Златиборско и ужичко село завредило пажњу оних који би да се врате у неко старо, добро време и домаћинство
Пола године је већ како живимо у условима пан-демије, борећи се свакодневно против корнавируса, али и тражећи места и време да нам буде безбедније и лакше, јер ограни-чења су велика. Лекари апелују да будемо опрезни било где да смо, а психолози препоручују дружење са природом. И ето прилике да упознамо и оне делове Србије, кроз које смо само пролазили, а да никада нисмо застали и видели шта има у неким селима за која и не знамо да постоје. У два села нас је овог августа “одвела” корона, једно златиборско, друго ужичко. Разликују се, ипак по једном детаљу.
Бојанов рај у Јабланици
У подножју Торника, најви-шег врха Златибора, на око 1200 метара надморске висине, и на десетак минута од туристичког центра, је село Јабланица. А у Јабланици “Бакића колибе”. Бојан Смиљанић баш ту где господари чист ваздух, бистра вода, опијајући мирис пољског цвећа, пре три године, почео је да остварује свој сан. Саградио је четири колибе, три за госте и једну за дневни боравак, односно ресторан, или кафану, баш како ко доживи овај простор. Желео је да побегне од гужве, од свакодневне туристичке вреве којом “обилује” велики део Златибора, и лоцирао се у Јабланици уз велику подршку супруге Наташе. Наташин отац, Милан Бакић, поклонио им је имање , па стога, цео комплекс сада носи назив “Бакића колибе”. Бојан је радио као возач, седам година возио је рели трке, а онда одлучио да направи рај за себе, али и госте намернике. Супруга Наташа и синови Вук и Милош због посла и школовања живе у Ужицу, али сваки слободан тренутак су у Јабланици.
Живот је леп кад се живети зна!
“Добро дошао, изуј бриге, успори и уживај!” “ Не ходај на прстима, кроз живот се гази!“, „Живот је леп, кад се живети зна!“, „Какве су мисли, такав ти је живот“, „Помоћ памти ко ти помоћ нуди“, све ове поруке исписане су на дрвеним таблама као добродошлица у “Бакића колибе”, поред којих пролази пут ка манастирима Дубрава и Увац. У том потезу готово да нема кућа, само ливаде, брежуљци прошарани листопадима и четинарима, а онда одједном колибе, или како то сада воле урбани гости да зову, етно село. А онда на једној великој табли ове поруке: “Узмите шта вам је потребноb- нада, стрпљење, храброст, мир, исцељење, снага, лепота, слобода! А они који су боравили у “Бакића колибама”, кажу, овде су сигурно имали лепоту, мир, слободу…
“Све је почело да функционише пре годину ипо, мада сам градњу колиба почео пре три године, сада сам стално овде”, прича нам Бојан, и додаје, “долазе гости, неки да остану који дан дуже, неки само да преноће, а неки да попију кафу, или поједу покоји златиборски специјалитет. Али, највише је оних који дођу из радозналости, да виде шта је то овде у овој недођији. И када уђу у колибу, ја им посматрам реакције, просто буду опчињени потпуно домаћом атмосфером. Послужим чај, кафу, сок, а они који преноће, за доручак их чека комплет лепиња, уштипци, прженице, качамак, пита са сиром, а за ручак спремам пасуљ, кромпир, кувани кисели купус, сарму у земљаним лонцима, месо испод сача. Хлеб печемо овде у нашим старим шпоретима на дрва. И све то гости са задовољством пробају, на крају ме питају, колико кошта, а ја немам ценовник, кажем им колико сматрају да треба, толико нека оставе новца. Увек се изненаде, па су онда у недоумици, али оставе довољно, понеко и части. Углавном сви оду презадовољни, а неки се поново враћају“, објашњава Бојан. А онда за оне који још не знају шта је чувени ужички специјалитет – комплет лепиња, објашњава, лепиње пеку сами, а онда у лепињу се дода златиборски кајмак, јаје, и јагњећи претоп, те се лепиња поново запече и тако топла једе са киселим млеком. Ужичани овај специјалитет зову и ”лепиња са све”. И лепиња је најтраженија код Бојана у Јабланици, сви су презадовољни њеним укусом, и када поново дођу, прво траже лепињу, рекао нам је Бојан.
Сламарице и ћилими
“Бакића колибе” нису луксузно место, али имају нешто што осваја и враћа у давна времена, посебно оне који се са носталгијом сећају “сличица” детињства на селу. Кућице су направљене од столетних талпи, ручно сечених, а кровови су од шиндре. У две колибе су по два кревета, у трећој само сламарице на поду. Нема струје, а Бојан је на акумулатор укључио диоде, те има сасвим довољно светлости. Врата се затварају дрвеном резом. У свакој кућици су пећи на дрва, а уместо јоргана зимске ноћи проводе се испод ћилима и вунених поњава. Утопљени оваквом прекривком, док ватра пуцкета у пећима, ван интернет домета, и градске буке, осим понеког лавежа немачког овчара Гила, човек може да размишља и о себи. Ујутру је буђење цвркутом птица. Мада, каже Бојан, може понекад овуда да залута и понека дивља свиња, лисица, срна. Редовни Бојанови гости су ловци који скоро сваког викенда долазе и иду у лов и на вукове, којих има у овом крају.
