Неколико страница које се тичу историје Народне одбране, основане у Београду 1908.г, а које смо пронашли у обимној књизи „Црна Рука“, аутора историчара Васе Казимировића. Цитат је са страна 378-380.
Један од сталних праваца рада Црне руке тицао ce њеног продирања y државне установе и друштвене организације. Сви чланови били су обавезни да ce y томе максимално ангажују, a све y складу са тачком 4. устава, y којем je речено да ће организација утицати „на све службене факторе y Србији као Пијемонту и на све друштвене слојеве и целокупни друштвени живот y њој“.
Прво удружење на које су црнорукци бацили око била je Народна одбрана, основана y јеку анексионе кризе, y децембру 1908. године, – по Владимиру Дедијеру,113 a пo М. Миленовићу114 – почетком октобра 1908. године, што je тачно. Као мало које удружење y новијој историји Србије, Народна одбрана je за рекордно кратко време постала уистину свенародна организација. Њој je приступило и старо и младо, и y њој су ce нашли и најљући политички противници. Само током два месеца, y октобру и новембру 1908. године, y Србији су основана 223 окружна и среска одбора. На дан 8. октобра, y Београду je образован Средишњи одбор, састављен од најугледнијих грађана. Према програму који je усвојио овај одбор, Народна одбрана je имала да „подиже, храбри и јача националну свест“, да „врши уписивање и скупљање добровољаца и образује добровољачке јединице и припрема их за оружану акцију“. 115
На иницијативу Главног одбора, формиран je и одред четника од неколико стотина добровољаца, који су обучавани y употреби свих врста оружја и експлозива, како би, „не бирајући начина, нанели непријатељу што више штете. Они су требало да буду претходница наших пукова, страх и трепет позадини непријатељевој…“
Кад ce влада Србије, под притиском великих сила, морала сагласити са анексијом Босне и Херцеговине, Главни одбор Народне одбране „вратио je мач y корице“, растурио четнички одред, и своју активност усмерио на „јачање националне свести, јачање витештва и уношење нових мера y друштво како треба радити“. Нови правац y раду имао je да ce одвија под паролом „Све за Српство и за Отаџбину“
Сталан задатак Народне одбране био je „борба против завађености код Срба уопште a y првом реду борба против политичке завађености, као најјаче и најопасније по народну будућност…“
Најављујући борбу „против политичке завађености“, Народна одбрана je истовремено истакла да она не ступа y борбу „и против странака и политике“. Јер, она „зна најбоље да ce живот данашње државе и народа не може замислити без политичких странака. Она зато не ратује против политичких странака. Оно против чега ce она бори то je превелика заоштреност y нашем политичком животу и себично коришћење политиком код појединаца, уколико тога има y нас, a да има знамо сви!“
За Народну одбрану „Отаџ-бина и Српство“ долазили су испред свега, па и испред политичких партија, које би морале „постати групе које ће ce такмичити y корисној служби отаџбини и народу, a морају престати да буду логори за истребљавање политичких противника…“116 У очима Аустро-Угарске, Народна одбрана je била изразито „великосрпска и антиаустријска организација, y бити терористичка, и она ће, као таква, бити доведена y везу (као један од криваца) за атентат на Франца Фердинанда y Сарајеву, 1914. године. 117
Према наводима Ситон-Вотсона, Народна одбрана и Црна рука су и y Аустро-Угарској и y другим европским државама биле y свему изједначаване, иако су оне „биле сасвим различите организације, чак y многоме и једна другој противне”, a да су ce људи који су ce налазили на њиховом челу, „често управо душмански односили једни према другима“.118
Кад ce Народна одбрана реорганизовала и променила свој програм рада, oнa je најмање била по вољи – Црној руци. Свакако и зато, Црна рука je покушала да Народну одбрану стави под свој утицај. Али од свега je успела само једно да оствари — да свог члана, капетана Милана Васића, прогура на место њеног секретара…
У поређењу са Народном одбраном, Црна рука je била прави кепец-организација. Ни говора о томе, да je она бројала 150 хиљада чланова, како су тврдили Милош Богићевић (у својој књизи о Солунском процесу)119 и Мустафа Голубић y једном извештају Коминтерни из 1924. године.120
Према исказу Драгутина Димитријевића-Аписа на суду y Солуну, 1917. године, Народна одбрана од самог свог оснивања „иако je доста радила“, није радила онако како су црнорукци мислили да би требало да ради. И због тога je, пo Апису, y ствари и решено – да ce оснује Црна рука…121
По мишљењу Аписа, и целог вођства Црне руке, Народна одбрана je требало да ce пре свега оријентише на непосредне припреме за рат, као што je то једно време и чинила, y доба анексионе кризе – организујући логоре за обуку четника, као што je био логор y Ћуприји, на пример, y којем je Војислав Танкосић био командант.
Преко Народне одбране, као масовне, свенародне органи-зације, вођство Црне руке желело je, уз друго, да ојача своју сопствену позицију, како би ce лакше могло носити са политичким партијама и како би их лакше могло да примора да воде онакву политику, и на унутрашњем и па спољном плану, каква њему одговара.
Одређену улогу y свему овоме требало je да одигра члан Врховне централне управе Црне руке, Милан Васић, као секретар Народне одбране. У томе као и y „организовању револуционарног рада“ међу Србима изван Србије…122
НАПОМЕНЕ:
- 113. В. Дедијер, Сарајево 1914, I, 85.
- 114. В. Енциклопедија Ст. Станојевића.
- 115. Народна одбрана, Београд 1911,5.
- 116. Исто, 14.
- 117. Junker Carl, Dokumente zur Geschichte des Europаischen Krieges 1914, Wien 1914,20.
- 118. Ситон Вотсон, Capajeвo, Загреб 1926,93.
- 119. M. Богићсвић, Le Procès de Salonique, Paris 1928,3.
- 120. B. Дедијер, Сарајево 1914, II,87.
- 121. Аписов тамничар, 71.
- 122. Чед А. Поповић, Рад организације „Уједињење или смрт“, Нова Eвpoпa,XVI, Загреб, 26.11.1927, 314.
