Да будемо начисто: у случају потврде победе Џозефа Бајдена на изборима, Срби као народ и Србија као држава немају ничему добром да се надају. Насупрот томе, у случају поништења избора у Пенсилванији, Висконсину и Мичигену и макар закаснелог признања победе актуелног председника Трампа, могло би да дође до уравнотеженијег покушаја изналажења креативнијег решења косовског питања.
На америчким председничким изборима 3. новембра десио се низ нерегуларности какве смо навикли да гледамо само у банана републикама Трећег света или у корумпираним земљама “транзиције” под влашћу локалне компрадорске олигархије. Нови фактор без преседана је одлука неких држава (Пенсилванија, Мичиген, Висконсин), кључно важних за исход изборне трке али под влашћу демократа, да допусте пребројавање поштанских гласова и данима после затварања биралишта. То је нарочито случај са Пенсилванијом (20 електорских гласова), али и у Висконсину и Мичигену – где је Трамп испрва био у убедљивом вођству – појавиле су се стотине хиљада „закаснелих“ листића, листом попуњених у Бајденову корист. Бајденова кампања инсистира да је све регуларно и да сви мистериозно искрсли пакети гласачких листића „морају да се преброје“ јер „сваки глас мора да се рачуна!“
Демократе са предумишљајем већ месецима спремају ситуацију у којој неће бити проглашења победника у кључним свинг-државама одмах, да би се оспорила Трампова победа. У „нормалним“ околностима Трамп би победио, али у свеопштем лудилу трајна држава победу му ускраћује крађом, рачунајући на подршку благонаклоних медија и судских инстанци на локалном нивоу. Све ће на крају вероватно завршити пред Врховним судом, али до тада имамо много седмица уличног насиља, хаоса и медијске хистерије без преседана.
Да будемо начисто: у случају потврде победе Џозефа Бајдена на изборима, Срби као народ и Србија као држава немају ничему добром да се надају. Насупрот томе, у случају поништења избора у Пенсилванији, Висконсину и Мичигену и макар закаснелог признања победе актуелног председника Трампа, могло би да дође до уравнотеженијег покушаја изналажења креативнијег решења косовског питања. Трампови функционери су изразили одређени степен трезвености и разумевања за интересе Србије. Примера ради, својевремена Гренелова изјава о могућности промене граница изазвала је велико негодовање Ангеле Меркел, бриселског естаблишмента, али и чиновништва у спољнополитичком апарату САД који је махом поникао из демократске номенклатуре (нпр. Метју Палмер).
Са друге стране, у случају Бајденове победе повампириће се читав низ личности које су своје каријере инвестирале у један изразито антисрпски, можемо чак рећи србофобни наратив по питању западног Балкана. Он се своди на разне флоскуле које су понављали својевремено и Хилари Клинтон и Џон Кери о “незавршеном послу на Балкану”, под чиме се пре свега подразумева принудна унитаризација Босне и Херцеговине под муслиманским џихадистима тј. под Странком демократске акције Алијиног сина Бакира Изетбеговића – а отац и син су део исте идеолошке конструкције и истог пројекта. Бајденов тим такође би свесрдно прионуо на принуђивање Србије да призна независност Косова. Бајденовци би поврх свега веома волели да сачувају Мила Ђукановића на власти и да врате у владу његов и морално и материјално банкротирани ДПС.
Познато нам је шта је Србима донела политика демократа у време Била Клинтона, а нема никакве сумње да би се победом Бајдена та политика наставила. Разлика између садашње, Трампове администрације и претходних демократских администрација Клинтона и Барака Обаме је пре свега у чињеници да кључне личности Трамповог тима нису своје каријере и професионално напредовање везале за србофобију када је реч о Балкану. Срби су у случају Клинтона искусили и бомбардовање Срба у Босни и Херцеговини и бомбардовање саме Србије, а искусили су и разорне санкције. Под Обамом није било много боље. Хилари Клинтон, која је била његов државни секретар за спољне послове до скандала у Бенгазију 2012, у свом саслушању пред Сенатом за именовање за државног секретара истакла је да САД имају незавршен посао на Балкану, под чиме је подразумевала још необављени пројекат унитаризације Босне и Херцеговине. У истом тону је говорио и њен наследник Џон Кери.
Све до данас у Бајденовом тиму имамо личности попут Ентонија Блинкена, дугогодишњег главног спољнополитичког саветника који је био Бајденов писац говора још док је био на челу сенатског одбора за спољне послове, а потом и потпредседник. Бајден је тада користио крајње мрзилачки, увредљив и расистички говор против Срба. То треба потенцирати увек и на сваком месту и увек се сећати тога, јер то су скандалозне увреде које један достојанствен народ не може да отрпи и не сме да заборави. У Бајденовом тиму је осим Блинкена и Саманта Пауер, која је читаву своју каријеру саградила на миту о сребреничком геноциду. Она је чак стекла надимак „госпођица геноцид“ и ауторка је такозване доктрине о „обавези на заштиту“ (Responsibility to Protect, R2P), која је коришћена као основа „хуманитарне“ интервенције против Србије 1999. године.
У демократском табору су и две изразите русомрзитељке које су по дифолту србомрзитељке. Једна је Мишел Флорној, која ће у случају Бајденове победе бити секретар за одбрану, а била је на челу одсека за планирање политике Пентагона под Обамом, и Евелин Фаркаш. Обе су на позицијама да треба Русију научити памети, и обе по чисто механичком, детерминистичком принципу сматрају Србију и Србе у целини као потенцијалну продужену руку Русије којима по сваку цену треба стати на пут и трајно их неутралисати.
Ако такве личности дођу на власт свакако ће се удвостручити сада утихнута подршка Милу Ђукановићу да неким марифетлуцима ипак спречи промену режима или да нову владу Црне Горе подрива на сваком кораку. Бајденов тим чине србомрзитељи који неће ни за једну јоту променити своје ставове који су настали још деведесетих година. За разлику од њих, у Трамповом тиму немамо људе који су своје име, своје каријере, свој статус на вашингтонској лествици моћи засновали на мржњи према Србима. То је огромна разлика. Јер у Вашингтону постоји изрека – људи су политика, личности су уистину много битније од јавно зацртаних принципа политике.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
