- Скоро цео век био је потребан да, више од 2.000 војника који су 1915. од непријатеља одбранили улазак у Ибарску клисуру (уз коју су се повлачили српска војска, краљ, влада и део народа) добију спомен обележја •
Једно за другим, последњих година, на обронцима планине Чемерно и околним планинским масивима, ничу спомен обележја српским ратницима који су октобра и новембра 1915. године омогућили повлачење и спасавање отаџбине. Јер, док се главнина српске војске, заједно са краљем, члановима владе, али и жена, деце, старица и стараца избеглица, Ибарском клисуром повлачила пред нападима Аустроугара, Немаца и Бугара, на оближњим планинама водиле су се крваве и више него значајне борбе,
И данас је много оних који не знају да је, пре 105 година, у борбама на Чемерну, Троглаву, Столовима, Гочу, Јелици… , погинуло више од 2.000 српских војника који су од непријатеља бранили и одбранили улазак у Ибарску клисуру, тзв. Врата спаса. Ове приче први је предано почео да истражује Раде Вукосављевић, артиљеријски мајор у пензији. Раде је рођен у Полумиру, селу у Ибарској клисури, па су га одувек привлачиле приче о догађајима које су, у његовом крају, произвели Балкански ратови и Први светски рат. Годинама је Раде време проводио у музејима и историјским архивима широм Србије, али и у Историјском архиву у Бечу и Војном музеју у Паризу. Сазнања до којих је дошао, уз богату историјску документацију, разна ратна документа и ратне дневнике, објединио је у капитално, четворотомно издање „Краљево у Великом рату“. Ова едиција, коју је, поводом свог јубилеја и стогодишњице победе Србије у Великом рату, пре две године објавио краљевачки Историјски архив обрађује неоправдано запостављени период српске историје, дајући нову слику о ослободилачким ратовима од 1912-1918. године и указује на страдање српске војске и народа и злочине извршене над њима.
Вукосављевић појашњава важност борби јединица другог и трећег позива са задатком да, на краљевачким планинама, спрече Аустроугаре да се преко Троглава, Чемерна и Столова пробију, сиђу у Ибарску клисуру код Ушћа и Јошаничке бање и пресеку пут главнини српске војске која се тим путем повлачила:
– Да се остварио план Аустроугара, који су желели Прву српску армију Живојина Мишића да ухвате „у клешта“, било би бесмислено било какво повлачење на Косово, јер Аустроугари би у Ибарској клисури уништили Прву армију и одмах напали Рашку, где су се, у то време, налазиле врховна команда и влада.
Према речима Вукосављевића, Прва српска армија организовала је јаку одбрану целе Ибарске клисуре:
– Аустроугарска војска није успела ту одбрану да пробије на реци Дубочици, већ су покупили српске цивиле и избеглице и гурали их испред себе, како српске трупе не би пуцале на своје људе. Када су то видели, наши војници почели су да бацају наоружање и одмах је више од 500 њих напустило своје положаје, зато што нису желели да пуцају у свој народ. Свесно су отишли у аустроугарско заробљеништво. Једна трећина њих никада се није вратила својим кућама.
Нажалост, многа херојска дела су заборављена и прошао је готово читав век док нису постављена прва спомен обележја која ће о тим делима сведочити поколењима. Јер, аустро-угарске и немачке трупе су, после заузећа Краљева 6. новембра 1915. године наставиле енергичне нападе како би пробиле српски фронт, окружиле српске снаге у Ибарској клисури, поразиле и приморале на предају српску војску, што се није догодило захваљујући јунаштву српске војске, и на Врановцу, и на Чемерну. Дејствујући у саставу Студеничког одреда од 5. до 14. новембра 1915. године, на простору од села Матаруге до врха Смрдључа на планини Чемерно, Четврти пешадијски пук другог позива (“Ужички пук”) имао је огромне људске губитке: шест официра, 15 подофицира и 701 војника. Тако је за само два дана током најжешћих борби на планини Чемерно 11. и 12. новембра 1915. године из Ужичког пука погинуло 109 војника, подофицира и официра. Четврти пешадијски пук другог позива имао је мирнодопску команду у Ужицу, а у његов састав су улазила четири пешадијска батаљона са по хиљаду и сто војника и то пешадијски батаљони мобилисани у Ивањици, Чајетини, Бајиној Башти и Пожеги. Четврти пешадијски пук другог позива, Ужички пук, „Стеван Немања“ током ослободилачких ратова Краљевине Србије од 1912. до 1918. године, био је један од најпоштованијих пукова Српске војске и налазио се у саставу Дринске дивизије којом је командовао чувени војвода Живојин Мишић.
