Најпре Ужичани, а затим и Краљевчани имали су прилику да нешто више сазнају о краљу Петру Другом Карађорђевићу, али и његовом личном секретару, Момчилу Вуковићу Бирчанину, преко до сада необјављених докумената, бележака и фотографија, а све захваљујући директору ужичког Историјског архива, Жељку Марковићу, који је у оба града приредио изложбу под називом “Мумија – мали роман једног живота”.
Како је сам Марковић рекао, у средишту пажње је живот Момчила Вуковића, предратног официра, краљевог секретара у Паризу током првих поратних година, покретача и доживотног уредника српског гласила ”Бели орао” у Минхену, немачком граду у коме је живео да краја живота и сахрањен у њему. Бирчанин је и писац многих дела: о Његошу, Немањићима, Николи Пашићу, Дражи Михаиловићу… зна се и да му је Титова власт одузела југословенско држављанство, а немачко никада није хтео да прихвати…
Са Канарских острва у Ужице
Изложбу сам назвао “Мумија” јер је то био надимак Момчила Вуковића још док је служио у коњици Краљеве гарде, каже аутор изложбе, Жељко Марковић, и додаје: “Овде на изложби се налазе мало позната и до сада необјављена документа и фотографије из Бирчанинове колекције, а до ње сам дошао стицајем околности. Током боравка на Тенерифима 2006. упознао сам госпођу Јоану Мари Хер, Момчилову поћерку, а кћерку Нели Фром, Вуковићеве супруге, која је, по његовој смрти, сачувала низ рукописа и фотографија. Касније је госпођа Хер из Минхена у једном коферу све то пренела на Канарска острва, а ја сам их отуда донео 2017. и ето ове изложбе у Ужицу. Од тог материјала настале су и две књиге о животу Момчиловог оца, ђенерала Драгољуба Вуковића, рекао је Марковић, и додао: “Изложба на одређени начин илуструје и судбину Србије кроз живот Бирчанина у двадесетом веку, и метафора је свега што се у Србији догађало у том периоду.
Изложба прати причу која почиње од Момчиловог оца Драгољуба, коме је кум био гардијски генерал, Петар Живковић, а из ових докумената и дневника Драгољуба Вуковића, сазнаје се и то да је после мајског преврата 1903. краља Александра Обреновића и краљицу Драгу Машин, сахранио Драгољуб Вуковић, а наставља се Драгољубовом ратном биографијом, затим војном каријером сина Момчила, његовим послом личног краљевог секретара, новинарским, истраживачким и публицистичким радом до смрти”, подсећа аутор изложбе, дајући објашњења фотографија и докумената који су изложени на тридесет пет паноа.
Тако, упоредо са животном причом Бирчанина, посетиоци изложбе могу сазнати и понешто и из живота краља Петра Другог, до 1948. када краљ прелази у Америку, а Бирчанин у Немачку. Ту се могу видети краљеве фотографије са посветама Бирчанину, низ записа и ставова о послератном периоду монарха у изгнанству. На изложби је и крупна фотографија краља из 1957. и његова фотографија у Минхену 1954. Међу записима је и белешка о томе да је краљ пред саму смрт читао књиге Бирчанина, чекајући у болници трансплантацију јетре 1970. а те исте године је и преминуо.
Имао је приступ многим архивима
Када је сасвим случајно добио бројна документа и рукописе Бирчанина, Жељко Марковић покушао је да их “разврста”, те је наишао на низ података о ликвидацији Срба, политичких емиграната у западној Европи и Америци од педесетих до осамдесетих година прошлог века. Имао је познанике, сараднике и пријатеље по целом свету, и добијао информације, каже Марковић, и додаје: “Док је Бирчанин боравио у Америци, америчка војска га је према незваничним подацима ангажовала као цивилно лице за контраобавештајне послове, а неки тврде да је од тада познат по надимку Мумија. Зна се да је био пријатељ Иве Андрића, али и филмске диве Грете Гарбо. Ништа чудно, кретао се, писао, повезивао са људима. Као лични краљев секретар, имао је приступ свим архивима, а као уредник “Белог орла” у време ликвидација , добијао је аутентичне информације и водио белешке. Био је један од најплоднијих публициста у србијанској политичкој емиграцији.” Марковић истиче да рукопис под називом “Побијени Срби, политички емигранти”, у чији је такође посед дошао, представља драгоцени историјски текст који баца светло на ликвидације многих противника комунистичке власти у СФРЈ, а на 87 страна описују се ликвидације познатих Срба, између осталих и Драгише Кашиковића, једног од уредника листа “Слобода” у Чикагу 1977. године.
