Иако жестоки и на широком простору, ови немири су били само једна у низу акција системског етничког чишћења од Срба, које међународна заједница подржава на КиМ. Број Срба после погрома у многим местима знатно се смањио или је сведен на нулу
Талас насиља који је захватио Косово 17. и 18. марта 2004. године и за собом оставио мртве људе, спаљене куће и цркве и подстакао нови талас исељавања Срба никога није изненадио.
Од тренутка када су српске војне и полицијске снаге напустиле територију КиМ, а контролу над њом преузеле међународне снаге, почело је албанско насиље над Србима који су остали у својим домовима.
Специјална операција
Убијање, пребијања, подме-тање пожара, вербално насиље, све је то имало за циљ да преостале Србе застраши и натера их да оду како би Косово и Метохија постали етнички чисти. Албанским екстремистима наруку су ишли представници међународне заједнице, који су терор над Србима посматрали равнодушно или благонаклоно, налазећи оправдање за своје нечињење у ставу да „Албанце нико не може да спречи да се освете за зло које им је нанео Милошевић“. Период после 16. јуна 1999. године, када су последње српске јединице напустиле Приштину, био је обележен бројним инцидентима, а погром је висио у ваздуху…
Као и многе друге специјалне операције ове врсте, и косовски погром почео је пласирањем дезинформације у медијима.
Електронски медији на Косову 16. марта објавили су да су се три дечака у селу селу Чабра, у општини Зубин Поток, удавила када су, бежећи од паса и деце из суседног српског села Зупче, упали у Ибар. Према тој вести, четврти дечак, њихов друг, преживео је пад у ледену воду, и он је био главни извор медија. Каснијим истрагама Унмик полиције утврђено је да су ови наводи били нетачни, те да на основу понуђених доказа „није постојала основана сумња о почињеном кривичном делу од стране било ког појединца или појединаца“.
Портпарол Унмика Нериџ Синг изјавио је да је после трагедије преживели дечак био под притиском албанских медија и политичара да оптужи Србе из Зупча. А други портпарол Унмик, Дерек Чепел демантовао је да су два дечака страдала бежећи од Срба и оценио да је насиље било планирано. Али кога је било брига за истину…
Почело је у Косовској Митровици, па у Чаглавици код Приштине, Призрену, Пећи, Ђаковици, Обилићу, Подујеву, Гњилану, Свињару и у скоро свим местима јужно од Ибра где су живели Срби.
Кфор и Унмик су се касније правдали да су били затечени овако масовним и бруталним насиљем Албанаца над Србима и да је то био разлог њиховог неадекватног и неблаговременог реаговања. Према њиховим изворима, у насиљу над Србима 17, 18, али и 19. марта учествовало 60.000 Албанаца.
Хроника догађаја и стра-дања у косовском погрому обимна је и потресна. Навешћемо само неколико цртица: снајпериста из јужног дела Митровице убио је Боривоја Спасојевића и Македонку Јану Тучев на другој страни Ибра; у селу Свињаре попаљене су српске куће, а жене и децу међународне снаге евакуисале су транспортерима, да би касније морали да се врате и по мушкарце; у Приштини се тридесетак особа забарикадирало у једном стану, одакле их је на крају дана евакуисао Кфор, а Црква Светог Николе спаљена је и оскрнављена, након што је у канализационе цеви сипан бетон (!); у Обилићу је руља линчовала 16 старијих особа које су на железничкој станици чекале воз, у нади да ће моћи да оду на безбедније место; у Липљану су албански полицајци ишли испред масе и наређивали Србима да напусте домове да би их евакуисали, пошто „неће моћи да их заштите“, а Албанци су упадали у празне куће и пљачкали их; у Призрену је у спаљеној богословији Кирило и Методије изгорео Драган Недељковић, а руља која је тражила крв напала је немалу базу Кфора, у коју се склонило 58 Срба. У овом граду спаљени су Саборни храм Богородице Љевишке (12. век), затим храмови из 14. века: Црква Светог Спаса, Црква Светог Николе Тутићева, Црква Свете недеље, Црква Светог Пантелејмона и Црква Светог Козме и Дамјана, па Црква Светог Георгија Руновића из 15. века и Саборни храм Светог великомученика Георгија (19. век). Спаљен је и манастир Светих архангела, а братство од седам монаха је евакуисано.
Свеукупно, та два дана посебно су забележена у мученичкој историји Срба на Косову и Метохији. Српски народ се нада и верује свом вековном надахнућу из кога се изродила пословица – ничија свећа није горела до зоре!