“Гости овде првенствено имају одмор од свега, а онда и здраву храну уз симпатичан смештај. Ја спремам храну, по рецептима старих жена овде из села, кажу гости, укусна је. Већ се чуло за “Бакића колибе”, те ми ето гостију са свих страна. Имао сам брачни пар из Швајцарске, дошло неколико гостију из Немачке. Седели су у кухињи и причали са мојом супругом, пробали врућу ракију, и одушевили се. Гости код мене седе до касно у ноћ, а неретко се и запева. Често ми дође и глумац Драган Јовановић, који на пет стотина метара одавде има кућу. Доводи глумац своје пријатеље, певамо, играмо, наврати нам и један хармоникаш, те је атмосфера одлична.”
Карлица, чанак, стари грамофон
Бојан је пун планова, каже када се стекну услови, прошириће објекте и изградити неке нове: “Требало би да склопим још две колибе. Планирам да направим и један објекат за домаће животиње. Држао бих козе, овце, кокошке и понија за децу, и обавезно магаре, јер деца ретко имају прилику да га виде. Такође, доле у подножју ливаде има поток. Ту сам планирао један рибњак за узгајање пастрмке. Надам се да ћу некако успети да све то остварим за две, до три године, али потребно је много средстава. За сада могу да живим од овога и да се набаве неке основне ствари за госте и нас. Људима је ово интересантно, јер на Златибору нема ништа слично. Ко овде дође значи да воли природу и домаћу кухињу. Чајеве лети сам берем, правим домаће сокове од сваког сезонског воћа. Они који су били једном овде, увек се враћају“, казао је Бојан, а док чекамо да испече комплету лепињу, разгледамо кухињу, а у њој стари предмети: преслица, колевка, карлице, чанак, стари грамофон…. Бојан нам открива, људи сами доносе те предмете, заостале у старим златиборским кућама. А ми додајемо, можда Бојанов начин размишљања и рада, макар мало допринесе да живописно златиборско село подно Торника буде место сталног живота неких младих људи који воле природу, село и Србију.
Павловићи у свом селу, на свом ранчу
На осам километара од Ужица, ка Кадињачи и Бајној Башти, је село Волујац, у овом селу никада није био популаран сеоски туризам, али нешто се последњих година променило. Милован Павловић са својом породицом решио је да се после година рада у иностранству, скраси у свом селу, и започне неки сасвим другачији посао. На породичном имању отворио је мини зоолошки врт, опремио простор дечјим мобилијаром и направио ресторанчић на отвореном. Цео комплекс назвао је “Ранч Павловић”, а јединствен је по томе што гост не плаћа ништа. Не плаћа се јахање коњића, обилазак и дружење са осталим животињама, ни природни сок, кафа, ракијица, па ни порција свадбарског купуса спремљеног у земљаном лонцу… Ако је гост задовољан, он ће сам издвојити онолико колико мисли да треба, а ако није, једноставно ће отићи, прича нам Милован, а затим објашњава како је настао “Ранч Павловић”:
“Мени је јако недостајало моје село. Више година сам радио у иностранству, становали смо ја и супруга приватно, мењали градове и станове, а онда се вратили у Волујац, и решили да направимо нешто за нас и нашу децу. Пошто много волим коње, најпре сам купио једног, а касније и ждребе – кобилу. Онда су почела долазити комшијска деца да гледају коње, и ја сам направио љуљашке, и разне препреке за децу, па сам набавио још неке животиње, и тако је све кренуло. Убрзо су почеле долазити породице са децом да би деца видела животиње, па сам поставио клупе и столове. А да би им све било лепше, ја им понудим сокове, кафу, а понекад спремим гулаш, или пасуљ у земљаном лонцу. Тако је настао овај део који ја сада зовем ресторанчић, а када ме питају, колико кошта то чиме их ја послужим, одговорим им, ништа! Они онда изваде новац и оставе колико хоће, односно колико мисле да треба”, рекао нам је Милован.
На улазу у ранч дочекаће вас златна ретриверка Каталеја, мачка са мачићима, петао гаћан, моркиња, паун… Све животиње слободно шетају са гостима на радост деце. Ту су папагаји, патке, препелице, овце, зечеви, па чак и једна лисица, али она је затворена. Коњи су на испаши, неколико минута ходом долази се до њих, а пролази се кроз шуму пуну гљива, највише вргања. На целом имању од око три ипо хектара, налази се парк у шуми са разним препрекама за децу. Ту је и шарански рибњак, па је и то прилика да деца науче да пецају.
Волујачка зимска олимпијада
Милован уз причу о настанку ранча, додаје:” Жеља ми је да деца осете љубав према животињама, јер мислим да данас то деци највише недостаје, с обзиром да се живи брзо. Волео бих да ово постане место за свакодневицу, све је једноставно и мислим да се због тога овде људи осећају пријатније. Прошле године је било више посета, а ове године, ваљда због короне, мање“, каже Милован, крећући ка објекту који зове „седларница“, где се налази опрема за коње и храна за животиње. Додаје, трошкови за одржавање животиња су велики, а зими још скупљи. На пример, потребно му је 2.000 бала сена за зиму. Прошле године цена једне бале је била од 100 до 150 динара, а ове године је “порасла” на 200 динара. Ипак, тврди, то га неће зауставити да настави даље осмишљавање ранча. У плану му је да направи и преноћиште за госте који дођу са стране, а за зиму, да изгради затворени објекат. Милован са својим синовима, седмогодишњим Виктором и петогодишњим Константином, прави једну врсту зимске олимпијаде:
…
Koмплетан текст у штампаној Слободи