Дође време да истина и тишина са себе стресу заборав
На отварању изложбе у ужичком Архиву, Дејан Масликовић, помоћник министра за културу, рекао је да се овако потврђује улога архива који не служе само за чување докумената, већ треба да расветљавају значајне, интересантне и интригантне детаље из историје нашег народа: “Није лако пронаћи документа на удаљеним Канарским острвима, донети их овде у Ужице, обрадити и презентовати их јавности”, а члан Крунског већа, Драгомир Ацовић, обраћајући се Ужичанима, рекао је: “Истина и тишина таворе док не дође време да са себе стресу заборав. Ево тог тренутка у Ужицу.” Уз подсећање да у Ужицу најстарија основна школа носи име краља Петра Другог, градоначелник Тихомир Петковић, додао је:
“Краљ Петар Други можда је најтрагичнија личност наше новије историје, постао је краљ са 11 година, а са 21. је изгубио власт, формално владајући само 19 дана, а има историчара који бележе да је једном приликом изјавио, `Ја сам краљ једне несреће`”.
Исту изложбу у Краљеву отворио је престолонаследник Александар Карађорђевић, напоменувши да је историјска бура Другог светског рата послала његовог оца у изгнанство из којег се никада није вратио: „На његов лик и дело пале су лажи и неистине које су најзад почеле да се разоткривају, јер истина, ма колико да је скривана, увек изађе на видело. Ова драгоцена изложба отима од заборава битне детаље наше историје, а ја сам сигуран да ћемо захваљујући изложеној документацији сви сазнати нешто ново“.
Драгољубов ратни пут и одлазак међу ваљевске Бирчанине
Изложба “Мумија – мали роман једног живота”, само је део рада на “обради” доку-ментације коју је архивиста Жељко Марковић добио од Вуковићеве породице, и како сам Марковић каже, сва документа и фотографије су и сведочанства из живота последњег југословенског монарха, његовог секретара, али и сведочења из Првог светског рата, и заоставштина су и од Момчиловог оца Драгољуба Вуковића Бирчанина, генерала српске војске.
Листајући добијена документа, записе, белешке, Марковић је имао потпуни увид у животни пут Момчила Вуковића Бирчанина, и још 2007. у “Историјској баштини”, публикацији ужичког Архива, изнео је низ биографских података о Бирчанину, а почиње податком да је Момчилов отац потпоручник Драгољуб Вуковић, након тајне сахране убијених Обреновића 1903. добио наређење да из Београда оде у Ваљево, где је постављен за водника Петог пешадијског пука, уз поруку да по пријему наређења одмах напусти Београд и да све остане као највећа војна тајна. Драгољуб у Ваљеву среће чукунунуку Илије Бирчанина, Катарину Бирчанин, кћерку ваљевског трговца, познатог, како су хроничари забележили, у целом крају Јадра и Колубаре. После три године од досељавања у Ваљево, Драгољуб и Катарина су се венчали, и пише Марковић, “Драгољуб је добио нови дом, Катаринину мираџијску кућу у Ваљеву, у којој су рођена њихова деца, кћерке Бранислава и Јелисавета, и синови Момчило и Милан. Први светски рат Драгољуба затиче на служби у ваљевској пуковској окружној команди, имао је тада тридесет четири године, а забележено је, пре поласка у рат примио је благослов од др Николаја Велимировића, свог вршњака и пријатеља, рођеног у Лелићима код Ваљева, децембра 1880. истог месеца и године када и Драгољуб.” А забележено је и следеће: “Ускоро ће Драгољуб Вуковић, уместо Николајеве руке, над својом главом угледати тамно небо над Цером…”
У сачуваним ратним белешкама стоји да је Драгољуб са иконом Светог Никололаја прешао Косово, Метохију, Црну Гору, Албанију, и стигао у Валону, а затим даље до Крфа, Солуна, преко Кајмакчалана, Македоније и до свог Ваљева, враћајући Николајеву икону, коју ће предати свом сину Момчилу-Моми, како га је од милоште звао. Те вечери када је стигао у дом, као и увек, цела породица отишла је у гостинску собу и помолила се. Но сада у очевом присуству, завршили су молитву, пред иконом Светог Николе, захвалницом ”Хвала ти Господе Боже, што си нам оца живог вратио из рата.”
