Пуковник Видоје Благојевић, командант Братуначке бригаде Војске Републике Српске у Операцији „Криваја 95“ казује нам своју причу
Организација старјешина војске Републике Српске организовала је Међународну научну конференцију о Сребреници у априлу 2019. у Бањалуци. Више од 50 експерата, од којих 18 страних, научно је доказало да се у Сребреници није догодио геноцид. Сви радови са ове конференције су штампани у зборнику ”Сребреница – стварност и манипулације.” (http://ostavrs.org/)
Предсједник Организације проф. др. Милован Милути-новић дао је одобрење листу Слобода да може објављивати радове објављене у Зборнику. Ово је скраћена прича пуковника Видоја Благојевића.
Ово је моја прича, коју нико до сада није хтио да чује. Захвалан сам организаторима ове конференције који су ме окуражили да напишем ову причу и да је изнесем пред вас данас. Био сам командант Братуначке бригаде Војске Републике Српске у операцији ”Криваја `95.” Ова војна операција је имала за циљ да смањи територију тзв. безбједносне зоне Сребреница, из које су муслимански екстремисти излазили у српска села у Подрињу и чинили злочине.
Завршио сам све војне школе бивше ЈНА укључујући Школу националне одбране. Био сам узоран старјешина, цијенио сам код људи карактер, а не националну или вјерску припадност. Живио сам и радио поштено и часно.
Ја сам лажно оптужен по тајној оптужници! Брутално сам и дивљачки заробљен од стране СФОР-а, међународних трупа у БиХ. Судили су ми у Хагу за измишљене злочине! Ја нисам имао никакву одбрану. Силом су ми наметнули адвоката. Осудили су ме на 20 г. робије. Издржао сам двије трећине. Моје страдање се наставило и послије пуштања на ”слободу” у нешто другачијим, болнијим околностима.
Као невин човјек, одробијао сам 13 година демократске робије у норвешком казамату! Нажалост, и даље не могу доказати своју невиност!
Као командант Братуначке бригаде учествовао сам у нападу и ослобађању енклаве Сребреницa, која у том времену није била демилитаризована. У њој су биле снаге 28. дивизије Армије БиХ које су искакале из ”заштићене зоне” и вршиле масовне злочине над српским народом у Подрињу. У енклавама које су створиле УН нису поштовани међународни договори, нити је у њима извршена договорена демилитаризација.
Током догађаја, везаних за Сребреницу, нарочито догађаја који су се десили након пада Сребренице, страдао је велики број недужних особа. Једна од тих недужних жртава сам и ја.
ВРС није имала разрађене планове за операцију ”Криваја `95” зато што је циљ био сузити територију енклаве, а не заузети Сребреницу. Та промена ситуације на терену испољила се већ 11. јула, 1995. када је Сребреница ослобођена. У новонасталој ситуацији морао сам водити бригаду онако како су ми официрско знање и часна српска војна традиција налагали. Све војне акције су биле усклађене према постојећим војним прописима.
Међутим, околности у којима се бригада нашла биле су сложеније и опасније. Да подсјетим, неке су војне старјешине побјегле од одговорности. Моја бригада и сви њени борци и старјешине којима сам командовао прошла је кроз Сребреничку драму поносно, чиста образа и не могу се довести ни у какву везу ни са једним кривичним дјелом злочина који се догодиo на том подручју.
Знам да је некима од вас тешко да ми вјерују, али све чињенице говоре о томе. Непобитна је истина да након завршетка борбених дјејстава у операцији ”Криваја `95“ према енклави Сребреница, Братуначка бригада није учествовала у било каквим злочинима на тој територији. Нико из моје Братуначке бигаде није починио никакав злочин.
Али мене је СФОР ухапсио 10. августа 2001. године на врло груб начин, на основу тајне оптужнице и депортовали су ме у притворску јединицу Трибунала у Хагу. Приликом хапшења нанијели су ми озбиљне тјелесне и психичке повреде, које су касније потпуно заташкали, а ја нисам имао коме да се жалим.
На том, наводно праведном суду, ја сам оптужен и осуђен на 20 г робије на бази исфабрикованих чињеница – боље речено лажи, манипулација и на примјени сурове силе ради туђих интереса. Као човјек, потпуно сам понижен.
Ја нисам имао одбрану. Два мјесеца пред почетак суђења (које је почело 06. маја, 2003. године) отпустио сам адвоката Мајкла Карнаваса и о томе писмено обавијестио секретаријат Трибунала. Схватио сам да мој адвокат ради за тужиоце и потпомаже исфабриковану оптужницу. Тешко је да се повјерује, али је имао и одличне везе са регистром Трибунала. Да би лакше манипулисали са лажима у мојој оптужници, мој адвокат ме је уз помоћ председника Трибунала пребацио из једног претресног вијећа, које му није одговарало, у друго, гдје су услови за моју оптужницу били лакше изводљиви. Предат сам Претресном вијећу I које ће ми судити, а које је током суђења прекршило све норме правичности и фер суђења.
Овај ”праведни” међународни суд ми је силом наметнуо оног истог адвоката кога сам ја отпустио, а ја нисам имао коме да се жалим. Мој силом наметнути адвокат, тужилаштво Трибунала и предсједник Претресног вијећа 1, које ми је судило, почели су да тимски раде против мене. Тако је мој ”адвокат” извео 56 свједока у судницу и још приложио 20 изјава других свједока. Свједоке је лично бирао. Припремао их је како је хтио, утицао на њих према својим криминалним намјерама и гдје год је то било могуће, усмјеравао их да свједоче како би ме потпуно инкриминисали. Чак их је намјерно наводио да измишљају и лажно свједоче. На моје изјаве да ми треба одбрана, нико у Трибуналу није реаговао.
Са оваквим радом мога ”адвоката”, тужиоцу је био олакшан пут да лажну оптужницу против мене тријумфално реализује. Свједоци које је довео мој ”адвокат” Карнавас више су помогли тужиоцу, него свједоци које је тужилац извео. Војни експерт тужиоца, Ричард Батлер, све што је изнио у својој анализи, а односи се на Братуначку бригаду, је гола лаж.
Двојица оптужених Срба М.Н. и Д. О. обухваћени заједничком оптужницом, према којој су и мени судили, су изманипулисани од стране Трибунала, па су признали кривицу. Признали су измишљене злочине. Све те лажи су коришћене против мене.
Предсједник Претресног вијећа I забранио ми је да лично свједочим под заклетвом, што је била још једна манифестација бруталне силе и неправде од стране овог ”праведног” суда демократског Запада.
Била је ово фарса међународног суђења. У одсуству морала и судских правила, а у присуству бруталне силе, безакоња, лажи и манипулација, нисам се имао ничему бољем ни надати. Невин сам осуђен. А чему бих се и могао надати кад је предсједник Претресног вијећа I имао основни задатак да перфидно и веома успјешно координише заједнички рад Тужилаштва и мог силом наметнутог адвоката.
Само један судија, Мохамед Шабахуден је написао у свом извјештају на 18 мјеста да сматра да је мени – Видоју Благојевићу ускраћено право на правично суђење и да мој предмет треба вратити на поновно суђење са доказом чињеница. Нажалост, врло брзо је отјеран из Трибунала.
Трибунал у Хагу је окривио Братуначку бригаду као једну од двије јединице ВРС које су одговорне за све што се тамо десило, или није десило. Желим да истакнем да ни послије 24 године ниједан војник, или старјешина, којима сам командовао, није ни осумњичен, а камо ли оптужен за злочин, али ни ја ни Братуначка бригада немамо право на ревизију суђења.
Била је ово моја скраћена прича из Трибунала. Моје страдање као пуковника ВРС наставило се и након пуштања на „слободу“, али у нешто другачијим, болнијим околностима. И овде је слично као у затвору, само бодљикаве жице нема. Осврнућу се на поступке мојих сународника, који су заступали државу за коју сам се ја борио и који су помогли да се оствари овај удружени злочиначки подухват Хашког Трибунала. Многи од вас ће се запитати – па ко је то могао урадити?
Помогли су сви они који су потписали споразум са тужиоцем Трибунала о признању кривице за измишљене злочине. Помогли су сви они који су свједочили у мом, а и другим судским предметима на бази лажи и манипулација. На бази оваквих свједочења, пуниле су се ћелије Хашког Трибунала са српским оптуженицима. Неки од тих помагача су носиоци ордена и других одликовања и признања за „часно служење“ војсци и Републици Српској. То је свакако за осуду.
