Ужички професор постао је један од министара са дугим стажом у разним владама, учесник у ратовима, али и надзорник образовања српских ђака и студената у Француској после Великог рата. И у Другом рату био је министар Владе у изгнанству, а повратком у Отаџбину, доживео је хапшење и затвор
Спекулисало се данима који ће у Србији бити нови министри, који ће стари министри задржати своје ресоре, како ће изгледати нова Влада, а знало се све унапред! Сазнало се само, ови министри су на “штих проби” годину ипо, а онда ће бити заборављени, као и они пре њих, као и они раније… као и они давно… Тако су и Ужичани заборавили свога министра Милоша Мишу Трифуновића, који је дуго био министар просвете и вера, а био је Миша и председник Владе, али и професор, и све то у првој половини прошлог века. Ко је Милош Миша Трифуновић?
Испит зрелости и прва српска хидроцентрала
Милош Трифуновић рођен је у Ужицу октобра 1871. године, завршио је основну школу и гимназију у Ужицу, а познати ужички абаџија Миладин Трифуновић и супруга му Инђија, упутили су сина Милоша после гимназије, на студије Математике у Великој школи у Београду. Са професорском дипломом Милош се вратио у родни град да би у гимназији предавао рачун, географију, минералогију, а у ужичкој Реалци постаје и деловођа Професорског савета, чувар хемијског и минераолошког кабинета и статистичар који ће убележити у школски летопис да је школске 1897. у Ужичкој гимназији било 216 дечака и 32 девојчице. У летопису стоји и да је испиту зрелости присуствовао и професор Велике школе, Ђорђе Станојевић, који се као изасланик Министарства просвете и црквених послова у Ужицу задржао око месец дана 1898. колико је трајао испит зрелости. Професор Трифуновић Станојевића води на ужичку тврђаву “Стари град” одакле се види клисура Ђетиње. Виђенији Ужичани упознају професора Станојевића са намером да подигну текстилну фабрику, а Станојевић им предлаже да буде на електрични погон, у коју сврху би требало изградити хидроцентралу, и показује најпогодније место на коме ће се река преградити и правити централа. Тако је већ после две године, 1900. на Илиндан почела са радом прва централа у Србији по Теслиним принципима, а друга у Европи, и радила је непрекидно до 1974. године.
Од професора до народног посланика
Самим почетком прошлог века, Милош Трифуновић из професуре прелази у политику, која ће обележити читав његов каснији живот. Године 1903. биран је за народног посланика, а савременици су забележили да је те године објавио стручни рад под називом “Улога жучи у организму”, а хроничари Трифуновићеви, протумачили су то као његову теоријску припрему за све вребајуће замке на путу политике, који беше одабрао. У наредних једанаест година непрекидно је био у скупштинским клупама, а у једном школском извештају пише: “Када није на седницама скупштинским, предаје математику, кад је на седницама, замењују га млади ужички професори, Коста Урошевић и Радоје Ускоковић (рођени брат српског књижевника Милутина Ускоковића). Оцењују Трифуновићеви савременици, у професорској каријери није далеко догурао, али му је политичка каријера донела успех и углед, и брзо га довела на министарско место. Око 1910. професор и политичар Трифуновић почео је градити кућу у Ужицу, у центру вароши, и то је тада била једна од највећих и најлепших кућа у Ужицу. Кажу у њој је проводио по пола године, остали део године боравио је у Београду, заузет пословима народног посланика.
Из Француске, на Крф, за министра просвете
Народни посланик Милош Трифуновић учествује у Балканским ратовима, а у ратним дневницима Ужичана, забележено је како су их у јуну 1913. у београдској болници посетила три посланика из Ужица: “Јуче нам долазише посланици да нас посете, Миша Трифуновић, Андра Савић и Малиша Атанацковић. Дуго се са нама разговараше, и нудише нас трошком, ако немамо”. По избијању Великог рата ова тројица ужичких посланика кренули су октобра 1915. у избеглиштво, два месеца путују преко Сјенице, Чакора, Пећи, Скадра и Драча, а затим стижу у Италију, до Сан Ђованија. Из Италије одлазе у Француску у Ницу. Милош Трифуновић брине о организовању школовања српске деце у Ници, Сент-Етјену и другим француским градовима, обилазећи лицеје и интернате, као представник српске владе. Бринуо је Трифуновић о српским ђацима широм Француске, а посредством Црвеног крста у Женеви, одговара на писма из отаџбине. Тако Стева Поповића из ужичког села Карана обавештава да су му синови, ратници, Сима учитељ, Милорад богослов и Драгомир инжењер, сви здраво. Док борави у Ници 1917. Трифуновићу стиже порука од Николе Пашића да се придружи српској Влади на Крфу. “Било је то на Крфу, по распаду концентрационе владе, из које су се били повукли самостални радикали и напредњаци, после срамног Солунског процеса и стрељања тројице осуђеника. Миша Трифуновић који се дотле налазио у Француској, примио се портфеља министра просвете и црквених послова у хомогеној влади коју је поново образовао Никола Пашић” стоји у историјској грађи коју је користио ужички професор, Слободан Радовић, пишући књигу “Знаменити професори Ужица”.
За политичку верност више министарских мандата
На Крфу се Миша Трифуновић залаже за отварање српске гиманзије у грчком граду Волосу, и подстиче школовање будућих инжењера и лекара у Француској, који ће Србији бити неопходни после рата. Иако на Крфу, Трифуновић се и даље јако брине за школовања српских ђака у Француској и залаже се за доношење Уредбе о школовању и васпитању српске омладине у Француској, коју је сам Трифуновић потписао октобра 1917. а одмах после тога објавио у Српским новинама, штампаним на Крфу. Овом уредбом било је регулисано и финансирање школовања српске омладине, кредитима српске владе и дотацијама француског Министарства просвете. “Потом ће када све прође и слегне се, млади и школовани вратити се у Србију са лепим успоменама и озарени француском културом, а министар Трифуновић ће схватити да му је смисао и садржина живота политика, по којој ће га највише памтити”.
