И други народи имају проблеме као и ми, али их решавају на цивилизованији начин, каже глумац Тихомир Станић
Народ лако измишља приче и брзо их шири“, одговара ми у трену саговорник након што је скоро сат времена монологом „На Дрини ћуприја“ држао пажњу краљевачкој публици и помало ме збуњује. А само сам га питала јесмо ли и које лекције као народ научили у односу на доба када је грађен мост Мехмед паше Соколовића у Вишеграду о којем је Иво Андрић написао роман за који је добио Нобелову награду? Збуњена сам само док се не присетим да, заправо, то мој саговорник Тихомир Станић, бард српског глумишта (који је у својој четири деценије дугој каријери тумачио ликове многих значајних личности српске историје и књижевности), само изговара једну од реплика из монодраме коју је управо одиграо на сцени. Зато поново питам: јесмо ли нешто научили, а ако јесмо, да ли смо умели да се променимо набоље?
– Тешко. Тешко, али то је вечна борба. Андрић у свом есеју „Разговор са Гојом“ (у том есеју наш Нобеловац „разговара“ са шпанским уметником Франциском Гојом који је живео од 1746. до 1828. године и био један од најистакнутијих сликара, графичара и цртача, где кроз лик Паола, Гојиног друга из младости, Андрић приказује своја гледишта на живот и уметност), истиче како му се чини да су све наше идеје као неки бродоломници и њихови реквизити, који се после бродолома нађу међу неким тамо људима који уопште не знају чему то служи и како. Понекад све делује узалудно и отуда песимизам у науци, а туга у уметности, али значајан је сваки покушај и сваки корак у правцу разумевања света. Чини ми се да као да је Андрић покупио целу мудрост народа са овог поднебља, као да се она некако у њега слила и као да је он само био „трансмитер“ те неке опште мудрости. Он је, наравно, направио огроман корак и сви ми који га читамо или тумачимо, а ја у свом драмском казивању тумачим његово дело за које мислим да је драгоцено. Да не мислим – не бих то радио. У овом избору текстова које ја говорим (а да га уобличим дикцијски пре 22 године помогла ми је др Љиљана Мркић Поповић), ма колико то пута говорио увек се изненадим количином Андрићеве мудрости, количини одговора на питања која нас муче свакодневно. На пример, он каже: „И нема примера да је икад икоме успело да кога разувери или да је ко променио своје мишљење!“ И заиста, ви видите у свим тим супротстављеним, понекад на националној основи, понекад на идеолошкој, некад на верској и на ко зна којој још основи, у друштвима која се деле, да је тачно да „нема примера да је икада икоме успело да кога разувери или да је ко променио своје мишљење“. Врло свесно ово понављм, јер сам схватио да је то тачно. У суштини, мени је помогло. Откад ове монодраме говорим, чини ми се да сам и лично постао мудрији и да једноставно знам да су неке ствари такве какве јесу, да човек мора да живи са свешћу да на нешто не може утицати, а на нешто може и да свој живот усмери у том правцу.
Лично се трудим да свој живот који тече неумитно (а имам већ 64 године) трошим бавећи се нечим што вреди. Говорим Андрића, читам га, урадио сам серију посвећену њему, а не неким другим људима чија дела не сматрам вредним. То друго би, можда, могло да изазива интересовање већег броја људи, имало већу публику и већи комерцијални успех, али мене чини срећним и задовољним што истрајавам у тим напорима да афирмишем оно за шта верујем да су праве вредности, културне и моралне и што је квалитет народа коме припадам то изнедрио.
На јесен ће на Радио-телевизији Србије кренути приказивање серије Нобеловац, на чијем је сценарију радио мој саговорник. Он је и њен креатор, режисер, извршни продуцент, главни глумац. Прича у серији, истиче Станић, креће од дана када у редакцију Танјуга стиже вест да је југословенски писац Иво Андрић добитник Нобелове награде за књижевност:
– Новинари који су ту вест први добили, саопштавају ту вест Андрићу. Он се тада враћа у својим сећањима у 1954. годину, када му је тадашња власт штампала романе На Дрини ћуприја, Травничка хроника и Госпођица, што је био предуслов да се уопште кандидује за награду. Серија прати дешавања док он не отпутује у Стокхолм по награду. С друге стране, то је прича о цени којом је тај успех плаћен. Серија се завршава причом о данима када Андрић, после добијања Нобелове награде, отпутује са супругом Милицом у Швајцарску, тамо где му је 1941. године нуђено да оде, али се он тада определио да дође у Београд и да у окупираном граду, ризикујући слободу и живот, напише своја дела и добије Нобелову награду.
