Овогодишња Видовданиска слава свечано је прослављена у СНО у Чикагу. У Видовданској Слободи у јунском броју упућени су позиви да се прослави присуствује уз чланак у коме се велики празник помиње.
Стари сарадник Слободе Срђа Трифковић у свом напису у видовданском броју неповољно се изразио о Цару Душану (1308- 1355) са речима „ширење Душановог царства…битно је допринело слабљењу српске државе“(1) па су следећи редови потребни, као допуна, у органу СНО.
Краљ Душан проглашен је за првог српског цара 1345. године у својој 39. години. Идуће године, уочи крунисања прогласи, сада цар Душан Српску Цркву, коју је основао Свети Сава (1175- 1236) да је подигнута на степен патријаршија, под именом Пећка. Овом одлуком младог цара омогућено је кроз будуће векове да СПЦ са већим ауторитетом свој народ штити и подиже.
Млади цар није ту стао, па је кроз неколико година на Сабору у Скопљу 1349. година објавио Душанов законик као највеће српско културно постигнуће после Светог Саве. Кроз неколико година пун енергије цар Душан је допунио Законик.
Ова достигнућа младог Цара нису се допала вођству Грчке цркве која је 1352. године бацила анатему проклетства на СПЦ. О томе је писао о. Никола Антић у Календару Српске патријаршије „Наравно, Душан се на то није много обазирао, али то је ипак донело много моралне штете и народу и Цркви… То бацање анатеме на Душана и био је главни разлог да цар Душан, једини владар из династије Немањића, није ни доцније проглашен за светитеља, иако су његове заслуге биле веће од неких краљева из те династије који су сви проглашени светитељима..’’(2)
Прерана Душанова смрт 1355. године, за коју се сумња да је непријатељско тровање, није пожурило СПЦ да га прогласи за светитеља.
Отац Антић у своме чланку објашњава да зато што је „цар Душан био анатемисан, изгледа да ни сама Српска црква, највише због хилендарских и других светогорских монаха, који су у канонској зависности од цариградског патријарха, није нарочито ни журила да га прогласи за светитеља и због тешких прилика у којима се нашла и Црква и цео српски народ у трајању од 400 година“.
Када је ту пред нама деведесетих година нестао комунизам очекивало се да ће бити проглашен као нови српски Светац цар Душан. Тада се десила велика „промена“ у самој СПЦ доласком на чело Цркве ’’Грчких ђака’’ који су ишли и корак даље, па су уклонили лик Светог Саве на главном улазу храма на Врачару и са епископске столице у храму Светог Стевана у Лос Анђелосу у Калифорнији.
О заслугама цара Душана пише у поменутом Календару патријаршије: „Специјално за Српску цркву Душанова заслуга је велика, у сваком погледу. Својим закоником он је тачно регулисао односе између цркве и државе, а ти односи били су за цркву врло повољни. Сам он, учинио је врло много и за уметничку страну цркава и манастира“.
Чланак у Календару објављен је био поводом преноса посмртних остатака цара Душана 19. маја 1968. године, у ковчегу, у цркву Св. Марка у Београду.
Овде треба додати речи познатог америчког професора и дипломате Јаков Голд Шурмана које наши историчари, аналитичари и црквени лидери нису помињали деведесетих година:
„Најистакнутији Немањић је био Стефан Душан, који је владао од 1331. до 1355. године. Он је преузео Балканско полуострво од Византијске царевине и освојио Мађарима Београд, Босну и Херцеговину. Ширио је књижевност, обогатио је земљу са веома напредним законима, заштитио је Цркву и подигао Јанићија на положај патријарха у Царевини која би могла да одбрани Хришћанство“.
’’На Ускрс 1346. године крунисао се за цара Грка и Срба. Неколико година касније одлучио је да промени историју Европе. План је био ни мање ни више него освајање Цариграда и уједињење Срба, Бугара и Грка у царевину која ће моћи да одбрани Хришћанство од надирућег Ислама. Душан је био на домаку 40 миља од свога циља са армијом од 80 000 бораца када је изненада преминуо 20 децембра 1355. године.’’(3)
За време Балканских ратова професор Шурман је био амерички амбасадор у Грчкој.
