Малобројни интелектуалци у Србији данас опомињу да је елита свесно убијана деценијама
Српска елита данас? Ко је и шта је интелектуална елита у овом времену када се факултетска диплома и докторска дисертација могу купити свуда, и то за мале паре? Има ли Србија елиту? Може ли је имати када су хиљаде младих, образованих, напустили земљу? Може ли је имати када најобразованији у свим струкама трпе презир и јавно вређање? Одговори на сва ова и слична питања, нажалост су негативни.
Малобројни интелектуалци у Србији данас опомињу да је елита свесно убијана деценијама, и да је сада потпуно убијена. Кажу, остала је само квазиелита. Убијена је елита са разлогом, јер својим стилом живота, својим знањем, и утицајем на средину, увек је опасност самовољи владара, и владарских група…
Повод за оваква размишљања је књига Ужичанина, Слободана Радовића, професора књижевности, дугогодишњег директора библиотеке, под насловом „Знаменити професори Ужица“, којом се овај крај осветљава као значајна интелектуална средина крајем деветнаестог и у првој половини двадесетог века. Угледни ужички професори тога времена васпитавали су плејаду ученика који су потом представљали елиту интелектуалаца у српској култури и науци. Та професорска елита стварала је нову елиту. Листајући ову књигу, и читањем биографских података о професорском кадру ужичке реалке, може се закључити, што би рекао Андрић, „да није постојао провинцијски страх од досаде и чамотиње“, јер професори су тражили и налазили себе у раду, и оставили Ужицу и целој Србији велику духовну баштину.
Тако међу професорским именима Ужица налазимо име државника и филолога Љубе Стојановића, песника Милоша Перовића, етнолога Радоја Ускоковића, филозофа Божидара Кнежевића, писца, краљевог библиотекара, Добросава Ружића, сликара Винка Грдана, филозофа, задужбинара Драгутина Ђурића, вајара Симеона Роксандића, професорке Љубице Барух, рођене Цвијовић, филозофа Драгутина Прљевића…. неки су само службовали у Ужицу и отишли, остали су рођени Ужичани, школовани на високим школама у Србији и Европи, и вратили се у свој завичај, да дају знање другима, и помогну. У овом тексту, пишемо о тројици рођених Ужичана, припадника ондашње интелектуалне елите, о Драгутину Ђурићу, Драгутину Прљевићу и Јовану Топаловићу.
Млади професор и задужбинар Драгутин Ђурић
Професор Драгутин Ђурић, међу Ужичанима је остао прилично непознат, иако су га у интелектуалним круговима сматрали за најпросвећенијег Ужичанина. Рођен је јануара 1888. био је јединац у трговачкој кући Милке и Михаила Ђурића. Ђурићи су у Ужицу имали четири куће, механу и пекару, а млади Ђурић није се као његов отац интересовао за уносне трговачке послове, већ се усмерио ка науци. Завршио је у Београду Филозофски факултет и 1911. постављен је за помоћника професора историје у ужичкој Гимназији. Као и старији професори, и Драгутин једно време проводи у иностранству на специјалистичким студијама, па тако борави у Лајпцигу, где прати савремене токове социјалдемократије. После две године враћа се из Немачке и са идејама социјалдемократије прилази радничком покрету. У семинарском раду на Београдском универзитету, под називом „О миланском едикту“, износи своје идеје о равноправности вера као цивилизацијски заснованом односу још из времена цара Константина. Драгутинови савременици касније су писали како су у његовој библиотеци видели штампане семинарске монографије и комплете часописа немачке социјалдемократске парти-је, а на истој полици били су и Ђури-ћеви преводи Карла Кауцког, кога су преводили и Димитрије Туцовић и Душан Поповић, обо-јица Ужичани, прваци српске социјалдемократије.
Сву непокретну имовину поклонио Академији у циљу развоја науке
Бавио се Ђурић и дугим периодом српског ропства од стране Турске, па је његова монографија о мемоарском рукопису на пољском језику, Србина Константина Михаиловића, Србина из Островице (као заповедник турске војске заробљен је и одведен у Пољску, а када је Пољској запретила непосредна опасност од Турака, Константин је помогао својим саветима пољском краљу) јаничара у турској војсци била значајна за зближавање пољског и српског народа. Остао је Ђурић упамћен међу својим савременицима и као оснивач певачког друштва „Златиборска вила“ које и данас постоји у Ужицу. Први балкански рат затекао га је у једном санаторијуму у Швајцарској, где се лечио од своје грудне болести, а остала је и документација како је на први глас о мобилизацији напустио санаторијум и похитао у свој завичај, а како није служио војску због своје телесне конструкције, није могао ући у рат као војник, већ се морао задовољити споредном улогом. Набавља коња и опрему за свој новац и добровољно се ставља на располагање војним властима које ће му доделити дужност ордонанса. На тој дужности затећи ће га и Велики рат. Далеко од родног краја, у Лесковцу, где се био склонио од непријатељске најезде, издахнуо је Драгутин у двадесет седмој години, сахрањен је на лесковачком гробљу. Ђурић је био син јединац, неожењен, а по завршетку рата, отворен је тестамент који је млади професор написао две године пре смрти и целокупну непокретну имовину поклонио је Српској краљевској академији, како би се све користило у научне сврхе. Тако је Академији завештао четири куће у Ужицу, и још једну кућу са механом и пекаром, уз напомену да се изда „систематска збирка извора за историју српског народа, или за историју балканских народа“ а у тестаменту још стоји: Све док Академија наука овај посао не предузме, не може се ништа од овог завештања трошити, него ће ово завештање стајати и умножавати се интересом. Своју збирку књига остављам Професорској књижници Ужичке гимназије“.
Забележено је и то да у заоставштини професора Ђурића није нађен ни један златан сат, ланац или прстен, што се тада сматрало статусним обележјем. Након шест година од завршетка Великог рата, Драгутинова мајка, Милка Ђурић преноси посмртне остатке свога сина из Лесковца и сахрањује их на ужичком гробљу Доварје, а после неколико деценија, поводом педесет годишњице Српске краљевске академије, у Споменици Академије је ужички гимназијски професор Павле Вујовић објавио животопис и тестамент честитог ужичког интелектуалца, професора Драгутина Ђурића. Постоји белешка да је у новембру 1944. продата некретнина задужбине професора Ђурића за три милиона динара, а средства су пренесена у Државну хипотекарну банку, и основан је фонд који искључиво служи за специјалне научне сврхе. Познат је и податак да је професорска књижница – библиотека, са књигама Драгутина Ђурића по наређењу команде једне јединице судетских Немаца спаљена у гимназијском дворишту у Ужицу.
Професор Прљевић, аутор бројних уџбеника из историје
Позната трговачка породица Прљевић у Ужицу имала је два сина, Миладина архитекту и Драгутина професора. Драгутин је рођен 1903. и није запамтио оца који је умро када је Драгутину било тек четири године. Тако је мајка Вишња шијући, одгајала и школовала два сина. За време Великог рата била је болничарка, а после рата ангажовала се у Колу српских сестара, а заслужна је за отварање Женске радничке школе у Ужицу. Драгутин је студирао историју на Филозофском факултету у Београду код чувених професора и академика, археолога Николе Вулића, енциклопедисте Станоја Станојевића, историчара Владимира Ћоровића, Виктора Новака и филозофа Драгише Ђурића. Професор Владимир Ћоровић жели да га задржи за асистента, међутим мајка одлучује да се Драгутин врати у Ужице, јер је други син, архитекта Миладин већ остао у Београду. Тако је Драгутин 1928. постао професор ужичке Гимназије, а пет година касније у исту школу стиже професорка Милена Ћирјаковић из Пљеваља, и предају општу и народну историју, а Драгутин у неким одељењима и француски језик. Заједно са ученицима, професори Драгутин и Милена обилазе планину Тару, манастир Рачу и село Заовине, које је станиште Панчићеве оморике. И 1938. су се венчали, без благослова Драгутинове мајке Вишње, која је за снаху већ била одабрала девојку из богате ужичке фамилије трговаца.
Драгутин и Милена живе у складном браку, рађају им се кћери Бранка и Маша, а професорски посао обављају по највишим стандардима, професор Прљевић своја предавања илуструје властитим преводом са француског језика књиге „Сцене из живота народа старог века од првог до деветнаестог века“. У личној библиотеци имао је стотине књига на француском језику. Често је обилазио књижаре, антикваријате, издаваче. И стручну литературу и лепу књижевност читао је на француском језику. Није ни чудо што је био један од оснивача Клуба пријатеља Француске, у коме је држао предавања на чистом француском језику, а често је говорио и писао о значају Француске револуције. Други светски рат за професора Прљевића почео је у априлу 1941. када је у униформи резервног потпоручника интендантске службе ушао у професорску канцеларију Гимназије, да се опрости са колегама, а на железничкој станици, у рат њега и професора Обрада Недовића испратиле су колеге. Стићи ће Драгутин и Обрад до Чачка, а после капитулације, Драгутин се враћа у Ужице, док Обрад крај рата дочекује у немачком логору.
Утемељивач Историјског архива у Ужицу
Драгутин после рата неколико година ради у Министарству просвете, а затим постаје професор историје на Учитељском факултету у Београду. Ту остаје до пензионисања. Све време своје богато школско искуство и знање преноси у књиге и објављује уџбенике, Историју за шести разред основне школе, Историјски атлас за историју Југославије, са одабраним историјским картама, коаутор је Туристичке енциклопедије Југославије…. Мало ко од Ужичана је знао да је професор Прљевић аутор бројних уџбеника историје у Србији. Већина ових књига настала је у селу Рибници на Златибору, за коју је професор говорио да је најлепши део ове планине. Професор Прљевић често је говорио и писао о херојима Великог рата. Тако је јавност сазнала за Веља Матијевића из села Гостинице код Ужица, који је за време Церске битке код села Завлаке ухватио голим рукама врелу цев аустријског митраљеза који је спречавао српским војницима да заузму западни део Марјановића виса на Церу. Све до смрти 1990. године професор Прљевић је обилазио старе делова града Ужица и остављао забелешке о свему. После његове смрти, потомци су његову личну библиотеку са око хиљаду књига уступили ужичкој библиотеци, а богата архивска грађа уступљена је Историјском архиву, а познато је да је професор Прљевић био један од утемељивача архива у Ужицу. Један од ученика о професору историје, Драгутину Прљевићу записао је следеће: „ Целој генерацији 1940- 1941. предавао је историју професор Драгутин Прљевић. На темељу онога што смо код њега научили, студенти права могли су са малим допунама да успешно полажу предмет Историја државе и права. Он је врло живо и јасно објашњавао појаве и догађаје из историје, уносећи и лична осећања наклоности, нарочито према ослободилачким покретима…“
Професор Топаловић, француски ђак
Ужички практикант Периша, и његова супруга Милева Топаловић, позната по ткању лепих ћилима, имали су три сина: Стевана инжењера, Живка, правника, и Јована професора. Сва тројица били су у Великом рату, који је увелико одредио њихове животе. Најстарији Стеван је погинуо на Солунском фронту, а отац Периша је преко Црвеног крста добио писмо и фотографију споменика, средњи брат Живко, преживео је ратове на Балкану, добио чин поручника, у Великом рату заробљен је у Аустрији код Салцбурга, касније је постао берлински постдипломац, специјализирао је кривично право, упознао Карла Кауцког и посветио се политици. Најмлађи син Јован са српском војском стигао је на Крф, где је сакупио осамдесет драхми и дао каменоресцу за споменик брату Стевану, на острву Видо, а војни фотограф, фотографију споменика са пирамидом од финог мермера, послао је оцу Периши. Са Крфа Јован Топаловић одлази у Француску са групом ђака и студената, и француском лађом стиже до Нице. Пошто је већ био положио матурски течај зрелости пред београдским филозофом Браниславом Петронијевићем, у Француској је почео одмах похађати студије географије и опште историје. За четири године, млади Јован Топаловић упознао је француски живот, културу и литературу, и имао је прилику да се упозна са демократским уређењем Француске, упознао је и живот интелектуалне елите, а по повратку У Србију наставио је студије на Филозофском факултету код Јована Цвијића, највећег балканског географа и зачетника геополитичке мисли. Са стеченим знањем из географије и француског језика, враћа се у Ужице и постаје професор у ужичкој Гиманзији, а две године касније, 1923. са групом других гимназијских професора даје отказ због ниске плате, али га старији брат Живко, у то време познати правник, наговора да са колегама повуче отказ. Годину дана после овог догађаја, одлази са ученицима осмог разреда у Дубровник, и тамо отворено показује своје југословенско опредељење. Када је имао 32 године, Јован се жени 17 година млађом девојком, Ужичанком Зором Бошковић. Зора је била оличење генерације којом је после рата загосподарио нови стил понашања. Она је била једина жена у ужичкој вароши која се бавила скијањем, вожњом боба, јахањем коња, свирањем на виолини… Добили су кћерку Оливеру која је завршила Филозофски факултет у Београд и писала поезију као и њена мајка.
Топаловићи, зачетници моденијег живота у ужичкој чаршији
Јован Топаловић био је врло образован човек. Читао је Балзака на француском, Дантеа на италијанском, а савременици су се сећали да је на савршеном француском језику беседио у Клубу српско-француског пријатељства. Како су говорили стари Ужичани, Топаловићи, Јован и Зора у свој живот унели су укус и уметност. Мода француских шешира преко њих двоје ушла је у малу ужичку паланку. Њих двоје успели су у Ужице да доведу познате београдске књижевнике Густава Крклеца, Станислава Винавера, Младена Хорвата… а са Исидором Секулић су постали и остали дугогодишњи пријатељи….
Малобројни интелектуалци у Србији данас опомињу да је елита свесно убијана деценијама
Српска елита данас? Ко је и шта је интелектуална елита у овом времену када се факултетска диплома и докторска дисертација могу купити свуда, и то за мале паре? Има ли Србија елиту? Може ли је имати када су хиљаде младих, образованих, напустили земљу? Може ли је имати када најобразованији у свим струкама трпе презир и јавно вређање? Одговори на сва ова и слична питања, нажалост су негативни.
Малобројни интелектуалци у Србији данас опомињу да је елита свесно убијана деценијама, и да је сада потпуно убијена. Кажу, остала је само квазиелита. Убијена је елита са разлогом, јер својим стилом живота, својим знањем, и утицајем на средину, увек је опасност самовољи владара, и владарских група…
Повод за оваква размишљања је књига Ужичанина, Слободана Радовића, професора књижевности, дугогодишњег директора библиотеке, под насловом „Знаменити професори Ужица“, којом се овај крај осветљава као значајна интелектуална средина крајем деветнаестог и у првој половини двадесетог века. Угледни ужички професори тога времена васпитавали су плејаду ученика који су потом представљали елиту интелектуалаца у српској култури и науци. Та професорска елита стварала је нову елиту. Листајући ову књигу, и читањем биографских података о професорском кадру ужичке реалке, може се закључити, што би рекао Андрић, „да није постојао провинцијски страх од досаде и чамотиње“, јер професори су тражили и налазили себе у раду, и оставили Ужицу и целој Србији велику духовну баштину.
Тако међу професорским именима Ужица налазимо име државника и филолога Љубе Стојановића, песника Милоша Перовића, етнолога Радоја Ускоковића, филозофа Божидара Кнежевића, писца, краљевог библиотекара, Добросава Ружића, сликара Винка Грдана, филозофа, задужбинара Драгутина Ђурића, вајара Симеона Роксандића, професорке Љубице Барух, рођене Цвијовић, филозофа Драгутина Прљевића…. неки су само службовали у Ужицу и отишли, остали су рођени Ужичани, школовани на високим школама у Србији и Европи, и вратили се у свој завичај, да дају знање другима, и помогну. У овом тексту, пишемо о тројици рођених Ужичана, припадника ондашње интелектуалне елите, о Драгутину Ђурићу, Драгутину Прљевићу и Јовану Топаловићу.
Млади професор и задужбинар Драгутин Ђурић
Професор Драгутин Ђурић, међу Ужичанима је остао прилично непознат, иако су га у интелектуалним круговима сматрали за најпросвећенијег Ужичанина. Рођен је јануара 1888. био је јединац у трговачкој кући Милке и Михаила Ђурића. Ђурићи су у Ужицу имали четири куће, механу и пекару, а млади Ђурић није се као његов отац интересовао за уносне трговачке послове, већ се усмерио ка науци. Завршио је у Београду Филозофски факултет и 1911. постављен је за помоћника професора историје у ужичкој Гимназији. Као и старији професори, и Драгутин једно време проводи у иностранству на специјалистичким студијама, па тако борави у Лајпцигу, где прати савремене токове социјалдемократије. После две године враћа се из Немачке и са идејама социјалдемократије прилази радничком покрету. У семинарском раду на Београдском универзитету, под називом „О миланском едикту“, износи своје идеје о равноправности вера као цивилизацијски заснованом односу још из времена цара Константина. Драгутинови савременици касније су писали како су у његовој библиотеци видели штампане семинарске монографије и комплете часописа немачке социјалдемократске парти-је, а на истој полици били су и Ђури-ћеви преводи Карла Кауцког, кога су преводили и Димитрије Туцовић и Душан Поповић, обо-јица Ужичани, прваци српске социјалдемократије.
Сву непокретну имовину поклонио Академији у циљу развоја науке
Бавио се Ђурић и дугим периодом српског ропства од стране Турске, па је његова монографија о мемоарском рукопису на пољском језику, Србина Константина Михаиловића, Србина из Островице (као заповедник турске војске заробљен је и одведен у Пољску, а када је Пољској запретила непосредна опасност од Турака, Константин је помогао својим саветима пољском краљу) јаничара у турској војсци била значајна за зближавање пољског и српског народа. Остао је Ђурић упамћен међу својим савременицима и као оснивач певачког друштва „Златиборска вила“ које и данас постоји у Ужицу. Први балкански рат затекао га је у једном санаторијуму у Швајцарској, где се лечио од своје грудне болести, а остала је и документација како је на први глас о мобилизацији напустио санаторијум и похитао у свој завичај, а како није служио војску због своје телесне конструкције, није могао ући у рат као војник, већ се морао задовољити споредном улогом. Набавља коња и опрему за свој новац и добровољно се ставља на располагање војним властима које ће му доделити дужност ордонанса. На тој дужности затећи ће га и Велики рат. Далеко од родног краја, у Лесковцу, где се био склонио од непријатељске најезде, издахнуо је Драгутин у двадесет седмој години, сахрањен је на лесковачком гробљу. Ђурић је био син јединац, неожењен, а по завршетку рата, отворен је тестамент који је млади професор написао две године пре смрти и целокупну непокретну имовину поклонио је Српској краљевској академији, како би се све користило у научне сврхе. Тако је Академији завештао четири куће у Ужицу, и још једну кућу са механом и пекаром, уз напомену да се изда „систематска збирка извора за историју српског народа, или за историју балканских народа“ а у тестаменту још стоји: Све док Академија наука овај посао не предузме, не може се ништа од овог завештања трошити, него ће ово завештање стајати и умножавати се интересом. Своју збирку књига остављам Професорској књижници Ужичке гимназије“.
Забележено је и то да у заоставштини професора Ђурића није нађен ни један златан сат, ланац или прстен, што се тада сматрало статусним обележјем. Након шест година од завршетка Великог рата, Драгутинова мајка, Милка Ђурић преноси посмртне остатке свога сина из Лесковца и сахрањује их на ужичком гробљу Доварје, а после неколико деценија, поводом педесет годишњице Српске краљевске академије, у Споменици Академије је ужички гимназијски професор Павле Вујовић објавио животопис и тестамент честитог ужичког интелектуалца, професора Драгутина Ђурића. Постоји белешка да је у новембру 1944. продата некретнина задужбине професора Ђурића за три милиона динара, а средства су пренесена у Државну хипотекарну банку, и основан је фонд који искључиво служи за специјалне научне сврхе. Познат је и податак да је професорска књижница – библиотека, са књигама Драгутина Ђурића по наређењу команде једне јединице судетских Немаца спаљена у гимназијском дворишту у Ужицу.
Професор Прљевић, аутор бројних уџбеника из историје
Позната трговачка породица Прљевић у Ужицу имала је два сина, Миладина архитекту и Драгутина професора. Драгутин је рођен 1903. и није запамтио оца који је умро када је Драгутину било тек четири године. Тако је мајка Вишња шијући, одгајала и школовала два сина. За време Великог рата била је болничарка, а после рата ангажовала се у Колу српских сестара, а заслужна је за отварање Женске радничке школе у Ужицу. Драгутин је студирао историју на Филозофском факултету у Београду код чувених професора и академика, археолога Николе Вулића, енциклопедисте Станоја Станојевића, историчара Владимира Ћоровића, Виктора Новака и филозофа Драгише Ђурића. Професор Владимир Ћоровић жели да га задржи за асистента, међутим мајка одлучује да се Драгутин врати у Ужице, јер је други син, архитекта Миладин већ остао у Београду. Тако је Драгутин 1928. постао професор ужичке Гимназије, а пет година касније у исту школу стиже професорка Милена Ћирјаковић из Пљеваља, и предају општу и народну историју, а Драгутин у неким одељењима и француски језик. Заједно са ученицима, професори Драгутин и Милена обилазе планину Тару, манастир Рачу и село Заовине, које је станиште Панчићеве оморике. И 1938. су се венчали, без благослова Драгутинове мајке Вишње, која је за снаху већ била одабрала девојку из богате ужичке фамилије трговаца.
Драгутин и Милена живе у складном браку, рађају им се кћери Бранка и Маша, а професорски посао обављају по највишим стандардима, професор Прљевић своја предавања илуструје властитим преводом са француског језика књиге „Сцене из живота народа старог века од првог до деветнаестог века“. У личној библиотеци имао је стотине књига на француском језику. Често је обилазио књижаре, антикваријате, издаваче. И стручну литературу и лепу књижевност читао је на француском језику. Није ни чудо што је био један од оснивача Клуба пријатеља Француске, у коме је држао предавања на чистом француском језику, а често је говорио и писао о значају Француске револуције. Други светски рат за професора Прљевића почео је у априлу 1941. када је у униформи резервног потпоручника интендантске службе ушао у професорску канцеларију Гимназије, да се опрости са колегама, а на железничкој станици, у рат њега и професора Обрада Недовића испратиле су колеге. Стићи ће Драгутин и Обрад до Чачка, а после капитулације, Драгутин се враћа у Ужице, док Обрад крај рата дочекује у немачком логору.
Утемељивач Историјског архива у Ужицу
Драгутин после рата неколико година ради у Министарству просвете, а затим постаје професор историје на Учитељском факултету у Београду. Ту остаје до пензионисања. Све време своје богато школско искуство и знање преноси у књиге и објављује уџбенике, Историју за шести разред основне школе, Историјски атлас за историју Југославије, са одабраним историјским картама, коаутор је Туристичке енциклопедије Југославије…. Мало ко од Ужичана је знао да је професор Прљевић аутор бројних уџбеника историје у Србији. Већина ових књига настала је у селу Рибници на Златибору, за коју је професор говорио да је најлепши део ове планине. Професор Прљевић често је говорио и писао о херојима Великог рата. Тако је јавност сазнала за Веља Матијевића из села Гостинице код Ужица, који је за време Церске битке код села Завлаке ухватио голим рукама врелу цев аустријског митраљеза који је спречавао српским војницима да заузму западни део Марјановића виса на Церу. Све до смрти 1990. године професор Прљевић је обилазио старе делова града Ужица и остављао забелешке о свему. После његове смрти, потомци су његову личну библиотеку са око хиљаду књига уступили ужичкој библиотеци, а богата архивска грађа уступљена је Историјском архиву, а познато је да је професор Прљевић био један од утемељивача архива у Ужицу. Један од ученика о професору историје, Драгутину Прљевићу записао је следеће: „ Целој генерацији 1940- 1941. предавао је историју професор Драгутин Прљевић. На темељу онога што смо код њега научили, студенти права могли су са малим допунама да успешно полажу предмет Историја државе и права. Он је врло живо и јасно објашњавао појаве и догађаје из историје, уносећи и лична осећања наклоности, нарочито према ослободилачким покретима…“
Професор Топаловић, француски ђак
Ужички практикант Периша, и његова супруга Милева Топаловић, позната по ткању лепих ћилима, имали су три сина: Стевана инжењера, Живка, правника, и Јована професора. Сва тројица били су у Великом рату, који је увелико одредио њихове животе. Најстарији Стеван је погинуо на Солунском фронту, а отац Периша је преко Црвеног крста добио писмо и фотографију споменика, средњи брат Живко, преживео је ратове на Балкану, добио чин поручника, у Великом рату заробљен је у Аустрији код Салцбурга, касније је постао берлински постдипломац, специјализирао је кривично право, упознао Карла Кауцког и посветио се политици. Најмлађи син Јован са српском војском стигао је на Крф, где је сакупио осамдесет драхми и дао каменоресцу за споменик брату Стевану, на острву Видо, а војни фотограф, фотографију споменика са пирамидом од финог мермера, послао је оцу Периши. Са Крфа Јован Топаловић одлази у Француску са групом ђака и студената, и француском лађом стиже до Нице. Пошто је већ био положио матурски течај зрелости пред београдским филозофом Браниславом Петронијевићем, у Француској је почео одмах похађати студије географије и опште историје. За четири године, млади Јован Топаловић упознао је француски живот, културу и литературу, и имао је прилику да се упозна са демократским уређењем Француске, упознао је и живот интелектуалне елите, а по повратку У Србију наставио је студије на Филозофском факултету код Јована Цвијића, највећег балканског географа и зачетника геополитичке мисли. Са стеченим знањем из географије и француског језика, враћа се у Ужице и постаје професор у ужичкој Гиманзији, а две године касније, 1923. са групом других гимназијских професора даје отказ због ниске плате, али га старији брат Живко, у то време познати правник, наговора да са колегама повуче отказ. Годину дана после овог догађаја, одлази са ученицима осмог разреда у Дубровник, и тамо отворено показује своје југословенско опредељење. Када је имао 32 године, Јован се жени 17 година млађом девојком, Ужичанком Зором Бошковић. Зора је била оличење генерације којом је после рата загосподарио нови стил понашања. Она је била једина жена у ужичкој вароши која се бавила скијањем, вожњом боба, јахањем коња, свирањем на виолини… Добили су кћерку Оливеру која је завршила Филозофски факултет у Београд и писала поезију као и њена мајка.
Топаловићи, зачетници моденијег живота у ужичкој чаршији
Јован Топаловић био је врло образован човек. Читао је Балзака на француском, Дантеа на италијанском, а савременици су се сећали да је на савршеном француском језику беседио у Клубу српско-француског пријатељства. Како су говорили стари Ужичани, Топаловићи, Јован и Зора у свој живот унели су укус и уметност. Мода француских шешира преко њих двоје ушла је у малу ужичку паланку. Њих двоје успели су у Ужице да доведу познате београдске књижевнике Густава Крклеца, Станислава Винавера, Младена Хорвата… а са Исидором Секулић су постали и остали дугогодишњи пријатељи….
…
Koмплетан текст у штампаној Слободи
