• “У животу само тежак рад и упорност могу да донесу успех, а мој народ који неизмерно волим, јер је најбољи на свету, некако се мало „покварио“, јер као да не жели да ради“ •
– Када сам ја стигао у Америку 1972. године, у граду Вокиген (у којем је био сахрањен краљ Петар Карађорђевић), свега неколико километара од Либертивила, било је 46 српских кућа. Данас их има свега три! То је податак који, можда, најбоље показује причу о српској заједници у Америци – испричао ми је у разговору за „Слободу“ током свог недавног боравка у Србији Милорад Рачић из Кнића.
Конкретно у Вокигену, проблем је, каже мој саговорник, био што су ту живели углавном старији људи српског порекла. После смрти сахрањивани су у Либертивилу. Тада су се и старији људи из околних места пресељавали ближе гробљу.
– Били су то некадашњи ратни заробљеници из Другог светског рата и понеки четник. Ето, ја и данас живим на периферији Вокигена у којем живи још један човек пореклом из Груже. У трећој „српској“ кући у Вокигену живи једна госпођа из Велике Плане. Остало нас је троје у три куће од тих, некадашњих 46 – појашњава Милорад.
Шеретски истиче како је рођен „давне 1946. године, године када су се рађали бивши амерички председници: Џорџ Буш Млађи и Бил Клинтон, и актуелни – Доналд Трамп“.
– Старији су од мене по два-три месеца, али смо генерација – са осмехом прича мој саговорник.
Милорад се, са непогрешивом прецизношћу, сећа тачног датума свог одласка из Кнића у иностранство:
– Било је то 16. априла 1971. године. Отишао сам у Немачку преко фирме „Инвест Импорт“ из Београда. Седамнаест месеци касније отишао сам код пријатеља у Охајо. Желео сам да покушам да у Америци останем, јер је та земља, било је јасно, боља за живот. Лично, тада сам више волео Немачку, због прелепих девојака, али не треба ми замерити, имао сам само 25 година. Из Охаја сам прешао у град Вокиген, северно од Чикага – присећа се Милорад у разговору за „Слободу“ својих почетака у Америци.
У Србији је радио као алатничар у крагујевачкој „Застави“, па је сличан посао нашао и у Вокигену. Одлучио је да се ожени када му се посрећило да у Америци упозна, како сам воли да каже, „једно девојче“ из Горње Груже. Венчали су се 18. маја 1974 године.
По уласку у брак променио је и фирму запосливши се у познатом предузећу које је производило моторе за чамце. Ту је остао 11 година, а онда је опет осетио да је дошло време за нови пословни изазов. За отприлике деценију и по – стекао је услове за америчку пензију, а у међувремену основао је своју приватну фирму. Била је то машинска радионица која је радила петнаестак година.
– Деведесетих година прошлог века почео сам да правим зграде. Направио сам, према неким мојим рачуницама, око 40.000 скверних фити. Тако је настала моја компанија за изнајмљивање пословних простора и магацина, па сада у објектима у мом власништву ради 13 компанија које изнајмљују простор – поносно истиче мој саговорник.
Осамдесетих година је, каже, у своју домовину долазио три до четири пута годишње. У родном Книћу најпре је направио једну, затим још пет објеката, а на крају и свечану салу код цркве у Книћу. Сала може да прими до 200 људи.
– На гробљу у Книћу направио сам капелу, да народ мог краја има где да се окупи за време тужних помена и годишњица. За живота направио сам себи и гробницу. Често се шалим и кажем да ћу завршити у Книћу „жив или мртав“. Мој је план да се догодине трајно вратим у Србију. Бизнис у Америци почео сам да продајем, јер некако осећам да ми је место овде где мирише земља српског сељака који је одувек хранио и бранио Србију – искрен је Рачић.
Емоције га савладавају док препричава како му свет срушио пре нешто више од три године када је у 60-ој години живота преминула супруга.
– Била је 10 година млађа и требало је заједно да уживамо у старости, али – болест ју је однела. Син и кћерка остварени су у својим професијама. Сину смо 2003. године направили праву шумадијску свадбу и уживали у сваком тренутку тог весеља онако како, понекад ми се чини, само српски народ уме – сматра Рачић.
Свој успех он делом, ипак, дугује и фарми коју је имао 80-их година. Тај део бизниса почео да развија товом бикова, после радног времена у америчким, а после и у својим фирмама:
– Почео сам узгајајући бикове. Били су тeлад од два-три дана, а ја сам их одгајио до 400 килограма тежине. Продавао сам их месарама, обнављао турнусе, зарађивао. Био је то тежак посао. Фарму сам имао 29 година док сам, у исто време, направио тих око 3.600 квадратних метара пословног простора. Посла сам, истовремено, имао и вредно радио и у својој машинској радионици. Било је то време са најмање 12 сати рада дневно. Из мог краја у Србији, омогућио сам 17-орици људи да дођу у Америку и да зараде. Боравили би у мојој кући по пола године, а никада никоме ништа нисам наплатио, иако сам им давао кров над главом и хранио их. То је знао читав Чикаго. Било је то пре 20-ак година: сваком од њих сам нашао посао, развозио их. Знам да су ми захвални, а ја сам још срећнији што знам да сам им помогао да зараде и врате се својим породицама – сетно се присећа Рачић.
