша Раденковић, Урош Сеферовић и Мирко Марковић, изабрани од Владе и Министарства спољних послова Краљевине Србије да на Светској изложби у Њујорку прикажу српске народне песме и музику. Светска изложба била је сјајна, али ће уследити и светска изложба страшног оружја и велико светско страдање. Избија Други светски рат. Не могавши да се врате у Отаџбину, овај репрезентативни трио разноси српску песму и музику кроз наше насеобине и градове Америке. Родољубиви Срби и Српкиње Америке и Канаде и америчко-српска омладина по први пут чују оригиналне српске песме из свих српских крајева у изванредној интерпретацији ових младих студената, певача и музичара.
Тако се на самом почетку Другог светског рата (1939) др Урош Сеферовић затекао на турнеји по Америци, гдје је и остао да живи. Рат је променио свет, а и сваког човека. Стасити Србин из Црне Горе посветио се сада једној од својих врлина, медицини. Положио је и у Америци све што је требало за лекарску праксу и тиме је отпочела нова каријера др. Уроша Сеферовића.
Али, рат никоме није дао мира да безазлено гледа шта се дешава, па је тако и др. Урош, као угледна личност, одмах приступио српској националној борби у расејању, и прикључио се својим националним истомишљеницима у одбор Српске народне одбране у Детроиту, где је и живео тада. Занимљиво је и то да је тај одбор СНО настао и пре него што је званично обновљена Српска народна одбрана у Америци у Чикагу 13. новембра 1941.г под идејним вођством песника и дипломате Јована Дучића и његовог брата од стрица Михајла. Национално свесни Срби Детроита врло рано су уочили како ће се догађаји развијати. Детроит је тада, са својом српском колонијом, био је једно од највећих стецишта Срба на америчком континенту и имао је српски део града, своју цркву, своја савезна друштва и свој врло активни Црногорски клуб поред Крајслер фабрике, на Клермонт улици, на чијем су се челу налазили најугледнији српски староседеоци. Дакако, у то време одредба „црногорски“ односила се на географски појам а не национално определење које је одисало српством. Др Сеферовић је био тај који је и мотивисао акцију за стварање СНО у Детроиту чим се пронела вест да се пуковник Дража Михаиловић са групом официра налази на Равној Гори и да је објавио целом свету да не признаје капитулацију југословенске војске већ да наставља борбу против окупатора. Одбор СНО у Детроиту званично је основан 13. маја 1941.г у Црногорском клубу, а за првог секретара изабрана је др. Урош Сеферовић, док је председник био Блажо Калабић. Детроитски одбор ушао је међу првима у састав обновљене СНО, а др. Урош Сеферовић се истицао својим националним радом и прикупљањем помоћи за ратне заробљенике и српску сирочад, уписивање ратних бондова у висини од $200,000, помоћ четницима Драже Михаиловића, оснивање одељења српског Црвеног крста при СНО, многим српским удружењима која су имала акције помоћи српском народу у ратним условима. Укупно је послато скоро 79 хиљада долара помоћи за пет ратних година, што је за оно време била велика сума за свакога, али је било много важније да се српски народ није оглушио о позиве. Није знала десница шта даје левица, каже наш народ саздан од милосрђа у невољи.
Вредни резултати одбора и др. Сеферовића допрли су до Централног одбора СНО и њеног председника Михаила Дучића. Народна одбрана била је у то ратно и поратно време организација преко које су вођене скоро све активности српске емиграције, од хуманитарних до националних, неизбежан чинилац делатности целог Српства у Америци. Вредно је напоменути да је у то доба важила она изрека владике Николаја да у Америци постоји једно световно тројство, а то су Српска Црква, Српска народна одбрана и Српски народни савез. Заиста, сви су они, заједно, чинили чврсту одбрану Српства, заборављајући на све несугласице које су у предратно време красиле српски живот Срба у Америци.