Вођени богољубљем и родољубљем
У знак сећања на страдање и херојство српске војске, пре 11 година најпре је постављен мермерни крст на брду Врановац недалеко од Краљева. Годину дана касније подигнут је дрвени крст на врху Чемерна. У последњих пар година постављене су још три спомен плоче, изграђен је меморијални комплекс на Врановцу, почела је изградња споменика у Горњој Дубочици. Обележје је посвећено борцима из овог села, суседног Маглича, али и свим јединицама Краљевине Србије које су се бориле у овом крају. У изградњи је и меморијални комплекс „Маглич – Дубочица“, а завршено мермерно спомен обележје састоји се од шест спомен плоча, на којима су: – централни списак свих јединица војске Краљевине Србије, које су се у октобру и новембру 1915. бориле на простору Маглича. Ту су, као део извештаја који је пуковник Васић, командант Дунавске дивизије другог позива, 13. новембра упутио војводи Мишићу (и у коме се наводи да непријатељ испред себе води цивиле као заклон) – имена 15 мештана Маглича и Дубочице страдалих у ратовима 1912-1918. и три страдала припадника Дунавске дивизије, – имена страдалих мештана у Другом светском рату. На плочи је посвета: „Наши храбри и јуначки преци вођени богољубљем и родољубљем, бранећи слободу и част отаџбине задобише венце царства небескога. Захвално Српство“.
Овај меморијални комплекс обухвата и већ подигнуту спомен чесму, затим будућу амбијенталну учионицу у селу Маглич, као и пано са прегледом 28 споменика крајпуташа, који ће бити постављен поред Ибарске магистрале.
Да постављање обележја храбрим прецима започне иницирали су, пре неколико година, чланови Одбора за обележавање 100 година од завршетка Великог рата. Тада је покренута иницијатива и за подизање војничке спомен капеле на Чемерну. Када је одбору мандат истекао, група ентузијаста – није одустала. Наставили су да, уз помоћ донатора, локалних институција и Жичке епархије иницирају подизање споменика онима чије је херојско дело скоро читав један век било – готово заборављено. Тренутно неформална Радна група за евиденцију, уређивање, одржавање и подизање нових спомен обележја – ратних меморијала, има пет чланова. Један је управо Раде Вукосављевић, који са поносом истиче да, осим мермерног крста, на Врановцу сада постоји и амбијентална учионица, а цео меморијални комплекс је посвећен Ужичком одреду, који се борио на овој локацији и чији борци су овде гинули.
– Амбијентална учионица је простор са надстрешницом, столовима и клупама. Најважнији део је пано са текстом о борбама које су се овде водиле, копијама оригиналних докумената, топографским картама. Недавно смо овде први пут дочекали званичну делегацију града Ужица, која је дошла да ода почаст својим храбрим прецима – каже Вукосављевић.
Пре пар година, на улазу у школско двориште у селу Матаруге поред Матарушке Бање постављена је спомен плоча команди Прве армије, спомен обележје постављено је и на старој школи у Роћевићима Ужичком одреду, а у селу Богутовац, у чувеној „Мировој кафани“, налази се спомен плоча команди Дринске дивизије другог позива која је ту имала штаб. На пролеће наредне године, најављује Вукосављевић, требало би да буде завршена и амбијентална учионица у Магличу, као и спомен соба и чесма у Полумиру.
Ипак, чланови некадашњег краљевачког Одбора за обележавање 100 година од завршетка Великог рата, али и чланови садашње неформалне Радне групе, истичу да имају и једну – неостварену жељу. Није реализована њихова идеја о подизању војничке спомен капеле на врху планине Чемерно. Када је деловало да проблема нема, јер је град Краљево из буџета обезбедио средства, а Влада Србије донела акт којим парче земљишта на Чемерну без накнаде уступа граду Краљеву, догодило се да ЈП „Србијашуме“ уложи жалбу позивајући се на бирократско тумачење закона. Тако је акт Владе је повучен, а изградња капеле остала је само жеља која ће, иницијатори идеје чврсто верују, једном бити реализована.
Вукосављевић поручује да они неће одустати и да траже решење за искрсли правни проблем. Он је, у својој едицији, пописао имена око 1.600 војника који су у околини Краљева дали животе за спас сабораца. Верује да је (не)заборављених хероја било и више. Деценијама су, каже, на планинама чобани налазили кости страдалих војника које су дивље животиње развлачиле, јер после повлачења и окупације није имао ко да их сахрани. Дешава се то понекад и сада. Кад капела буде саграђена, у њу ће бити положене кости предака.
Српски војници нису желели да пуцају у свој народ
На питање од чега, као неформална група ентузијаста, граде споменике без сигурних извора финансирања, Вукосављевић одговара да – проблема са новцем – немају!
– За изградњу споменика у Горњој Дубочици имали смо више од 50 донатора. То су све људи пореклом из ових крајева који сада живе у Матарушкој Бањи, Конареву, Краљеву. Прича о томе шта се на њиховом прагу догађало у јесен 1915. године у њиховим породицама се преносила са колена на колено. Имамо књигу донатора, а коме год смо се обратили, није нас одбио. Вредност споменика још је већа, ако се зна да су га сами мештани саградили у славу својих предака.
Евиденцију води млада Милица Перовић којој су се заувек у сећање урезале речи њеног деде, који је живео у Магличу. Деда је Милицу молио да не заборави оне који су се жртвовали за отаџбину.
– Причао ми је увек о томе како су Аустроугари терале мештане, сељаке, да иду испред њих, како српска војска не би пуцала у њих. Наши војници су одступили и нису желели да пуцају на свој народ – памти Милица дедине речи.
…
Комплетан текст у штампаној слободи Слободи