Као члан Српске народне одбране могао је, сматра Милорад, више да помогне, да није био посвећен свему ономе што је био наумио да изгради и изградио у свом Книћу:
– Немам ни пуно времена. И данас сам пуно заузет, јер у 73-ој години радим истим темпом као пре 40 година, иако ми то сада већ није неопходно, имам довољно за одличан живот.
Све док није почео рат 1991. године у бившим југословенским републикама Словенији и Хрватској, па касније и у Босни и Херцеговини, заједница људи са ових простора била је југословенска.
– Када су почели ратови, све се окренуло, све се развалило. Ја и данас имам бројне пријатеље међу Муслиманима пореклом из Црне Горе, БиХ… мање међу Хрватима – присећа се Милорад.
Стоку није хранио вештачком храном, открива нам, па су зато купци долазили с пуно поверења да пазаре баш код њега. На његовој фарми, осим бикова, оваца и свиња, било је и, како Милорад наводи: гусака, мачака, голубова, зечева на око пет хектара земље, колико је тада имао у власништву (сада има – три пута више).
Сада је скоро све што од имовине у Америци има – ставио на продају. Продаје и бизнисе, јер га Србија зове и вуче – још јаче.
– Заинтересованих има, чекам конкретне понуде. Син и кћерка остаће да живе у Америци. Њих Србија у коју су радо долазили када су били мали – не привлачи. Обоје перфектно говоре српски језик. Чак су, када су кренули у школу, имали проблем што нису довољно знали енглески језик, због тога што се у нашој кући говорило искључиво на српском. Сада, наравно, перфектно говоре енглески језик, али више немају интерес да долазе у Србију и ја не бих знао како то да променим – признаје Милорад, примећујући да су у Србију увек више долазила деца оних који су из домовине отишли у Европу, а не „преко баре“.
Њега лично, увек је, каже, мучила носталгија.
– И мој отац био је у заробљеништву у Немачкој. Могао је после рата да остане у тој земљи или да оде у Енглеску или Америку, али – вратио се старој мајци у Србију. Имао је тежак живот, а нама, деци – тројици синова стално је говорио како је много погрешио што се вратио. „Идите ви одавде! Знам: један ће да оде у Америку, један ће небом да лети, а један ће хлебом да ме храни“, говорио је. Један од нас заиста је постао пилот. Мој брат од 1996. године је потпуковник у пензији, живи у Краљеву, био је некада заменик команданта аеродрома Лађевци. Брата који је требало оца хлебом да храни одвео сам као момчића још 1973. године у Америку.
На питање шта му је од живота у Србији највише недостајало, мој саговорник, каже како је увек памтио лепе момачке дана.
– Никада ми ништа од начина на који се живи овде није било страно. Много је оних који су отишли из Србије, овде долазе на одморе и говоре како више никада не би могли да живе ту одакле су отишли, али – то није случај са мном. Ево, примера, за скоро пола века откад смо отишли, мој брат је долазио свега четири – пет пута у Србију. Ја сам од 1976. године (када сам добио америчке папире), долазио тачно 77 пута! Имам толико одлазака и повратака – поносан је на своја честа враћања у домовину Милорад Рачић.
Из његовог угла гледања, у Србији се живи боље него пре. Народ, истиче он, „живи много лепо, али навикао је да се стално жали“.
– Много лепше људи живе него када сам ја отишао. А ја сам отишао само на годину-две и остао 48. Мој свештеник у Книћу често ми, у шали, каже како је боље да се вратим сам, него да ме доносе. Не желим да критикујем мој народ, јер је он најбољи на свету! Заиста мислим да нема бољег народа од српског, али видим да народ у Србији као да све мање жели да ради. Ево примера, палио сам читавог дана јуче грање, повредио руке, јер никог нисам могао да нађем да то уради за новац. У Книћу је много људи без посла, али нико то није хтео за добру надницу да одради. Зато сам гурао колица и радио раме уз раме са грађевинским мајсторима док смо зидали објекте у Книћу, мада је и мајсторе све теже наћи – примећује Милорад.
То што је држава сама деценијама људе повлачила из села у градове, дајући предност индустрији над пољопривредом, Рачић сматра великом грешком, јер види све напуштенија села.
…
Комплетан текст у штампаној слободи Слободи