Као вредни сарадник председника СНО Михаила Дучића, др Сеферовић је постао члан Централног одбора СНО, а када је тај перјаник америчког Српства предао дужност вођства због година и здравственог стања, на конгресу 1958. године за његовог наследника изабран је баш др. Урош Сеферовић. Било је тешко сести у столицу на којој су седели Пупин, Јован и Михаило Дучић, али то није уплашило вредног националног прегаоца. Наставио је истим темпом и вредно вршио све дужности националног првака у име Српске народне одбране. Био је др. Урош покретачка снага српске емиграције а многи догађаји у животу Срба Америке морало је да буду и његова брига, а није их било мало. Скоро да је био завршен талас долазака Срба из европских заробљеничких логора за које је СНО гарантовала долазак, посао и смештај, али тим пословима никада није било краја. Канцеларија у дому СНО била је као кошница: састанци, штампање листа „Слобода“, штампање књига и записа о скоро завршеном Другом светском рату, бројне акције за борбу против комунизма како у Отаџбини тако и међу уљезима који су покушавали да продру и у СНО, организовање и припремање демонстрација против сваке страшне одлуке комунистичког југословенског режима којима се Србима ускраћивала слобода, прихватање и помагање националних снага у Отаџбини и свету, рад на националној основи међу Србима и многим организацијама у Америци које су почеле ницати и још много послова које је требало успешно завршити. Др Сеферовић био је у свим тим пословима врло обазрив и гледао да на најбољи начин оствари циљеве националне борбе у емиграцији. Уз свој лични ангажман у лекарској пракси и професури на Чикашком универзитету, др Урош Сеферовић стамено је водио Српску народну одбрану кроз све догађаје америчког Српства читавих 25 година, све до 1983. године. А тога није било мало, заиста. Уз све то, национална политика водила се међу горостасним именима бивших амбасадора, министара, међу војводама и високим официрима, политичарима, новинарима и јавним радницима тога времена који су били део СНО или других братских националних организација.
Већ је постајало теже водити националну политику у време мира, а од немилог црквеног раскола 1963. године и врло тешко. Комунистичка југословенска власт направила је тежак раскол међу Србима у свету, не само по црквеном питању већ се и све остало поделило. И браћа су имала супротна гледишта, а тако и многе организације. Под вођством др. Сеферовића СНО је остала на идеалима слободе, коју су желели не само себи у Америци већ и свом поробљеном од комуниста народу у Отаџбини. И за време тог несретног раскола определила се да Српска Црква и у отаџбини и у расејању мора бити слободна јер је то Божја воља. Други су сматрали да не треба делити Цркву, а Српска Црква у Отаџбини била је стављена под ланце комунистичких власти. У првим данима отворени рат међу присталицама годинама се продужио у тихи рат који је трајао све до 1992.г.
У тексту „СНО и Светосавље“ из 1964. године др Сеферовић је писао у „Слободи“: „Дигните главе високо и испрсите српске груди, јер српство никад нису предводили Бранковићи, ни Љотићи, нити пак турски, ни швапски, ни италијански, ни комунистички колаборатери – него увек само Немањићи, Обилићи, цар Лазар и косовски јунаци, Карађорђевићи, Петровићи и Дража Михаиловић…“
Српска народна одбрана остаје верна својим старим начелима и на истом конгресу жестоко осуђује стварање тзв. Македонске цркве и њено ”признање” од стране патријарха Германа и Архијерејског сабора. За њих је стварање вештачке македонске нације у комунистичкој Југославији доказ да ”комунистички режим плански ради на цепању српског националног и црквеног јединства”.
Цркву не могу да воде они ”који поред панагије светога Саве и Часног крста, на својим грудима носе петокраку звезду комунистичке Југославије”, наставља др Урош Сеферовић у своме тексту ”Српска народна одбрана и Светосавље” из 1964. године.
Његова је кућа заиста је била амбасада за све српске избеглице после Другог свјетског рата, а било их је много – међу њима и блаженопочивши Краљ Петар II Карађорђевић, са којим је СНО и лично др. Сеферовић одржавао најприснију коресподенцију и пријатељство. Када је пред смрт краљ Петар, већ неизлечиво болестан, стигао у Америку, у жељи да последње тренутке проведе са својим највернијим присталицама, око болесног краља старао се др Урош Сеферовић… Бивши амбасадор и предратни главни уредник Политике Милан Гавриловић је у фебруару 1970. известио кнеза Павла о току краљевог лечења: др Сеферовић је чинио све што је у његовој моћи, али Краљу није било лека…
Др Урош Сеферовић, син српске Боке, био је лекар, својим политичким уверењима доживотно везан за СНО. Уочи Другог светског рата, игром судбине нашао се у Америци. Као даровит певач народних песама, затекао се на турнеји по српским колонијама, заједно са познатим певачем Рашом Раденковићем.
Од 1941. постао секретар Месног одбора СНО у Детроиту, а 1958. стаје на чело Централне управе СНО за Америку, и на том месту, где су му претходници били Пупин и Дучић, остаје пуних 25 година (до 1983). Чест гост у његовом дому у Чикагу био је краљ Петар II Карађорђевић. Др Сеферовић је био патриота и врло успешан лекар интерниста, професор на Медицинском факултету у Чикагу. У својој приватној пракси бесплатно је помагао многим сиромашним Србима у Америци.
Умро је октобра месеца 1985. у Чикагу.
Привржен и Америци и Србији, др Сеферовић је био човек складно уравнотеженог патриотизма и врло успешан лекар – интерниста. Српску народну одбрану у Америци задужио је својим огромним угледом и великим подухватима у организовању Српства у Америци.