Није ли то још један прилог причи о нашим поделама: И зашто се чини да су на нашим просторима те приче о поделама – вечне?
– Мислим да поделе нису својствене само нашем поднебљу. Имао сам срећну или околност животну да се оженим као млад глумац, још на другој години студија. Оженио сам се једном дивном женом из Белгије која је Фламанка. Ишао сам недавно да је посетим. Она сада живи у Канади, али дошла је у Белгију да обиђе своју породицу са ћерком, а ја сам са својом старијом ћерком ишао да се њих две упознају. Био сам јако млад на почетку тог брака, а унутар шире фамилије моје тадашње супруге видео сам једну страшну нетрпељивост између њих, Фламанаца и Валонаца. Заволео сам Фламанце, ја који сам одрастао у Босни, у „братству и јединству“, ја који нисам заиста никада примећивао никакве разлике са Муслиманима и Хрватима са којима сам ишао у разред. Ми у то време, 70-их година прошлог века, у тим генерацијам,а нисмо имали никакав зазор једни од других, али сам зато у Белгији почео да мрзим Валонце под утицајем фламанског дела тазбине.
Кад би, на пример, амбасадор Белгије у Србији био Валонац и позову нас на неки догађај, умео сам да кажем: „Нећу да идем код тог Валонца, јер су Валонци 1.301. године силовали наше жене Фламанке, док им наши хероји у бици код Златних мамуза нису показали зубе“. Нису поделе, дакле наш специјалитет. Очито је да то постоји у свим народима, а поготово што су ближи, што више имају заједничког, синдром малих разлика почне да производи велике сукобе свуда у свету. Наравно, ми смо окренути ка себи и онда мислимо да је то наша специјалност. Није, тако је откад је света и века.
У жељи да докаже оно што мисли, Тихомир Станић помиње да је његова старија кћерка завршила студије филозофије, бави се хуманитарним радом и води организацију Солидарна кухиња:
– Она прича о људској доброти и солидарности, а када њој кажу неки старији људи: „Па душо моја, откад је света и века постоје те социјалне, класне разлике“.
„Да, постоје“, одговара она, „али тако је само последњих шест-седам хиљада година“. Она додаје да је историја човечанства другачија и пуна неких других, позитивних примера, а да је овако како сада јесте, ето, само последњих неколико хиљада година.
Верујем да се људи рађају добри и да имамо сви ту солидарност и потребу да помажемо једни другима, а онда нас разни интереси: класни, финансијски, верски и тако даље, хушкају једне на друге, јер тако убиру тај вишак нашег, не само рада, него и вишак наше енергије. Сигуран сам да ни по чему ми нисмо специфичнији од других народа, него смо опет, поготово последњих деценија, изоловани од света. Ми старији се сећамо како смо били избачени из Уједињених Нација. С нама нико није хтео ни да разговара захваљујући погрешној политици која је вођена и која нас је довела у ту изолационистичку позицију, у то да нисмо били у ситуацији да боље, једноставније и лакше видимо да и други људи и народи имају исте проблеме као и ми, али их решавају, можда, на неки мало цивилизованији начин.
Себичност у нашем друштву постала је велика и чини се као да има пун легитимитет. Људи као да не виде да ће безобзирношћу према другима, себичношћу и похлепом и сами себе довести у статус жртве или најмање у незавидну ситуацију, каже Тихомир Станић и додаје како многи можда мисле „неће мене, а хоће“. Поштујем кад замоли да не ширимо ту причу, па питам – није ли историја света баш прича између добра и зла? И колико су свету потребни визионари, јер и у свом монологу помиње оне који умеју да виде мост (на Дрини) и пре него што он постане материјалан и видљив и другима?
– Ја сам негде из целог овог Андрићевог дела извукао једну причу која је нешто што се мене лично тиче и што осећам као сигурну чињеницу: а то је да тај велики везир Мехмед паша Соколовић који је, кажу, проширио границе турске царевине, уздигао се на нама неслућене висине моћи власти где само мало њих долази и остаје. У тренутку када га убију, у тренутку смрти, каже Андрић, тај велики везир заличио је на остарелог и премлаћеног сељака из високог села Соколовића. У суштини је на крају био то што јесте, без обзира на успехе које је постигао у животу. Мени та свест помаже да тако релативизујем у нашем окружењу, личности успешне у било којим областима, па и себе самог, када имам неку врсту успеха у овоме што радим или у друштвеном или у политичком животу. Умем да све те људе који су се уздигли на нама непознате висине моћи и власти посматрам и да тражим у њима оно што они јесу у суштини, као што је на крају свог живота био Мехмед паша Соколовић – остарели и премлаћени сељак из високог села Соколовића.
Фото: Иван Спасојевић