Тако је Миша у наредном периоду био у пет мандата министар просвете, неколико пута секретар Народне скупштине, министар грађанина, министар вера, једном је био заступник министра спољних послова, а његови савременици, говорили су, вођа радикала Пашић, Трифуновића за политичку верност награђивао је министарским мандатима. А Трифуновићеви страначки опоненти додавали су подсмешљиво, једино није био патријарх. После рата Миша Трифуновић наставља министарску каријеру 1920. и опет “држи” ресор просвете. Било је то време када се са заносом гледало на српску јужну покрајину, те министар Трифуновић подстиче у позориштима национални репертоар, па предлаже да Скопско позориште распише конкурс са наградом за дела из македонског народног живота. Трифуновић присуствује и свечаном отварању позоришне зграде у Битољу, а управник је Ужичанин, Радивоје Караџић. Ускоро се скопско и битољско позориште интегришу, а како је објаснио министар Трифуновић, “ради обезбеђења и успешног неговања позоришне уметности у целој “Јужној Србији”.
Повећати број основних школа и писмене деце
У наредне две године Трифуновић је министар грађевине, а затим 1926. када је састављена нова влада на чијем челу је био Никола Узуновић, Миша Трифуновић поново постаје министар просвете, и заступник је министра спољних послова. То траје око годину ипо, а затим, како је забележено, Трифуновић “одступа” из Владе. Као министар просвете, остао је упамћен у настојању да се повећа број основних школа и деце обухваћене школом. Такође, залагао се за подизање школских зграда и да се основна школа са четири, продужи на осам година. Прописао је привремени јединствени План и програм за прва четири разреда свих основних школа, у Краљевини Срба Хрвата и Словенаца, а прописао је и привремени Наставни план, у циљу изједначавања наставе у средњим школама Краљевине, који се почео примењивати од 1926. године. Трифуновић је упозоравао да је неравномеран развој основних школа национална опасност, јер је демократија коју је требало да спроводе неписмени људи, опасност по инетресе државе. Упоредо са министарским пословима, Трифуновић се бавио и новинарским пословима, сарађивао је у “Одејку”, “Самоуправи”, Српском књижевном гласнику…”
Да би се “одморио” од министарских послова, Трифуновић се тридесетих година прошлог века бави страначким пословима, и уместо Станојевића води Радикалну странку. У исто време председник је месног одбора Југословенске радикалне странке у Ужицу. Године 1935. долази у родни град, а како је тада писала локална штампа, дочекује га велика маса грађана. ”Још много раније него што ће доћи воз, сав је перон био испуњен грађанством оба пола. Што је интересантно, много је дошло и сељачког света, који је на глас о Трифуновићевом приспећу, стигао у чаршију да га сачека…”
Министарско “наређујем” пре и после бомбардовања
Нови светски рат Миша Трифуновић поново дочекује као министар просвете, тачније, овај ресор “држи” од 27. марта 1941. до јуна 1943. Упамћено је наређење министра Трифу-новића од 30. марта 1941. које гласи “Наређујем да се одмах, до даљег наређења, обустави рад у свим школама. Наставници се не смеју удаљавати из места службовања…” Неколико дана касније, а према подацима Народне библиотеке Србије, министар Трифуновић 1. априла 1941 у очекивању почетка рата забраниће евакуацију културних установа Београда, па и књига Народне библиотеке, која ће шест дана касније, у 16 часова бити погођена немачким бомбама и изгореће заједно са књигама, до темеља. “Пар великих књигољубаца из згаришта које се још димило, пружиће руку и дохватити неколико књига које нису сасвим изгореле”, а историчар Ђорђе Радојичић сачуваће два нагорела листа Рујанског четворојеванђеља, најстарије српске књиге штампане у штампарији Рујанског манастира изнад Ужица.
После овог трагичног догађаја, кажу, министар просвете Милош Трифуновић никада више није био у прилици да каже “наређујем”. А неће имати коме ни да наређује. Други светски рат провешће са владом у избеглишту у Лондону, а савременици ће забележити неке његове изјаве. Тако је Милан Грол записао да је на министарској седници 1942. у Лондону, Трифуновић рекао да за стање у земљи нису криви ни Пашић, ни Протић, ни други Срби, нису криви ни Радић и Мачек, већ два национализма…” У реконструисаној влади Слободана Јовановића 1943. Трифуновић је министар просвете неколико месеци, а онда председник избегличке владе. Запамћено је његово упорно противљење женидби краља Петра Другог у време поста и док народ крвари…” У дневнику Милана Грола забележена је још једна Труфуновићева лондонска изјава 1943. “да није у кризи избегличка влада, него свака идеја о Југославији…”
Робија и заборав министра Трифуновића
По завршетку рата када се у Србији успоставио нови политички поредак и када су на сцени нови људи, Трифуновић жури да се међу првима врати у отаџбину заједно са Миланом Гролом. О одлуци Трифуновићевој о повратку у Србију, Живку Топаловићу, фебруара 1945. из Лондона пише Милан Гавриловић, сорбонски доктор права, министар у Јовановићевој влади: “ Трифуноивћ се враћа, каже, шта ћу овде, тамо су ми жена и деца, па шта њима, то и мени. Стављали су му у изглед намесништво, а он Ужичанин, вели, нећу брате да се бавим политиком, што на ужичком језику значи, нећу, ако се не може ! “
…
Koмплетан текст у штампаној Слободи
