Данас смо чули из Светог Јеванђеља оне дивне, спасоносне речи Исуса Христа: ’Ја сам врата. И онај који прође кроз мене ући ће у вечни живот.’ Али којим путем, Господе, да дођемо до тебе и до тих врата и да прођемо кроз тебе и кроз та врата и да изађемо у живот вечни?
И одговор, можда најлепши и најсавршенији дао нам је Свети Сава својим животом, па зато певамо у његовом тропару ’’пути воводјашчаго жизањ,’’ (учитељ пута који води у живот). Он је пут. Светосавље је пут до тих врата.’’ Владика Источно-амерички г. Иринеј у беседи на Савин дан 2020, Кливленд, Охајо
Православни Срби на самом северу Охаја, на обалама језера Ири, у граду Кливленду имали су веома духовно-богату недељу од суботе 25. јануара па све до 2. фебруара 2020. Срби су овде пустили своје корене пре више од два века. Верује се да је Лазар Кривокапић из Црне Горе био први Србин који се доселио у Кливленд 1893. Ново-придошли Срби знали су свој пут, па су овде основали своју прву цркву 1909. и посветили је Светом Сави. И за разлику од многих градова по Америци у којима Срби немају своју цркву, ми у Кливленду, хвала Богу, имамо две прелепе цркве и обе посвећене Светоме Сави.
Она старија, Саборна црква Светог Саве у Парми, освештана је 1963. године, а онда је наступио онај трагични раскол који је поделио фамилије, кумове, саборце, пријатеље, комшије… И све су Срби поделили, ставили дубоке црте између, али Светога Саву поделити нису могли никако. Зато су они, који су се одвојили, направили своју цркву, ону млађу на једном лепом имању на Валингс путу, ту у близини оне старије; освештали је 1984. и поред свих других видних обележја на цркви, на иконостасу су додатно изгравирали Срби Светоме Сави. Тек толико да се зна. А могли су посветити цркву многим другим , драгим нам светитељима. Но име првог српског архиепископа, највећег нашег учитеља, најлепшег детета икад рођеног у српском народу, онога који нас је привео и приводи Христу и по коме се као народ препознајемо, није имало алтернативу.
Молебан за верни народ и Светиње у Црној Гори
У оној млађој Савиној цркви, прослава Савин дана почела је у суботу 25. јануара коју традиционално припрема Српска недељна школа. У недељу 26. јануара одржан је славски банкет који је бројчано био најпосећенији у последњих десетак година.
Месни свештеник овог дивног Савиног храма, о. Миле Матић подсетио је на одговорност нас православних Срба, на изазове модерног доба, али и на увек исту, непроменљиву, вечну веру нашу православну и на дужност да ту веру чувамо. Отац Миле нас је такође позвао на Молебан за СПЦ у Црној Гори, који је одржан у наставку Свете Литургије у недељу 2. феб. 2020. На Молебан су дошли верници пореклом из разних крајева наше Отаџбине. У препуној цркви о. Миле је принео молитве Господу да не дозволимо да мржња и зло изазову у нама ишта друго сем позив на мир и љубав. Присутни верници су донели слике патријарха Павла, Његоша, сердара Јанка Вукотића, натпис Не дамо Светиње…
Слике и натписи које су Срби донели на Молебан код своје цркве Свети Сава носе велике поруке оних који су на њима, на које се морамо подсећати и које као Светосавски народ морамо следити:
Патријарх Павле нас опомиње: Не дозволите да зло око вас пробуди зло у вама.
Његош са оскрнављеног Ловћена поручује: Сваки Србин који се превјери, просто вјеру што загрли другу, но му просто не било пред Богом, што се звати Србином не хоће.
Сердар Јанко Вукотић нас подсећа на жртву и заједништво – Да није било Божића на Мој/ковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану. У Мојковачку битку 1916. повео је кћерку Василију, јер му син није био дорастао да носи пушку.
Рукоположење Милана Дамљановића у саборном храму Свети Сава
У тој млађој Савиној цркви одрасли су и своје молитве Богу узносили Његово Преосвештенство г. Иринеј (Добријевић), епископ Источно-амерички и Милан Дамљановић, кога је владика на Савин дан, у оној старијој Савиној цркви, у саборном храму у Парми, рукоположио за ђакона. Свети Сава нас је својим молитвама Господу, поново сабрао у своје цркве. Празник Светог Саве прослављен је архијерејском Литургијом. У Светој Литургији је са владиком Иринејом, поред месног свештеника о. Драгослава Косића, служило бројно свештенство околних српских и других православних цркава.
У препуној цркви, поред верног народа који је дошао да прослави свога оца Саву, окупили су се фамилије и пријатељи Дамљановића и Соколовића. Хор је својим песмама улепшао и Свету Литургију и Миланово рукоположење. У веома емотивном обраћању Владици, Милан је говорио о својим менторима + о. Ђуру Мајерле и о + о. Василију Соколовићу; о њиховим утицајима на избор пута којим иде, на развијање љубави према Христу, према Светој Литургији, хорском певању. Говорио је о проучавању црквене музике која га је приближила Литургији и довела до данашњег дана. Милан се захвалио својој фамилији на дугогодишњој подршци. Речи захвалности је упутио и владики Иринеју на подршци и саветима које му је пружао. Ђакони Милош и Теодор (Соколовић) привели су Милана пред Владику који га је молитвама и стављањем руке на његову главу рукоположио у чин ђакона с радосним литургијским узвиком: Аксиос (достојан је), на шта је верни народ, видно узбуђен, ускликнуо: Аксиос!
Ђакон Милан Дамљановић рођен је у Кливленду. Његови родитељи Стоја и Милета су пореклом са Златибора, одани верници и следбеници пута Светога Саве. Ђаконица Мира и њен брат Теодор негују и једну часну, вековну традицију фамилије Соколовић. Њихов деда, свештеномученик Будимир Добрунски (Соколовић) био је 41-ви, а њихов отац, прота Василије 42-ги по реду рукоположени свештеник у фамилији. Теодор је такође ђакон, 43-ћи по реду црквено-служитељ СПЦ. Тој јединственој лози Соколовића, која је почела свештеничку службу са патријархом Макаријем 1557. када је обновљена Пећка патријаршија, приступио је достојанствено на Савиндан, ђакон Милан Дамљановић.
Нека му Бог подари много година да служи свом српском роду и цркви православној!
АКСИОС!