Неки појединци годинама сарађују са тужилаштвом Трибунала против својих сабораца. Тако официр за везу са Хашким трибуналом, кога је именовала тадашња Влада Републике Српске, није радио свој посао што је нанијело велику штету Србима заточеним у Хагу. Он је поданички служио Трибуналу и загорчао живот српским заточеницима. Ја сам ту његову оданост Трибуналу у најстрашнијој форми осјетио на мојој кожи.
Директор Секретаријата Владе РС за сарадњу са Међународним судом у Хагу је радио све да би вјерно служио Трибуналу, а све на штету Хашких заточеника. Из таквог рада је проистекао Извјештај комисије за Сребреницу 2004. гдје се та институција сврстала против стваралаца Републике Српске. Тадашња Влада Републике Српске усвојила је тај Извјештај о Сребреници 2004. у коме се њени функционери оптужују за злочине почињене у Сребреници. Било је то управо пред доношење моје првостепене пресуде. Запрепашћујуће је да је предсједник Владе из тога времена свједочио у Народној Скупштини РС да међународни званичници нису вршили директне притиске на њих када су доносили тај анти-српски извјештај.
Дипломатски представници РС и Србије у Норвешкој, гдје сам био у затвору, остали су глуви на моје очајничке позиве. Само ме је срећа спасила да не скончам живот у казамату, јер је било неколико покушаја.
Када сам се нашао у Трибуналу очекивао сам од државе, за коју сам се борио, да стане уз мене и моје сапатнике онако како су то урадиле за своје оптуженике Хрватска, Федерација БиХ и Албанци на Косову и Метохији. Али та подршка је потпуно изостала. Та небрига о нама јако боли, можда и више него неке друге. Дакле, није ни чудо што су пресуде Србима у Хагу тако драстичне и што су са Србима напуњене ћелије Трибуна. Наши државни представници радили су против нас. Нико се организовано није трудио да помогне оптуженима.
Када су ме пустили из затвора, радовао сам се повратку у своју земљу, на слободу. Предали су ме граничној полицији на аеродрому у Београду као картонску кутију без адресе. Нисам имао никаква докумената нити динара у џепу. Као бивши официр ЈНА обратио сам се надлежним војним органима у Србији. Нису хтјели да чују за моје проблеме.
Шта се десило са мојом земљом и мојим народом?
И, на крају, поштовани пријатељи, ја нисам водио приватни рат, нити сам био плаћеник у том рату. Ја сам био припадник и старјешина Војске Републике Српске и часно сам и одговорно извршавао постављене задатке. Нисам никада од мојих претпостављених током читавог рата, добио наређење, писмено или усмено, које и данас не бих извршио. Сва издата наређења мојих претпостављених била су у складу са важећим правилима и прописима ратовања.
За све вријеме боравка у Трибуналу и на издржавању казне у Норвешкој, нисам од моје државе добио никакву помоћ. Био сам у норвешким затворима 10 година и моја супруга ме је посјетила два пута. Путне трошкове је сносила моја породица. Једину помоћ коју сам добио од 300 КМ (око $170.00) након изласка из затвора, додијелила ми је Борачка организација Републике Српске.
Нажалост, и данас сам остављен, напуштен, без основних средстава за живот. Годинама са супругом живим у малој просторији у једном магацину. Кажу да мог имена нема у закону, па тако, као патриота немам могућности да ријешим услове за живот достојан човјека. Након моје пресуде чланови моје породице избачени су са посла и морали су тражити спас у преживљавању изван моје земље.
Ово је први пут да неко придаје значаја мојој причи и мом доприносу у одбрани Републике Српске, а тиме и личне одбране пред злочиначким суђењем Трибунала у Хагу.
На крају, морам да истакнем захвалност Организацији старјешина Војске Републике Српске, јер су једино мјесто гдје сам дочекан као човјек, након изласка из затвора. А куцао сам на многа врата. Ова организација је и организовала међународну научну конференцију о Сребреници, а која ће, надам се, макар мало расвијетлити и ублажити исфабриковане лажи, које су коштале, како мене као појединца, тако и читаву Републику Српску, која је окарактерисана неаргументовано као геноцидна творевина.