У поменутом чланку Трифковића помиње се и пораз српске војске на Марици 1371. године. Пошто нигде нема ни један опширан податак о Маричкој битци, ни докуменат зашто је краљ Урош хитно променио свој пут још више повећава сумњу у истинитост „приче о спавању“. Ту треба поменути и одлуку Васељенског патријарха да скине анатему. То је учињено и акт о томе прочитан је на гробу цара Душана у Призрену 1375. године.
Да се опет вратимо на Трифковићев чланак који почиње са речима „Турци су средином 14. века по први пут крочили на Балканско полуострво. У први мах нису дошли као освајачка већ као плаћеничка војска једног од завађених византијских великаша…Османлије су, дошавши на Балкан, схватили да им политичка и војна слабост хришћана обећава неслућене могућности“.
Да ли је то разлог српског страдања или неодговорно „спавање“, које се и даље приписује српским мученицима или историчари треба за истином да трагају?
У Видовданској Слободи објавио је чланак Милосав Самарџић о стварању Југославије .(4) Није Самарџић једини који пише у Слободи о тој теми.
У самом почетку писања Самарџић помиње у истој реченици краља Александра и Јосипа Броза, краља мученика и туђинског агента, што није било на месту.
Да почнемо са Видовданом 1914. године када је краљ Србије био Петар Карађорђевић (1844-1921) који није мислио ни планирао стварање Југославије. Прослављао је Краљ са српским народом победе у Балканским ратовима и повраћај после 400 година Скопља и вардарске долине у српску заједницу. Друга велика мисао коју је краљ имао је најављена просидба руске принцезе за престолонаследника Александра.
Да се подсетимо што се у Србији и даље не помиње да је краљ Петар Први објавио 1912. године свој превод књиге Џон Стјуарта Мила ’’О слободи’’, коју је оригинално објавио 1867. године у Паризу да просвети и упути свој српски народ.
Та књига јасно показује вредности које је ценио Краљ и о томе треба писати а не о памфлетима из „Нове Европе“.
Није Српска влада имала „ратни циљ“ него је задатак мале државе био да преживи планирано уништење. То није помогло да спречи планирани германски напад да се уништи мала Краљевина. Рат је прерастао у Светски рат 1914. године. Тада су наши савезници Руси, Французи и Енглези захтевали да се Србија одрекне великог дела вардарске долине и да га преда Бугарској. Србија је морала да пристане. А онда када је Бугарска напала Србију Грчка је затворила границе под краљем германске крви какав је био и бугарски Краљ. Тако је почела Албанска голгота.
Нико не пише о двоструком понашању Хрвата. Док су једни били верни, као и Броз, аустријски војници који су убијали своје српске суседе други су се, на Западу, братимили са Србима.
Да поменем само вајара Хрвата Ивана Мештровића, који је по избијању Светског рата у енглеским новинама помињао Србе: „Наше су патње и понижења велика. А, гле, уза све то, што се Србија у крви гуши, а осам милијуна њене браће на Крст робија, од Србије је тражено, да бајаги због виших интереса да Македонију…“
„Овај рат је започела Аустрија у часу, кад је осјетила да јој Србија угрожава егзистенцију, не можда својом ратоборности, него својим моралним ослободилачким духом… Србија је данас мандатор свих неослобођених Југословена…
„Она крв, која је Вардаром текла, била је прескупа да би се Србија те реке одрекла“.
„Србија ће се борити. Србија ће гинути, али ја не кажем ’Јадна Србија’, јер Србија има јаку и велику душу и јер гине за велику и поштену идеју . Не реците ни ви ’Јадна Србија’, него увек и свима реците ’Поштена је Србија…’“
Поводом Видовдана Мештровић је написао: „У цијелом југословенском народу, кад се спомене Косово свакоме прође језа кроз тијело, легне једна дубока туга на срце, а неко узвишено чувство сиђе му у душу, која га спаја са небом… Косовски Храм је храм религије крајњег пожртвовања, религије цара Лазара,…’’(5)
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи