Прва слика коју видим кад затворим очи и она којој се увијек враћам није мој родни град већ родно село мојих родитеља
Колико пута чујемо “затвори очи и замисли нешто лијепо” да би се на тренутак искрали од стварности… да би се опустили, на тренутак одморили. Многи људи замишљају неке егзотичне плаже, острва, можда неки планински пејзаж. Углавном сви замишљају нека мјеста која би вољели посјетити или неко мјесто гдје су некад срећни били. Ми, далеко од свог завичаја, бар неки од нас… често у тим ситуацијама у мислима отпутујемо до свог родног града, мјеста, села. Тако и ја често затворених очију видим мој родни град Сплит, град у којем сам одрасла, видим моје омиљене плаже и улице… али прва слика коју видим кад затворим очи и она којој се увијек враћам није мој родни град већ родно село мојих родитеља. Можда је то многима чудно и несхватљиво, али је истинито… а истина је понекад чудна и теже схватљива. Као дијете нисам била ни свјесна колико сам га вољела, колико ће остати у мени и формирати моју личност. Али таква је људска природа, често неке ствари схватимо прекасно. Знате оне ријечи славног Моме Капора: “Потрошили смо дане и ноћи на путовања која нам је Бог дао. Најмање смо се нагледали својих забачених села, бистих ријека, дубоких зелених шума и нашег цвијећа, све мислећи да су ту, близу и да ће се за њих увијек наћи времена. А није се нашло…..”
Е да ми је тада неко шапнуо… прошла би сваком стазом, обишла сваку њиву, ливаду, ограду, помирисала сваки цвијет. Онај излет на Свилају 1989. или 1990. не би одложила за друго љето без обзира шта одрасли причали, јер остала сам ускраћена тога. А и они би ме пустили да су то знали. Овако о Свилаји могу само писати како сам је доживјела гледајући је из села или по причама мог покојног дједа Славка. Само могу нагађати какав је осјећај кад са ње гледаш Отишић и околину. Знам, знам, пењу се и данас многи и за такав излет по некима није касно… али јесте, касно је за слику коју би ја жељела да сачувам у себи. Сад би видјела само опустошене куће зарасле у коров, тужна дрвећа која чезну за својим народом. Нема смијеха, нема плача… тек по неки глас и звук, ни близу оне слике из мог дјетињства. Али нека… ја се у мислима сваки пут ипак прво тамо враћам и осјећам то мјесто својим. Љубоморно чувам сваку успомену и нико ми је осим Бога украсти не може. Сваки пут кад пожелим, а пожелим често, затворим очи и видим исту слику. Стојим испред родитељске још незавршене куће, испред прозора собе која је требала бити моја… а цијело поље испред мене. Десно Свилаја, лијево Динара, а на крају поља поносито стоји наша црква Светог Архангела Михаила. Пуно поље, људи раде у виноградима, чује се цика дјеце, звоне негдје стада, а однекуд се шири мирис свјежег крува извађеног испод нечије пеке.
Нема те плаже ни мјеста на свијету који могу заузети мјесто овој слици.
Е да ми је само неко шапнуо…
(Из књиге “Комад срца на огњишту”)
Устај дијете
Сунце је полако улазило кроз дрвене прозорске гриље
испочетка… сасвим тихо и полако
као да му је жао –
дал’ што ме раном зором буди
или због онога што хоће данас да ми каже;
па онда све јаче као да говори:
Устај дијете, велики задатак је пред тобом.
Данас широм отвори сва чула,
урежи у сјећање што више слика,
јер проћи ће многе године и љета,
кад опет дођеш овдје неће бити ни једног старог лика.
Удахни дубоко плућима својим,
да осјетиш мирис свега што вјетар носи;
загрли тај орах стари у близини дједове куће,
шапни му да буде јак и да не вене
што неће бити никога плодове да му бере.
Погледај Свилају-њено зеленило као да је изгубило боју;
дрвеће осјећа да ће пустош завладати
на њеним пропланцима и долинама.
Тешки дани долазе дијете…
мрачан облак прекриће крајеве ове;
нестаће и смијеха и плача, нестаће људи,
многи се никад вратити неће.
Протрчи данас пољем,
погледај према светињи нашој и прекрсти се;
она ће вјечно чекати дјецу своју.
Помилуј боре на лицима дједова и бака,
упамти још коју дједову причу.
Пољуби им образе и чврсто их загрли
јер њима ће најтеже бити;
дјеца ће им отићи далеко по свијету,
а они кости своје оставити овдје неће,
већ далеко од својих дједова и родитеља.
А ти дијете… отићи ћеш у земље стране,
али ћеш сачувати домаћи дух.
Кад одрастеш пиши,
пиши о дједовини својој,
не дозволи паучини заборава да је прекрије.
И обиђи је… она ће те чекати.
Сандра (Ратић) Зечевић
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
