Поводом “Дана републике”, дошло је до новог таласа комунистичке пропаганде. Овом приликом, у главној улази није била Кадињача, већ филм ’”Валтер брани Сарајево”
Поводом некадашњег комунистичког Дана републике, 29. новембра, јавност у Србији била је изложена новом таласу пропаганде ове тоталитарне идеологије. По обичају, главни медији понављали су лажи о ’’Битки на Кадињачи’’. Овом приликом, обележен је и јубилеј изградње споменика на Кадињачи. Уобичајено, учесници манифестације су без скрупула фалсификовали историјске догађаје. Диктатора и масовног убицу, Јосипа Броза Тита, помињали су само у позитивном контексту. Тако су медији, 29. новембра, пренели и ову изјаву, у вези негдашњег Титовог говора на Кадињачи:
„Његово обраћање јавности, нећу баш цитирати да је ово једна од најтежих борби и најтежих одлука које је морао да донесе и да сматра између осталог да је меморијални комплекс Кадињача један од најлепших које је посетио и да га треба чувати као зеницу ока свога и доводити младе нараштаје да се надахњују патриотизмом и слободом“,
Међутим, овог 29. новембра, ’’славу’’ Кадињачи одузео је ’’Валтер’’, јунак партизанског филма ’’Валтер брани Сарајево’’. ’’Валтер је годинама уназад охрабривао неодлучне, спајао различите, освајао неосвојиве’’, чуло се, примера ради, на београдској телевизији са националном фреквенцијом, ТВ ’’Прва’’. У прилогу је реч о Владимиру Перићу Валтеру, комунисти који је лета 1943. послат на илегалне дужности у Сарајево, и који је, како се каже, био инспирација многим уметницима’’. Дакле, филмска фикција, из комунистичке пропаганде, и даље се представља као нешто што се заиста догодило. Инспирација је дошла из Сарајева, где је недавно отворен музеј који се зове као и филм: ’’Валтер брани Сарајево’’. Репортери ТВ ’’Прва’’ посетили су и овај музеј. Из прилога се види да практично не постоји могућност да се у Сарајеву прихвате историјске чињенице о Другом светском рату. Штавише, њихове фантазије расту до тврдњи да је ’’Валтер брани Сарајево’’ инспирисао Спилберга приликом снимања ’’Спашавања редова Рајана’’. Тачније речено, да је Спилберг ’’позајмљивао’’ сцене из овог филма.
У стварности, дакле, у Сарајеву, као ни у Београду, комунисти током рата нису убили ни једног Немца (на Кадињачи су, 29. новембра 1941, погинула два Немца, када им се преврнуо камион). У граду су имали нешто илегалаца, али њихов покрет отпора, и то муслиманско-хрватско-српски, против окупатора, није постојао. Већина муслимана и Хрвата подржавала је окупатора, а већина Срба четнике. Четнички илегалци у Сарајеву, као и војници око града, све до марта 1945. године били су бројнији од комуниста. Конкретно, Романијски четнички корпус имао је око 6.000 војника, а Романијски партизански одред око 40-так партизана.
Задаци сарајевских илегалаца били су исти као и задаци београдских илегалца. О ставу комуниста према Сарајеву говори чињеница да су током 1944. године наводили савезничке бомбардере на овај град, као и на Београд, тј. нису га поштедели као Загреб.
Пошто је комунистички ’’Валтер’’ био безначајан, толико да га немачка документа уопште не помињу, сценаристи филма ’’Валтер брани Сарајево’’ једноставно су преузели делове биографије четничког ’’Валтера’’, преместивши догађаје из Београда у Сарајево. Тако је дошло до двоструког фалсификата:
- 1. Сарајевски илегални покрет отпора против Осовине нису чинили комунисти, већ четници. У немачким документима из октобра 1943. пише да се очекује ’’четнички устанак у Сарајеву’’. Не постоји сличан документ о комунистима.
- 2. Огромну већину сарајевског илегалног покрета отпора против Осовине нису чинили Хрвати и муслимани, као што је то приказано у филму, већ Срби.
Једна од највећих акција немачке тајне полиције у Београду, и уопште на Балкану, била је она у којој је 17. марта 1943. године ухапшен потпуковник Жарко Тодоровић ’’Валтер’’, са већом групом сарадника (истовремено, ухапшено је и осам Тодоровићевих сарадника у Загребу, махом Хрвата, професора универзитета). Та акција трајала је месецима и носила је шифровано име управо Операција ’’Валтер’’.
Жарко је био син генерала Петра Тодоровића. Завршио је ђенералштабну школу и постао ђенералштабни официр, што је данас доктор војних наука. Завршио је и елитну француску Ратну школу, у Паризу. Спадао је у ред најелитнијих официра Краљевине. Као такав, уочи рата је био обавештајац Главног Ђенералштаба.
О паду потпуковника Тодоровића Дражи је јавио генерал Мирослав Трифуновић, 2. априла 1943:
’’За Валтера потврђено да је ухваћен… Београд потпуно укочен за рад. Курири не могу ни везу да ухвате са нашим људима. Притисак велики. На терену исто. Продужавам рад с ким се и колико се може.’’
Дража је 6. маја известио мајора Радослава Ђурића да су Валтера одали ’’капетан Јова Миладиновић и мајор Радаковић у вези са гестаповцима’’. Од Ђурића је потом тражио да провери ко је капетан Јован Миладиновић, јер је један капетан Јован Миладиновић био командант 1. косовског корпуса. Овај период обележила је игра око правог и лажног Валтера, кога је Гестапо покушао да убаци међу београдске илегалце (та игра чини главни драмски ток филма ’’Валтер брани Сарајево’’).
Дража 6. маја радио станици ’’Валтер’’ у Београду шаље следећу депешу: ’’Одредио сам Валтеровог заменика мајора Тозу Милојевића. Ступите што пре у вези са њиме. Сви други који се јављају као наследници Валтерови лажни су.’’
Дража је, како произилази, знао да потпуковник Тодоровић у Гестапоу није одао своју радио станицу. О правом и лажном Валтеру он је 18. маја писао Ђурићу:
’’Нови Валтер иначе Тоза тужи се да му неки Ћирковић и Миладиновић у месту где живи ухапшени Валтер, чине сметње да прими дужност. Ћирковића и Миладиновића оптужује као гестаповце. Тоза узео име Прин-Прин.’’
Истог дана Дража јавља мајору Милојевићу и генералу Трифуновићу да је преко курира послао нове шифре за ’’Валтера’’, са дуплим шифровањем.
Потпуковник Тодоровић је успео да побегне агентима Гестапоа, у Загребу, где су га водили да открије тамошње везе. Остао је у Загребу, као командант четничких илегалаца у Хрватској, али је поново ухапшен 9. септембра 1943. и одведен у Маутхаузен.
…
Комплетан чланак у Слободи
