– Сада има више вас изван Србије него нас у матици, рекао нам је проф. Милош Ковић гостујући код нас у Кливланду. Можда сте у праву, докторе Ковићу, али ви још увек живите и радите у својој земљи, а ми смо скитнице упркос свим велелепним кућама у којима живимо
Постоји неколико дефиниција за ову енглеску реч али оне све описују једног бескућника. Овде не говорим о оним бескућницима који спавају по улицама или пред улазним вратима неке зграде. Ја говорим о људима који су напустили своју земљу у потрази за светом у којему би лепше живели.
Људи су друштвена бића, углавном већина од њих. Ако си окружен светом који говори исти језик као и ти, одлази у исту цркву да се моли и верује у истог Бога као и ти, имаш осећање припадности, безбедности, без обзира на количину новца у џепу или величину и лепоту куће коју поседујеш.
Док сам одрастао у Славонији, крају који данас зову Хрватска, никада нисам ни помишљао на неко друго месту где би хтео да живим. Породица, земља, околина, све је било ту. Нисам помишљао да би ствари могле да се промене, бар не за време мога живота. Моје село је имало школу, Српску православну цркву, дивну природу, шуме и пашњаке, све оно чиме би човек могао да се поноси. А онда су дошле четрдесете године прошлога века. Један од наших комшија продаде кућу и земљу и пресели се у Србију. Покушавао је да своју одлуку појасни сељацима али његова резоновања падоше на глуве уши. Покушао је да нас убеди да ће ускоро да дођу таква времена да Србин неће бити безбедан у својој сопственој кући. Чак када се тај несрећни рат завршио и наша породица (колико нас је преживело!) вратила у Славонију на згариште свога имања поверовали смо да ће ствари да се врате на неку врсту нормалног, упркос комунизму који је заменио хрватски кољачки режим Анте Павелића и његових усташа. Обновили смо изгорелу кућу и друге зграде уништене у рату, моја сестра се удала а брат оженио да и даље живе у истом селу, брат чак успео да купи комбајн и постао релативно добро стојећи земљорадник.
Будући да мој отац није веровао да од мене може да створи неког доброг земљорадника он ме пошаље у школу, а можда и из неких других разлога, као на пример тих да не би своје наследство делио са братом. Чак сам пристао да се формално одрекнем свога дела наследства у замену за школовање. А када је дошло време за универзитет нисам могао да дочекам да напустим Хрватску и да се придружим својој браћи Србима у Београду. Колегама сам морао да покажем своју личну карту и докажем да сам Србин!
Уживао сам у својим студентским годинама иако сам био више пута гладан него сит, упркос осећању да ни ту некако нисам припадао. Говорио сам српски, славио Светог Николу, своју породичну Крсну Славу, али то нису биле квалификације за чланство у комунистичкој партији, а без тог чланства изгледи за неко пристојно запослење били су јако слаби.
Нашао сам се у Америци, научио нови језик, пропатио кроз тешка времена да прибавим америчку диплому и постао гимназијски професор. Нова земља, нов језик, нова околина, нове вредности, модеран начин да се обележе норме и погледи на свет.
Постоји једна монументална скулптура у парку самог центра града Кливленда, у савезној држави Охајо. Скулптура је у облику једног котла, казана, који би требало да претопи све различите националности Кливленда у једног новог америчког држављанина.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