Писац и публициста, изгнаник и боем
Истражујући живот Момчила Вуковића, Марковић каже, највише му је помогао Драгољубов дневник који је он водио од 17. јула 1914. до 17. децембра 1929. и у коме је описао догађаје из периода Великог рата, и прве године формирања нове државе. Дневници су вођени у више свезака, различитих формата, а подаци из тих дневника приређени су од стране његовог сина Момчила Вуковића. Момчило је рођен септембра 1911. у Београду, а умро је у Минхену 1984. у том немачком граду, на гробљу Нордхридхоф је и сахрањен. “По милости судбине био је писац и публициста, а по гневу судбе, изгнаник и боем”, цитира Марковић, уз напомену да су сви подаци о Бирчанину добијени од његове поћерке, госпође Хер и из часописа “Бели орао”. Основну и средњу школу завршио је у Ваљеву, а затим је уписао Војну академију у Београду и завршио је 1932. Следеће две године служио је у Гардијској коњици и посећивао ваздухопловну школу у Новом Саду, где је ускоро постављен за старешину једине падобранске јединице ратног ваздухопловства у војсци Краљевине Југославије.
Пред почетак немачке окупације био је у војној мисији у Бугарској где је заробљен, а када је пуштен из затвора одлази за Београд, а почетак рата затиче га у Сарајеву. Ту га заробљавају Италијани, и све до капитулације 1943. налази се у италијанском заробљеничком кампу, а крај рата дочекује у немачком логору Бременферде, из којег га ослобађају припадници канадског одреда савезничких трупа.
По завршетку рата Момчило најпре ради као официр за везу при британском Војном гувернеману у Бременфердеу, а затим је постављен за официра за везу при Тридесетом корпусу у Хановеру, при југословенској Краљевској војној мисији коју је водио мајор Марсел Марелић. Септембра 1945. стиже вест да ће краљ Петар Други посетити логор бивших ратних заробљеника у Оснабрику, и том приликом дошло је до сусрета краља и Момчила Вуковића, кога је краљ позвао да што пре дође у Париз где је и сам намеравао да се пресели. Момчило се заиста ускоро преселио у Париз, уз помоћ браће од стрица Миодрага и Богољуба, и ускоро почиње да ради као дописник “Америчког Србобрана”. У Париз долази и краљ, али је у Лондон одлазио сваког месеца, повремено је ишао и у Швајцарску, а Момчило је често сам остајао у краљевом швајцарском апартману, радећи као његов лични секретар. Када је краљ отишао у Америку 1948. Момчило се враћа у Немачку, и запошљава се код америчке армије као цивилни чиновник. У Минхену упознаје Петронелу Нели Фром и ускоро постају супружници и сапутници до краја живота.
“Бели орао”, Немица Нели и књиге
У Минхену Момчило покреће издавање часописа “Бели орао” као орган Српске народне одбране у СР Немачкој и остаје његов доживотни уредник:
“У то време почиње озбиљни-је да се бави писањем, а из Србије му, у коју није могао да се врати, сестра Бранка доноси икону Светог Николаја. На тој икони Момчило препознаје и чита мапу пута којим је његов отац Драгољуб прешао током Првог рата, и испод те иконе Момчило годинама пише књиге о Србији и Србима: “ Генерал Драгољуб Дража Михаиловић, “Никола Пашић”, “Голгота и васкрс Србије” “Династија Карађорђевић”, а у посвети своје књиге” Краљ Александар Први Карађорђевић”, Момчило је 29. септембра 1973. у Минхену записао: ”Верном сараднику и сапатнику на заједничком путу живота, мојој жени Нели посвећујем редове овог рада. Као што Ана Мари, рођена Карус, Немица, пође за Вука Стефана Караџића, оца српског језика и посвети њему и српству 46 година свога живота, тако и моја Нели као и бројне друге посветише своје животе нама у изгнанству и са нама у српству, коме остадосмо верни до последњег даха.”
…
Koмплетан текст у штампаној Слободи
