Тако је говорио Михајло Пупин. Референдум о Косову је извршен 1389. на Видовдан. Да ли је могуће да је зло људско толико велико? Опрост је за људе, а не за звери. Амфилохије и Атанасије, еванђелски близанци, у вечитом загрљају.
Михајло Пупин (1858 – 1935) je оснивач (1914) и први председник Српске Народне Одбране у Америци. 12. марта 2021. се навршава 86 година од смрти овог познатог научника, проналазача, професора на Колумбија универзитету, верника и великог родољуба. Овај необични Србин, који је као научник на папирима за добијање америчког пасоша написао да је по занимању земљорадник. Рођен је 9. октобра 1854.године у Идвору, Банат. Оставио је многе своје научне проналаске, али је готово сав свој иметак даривао Идвору, својој Отаџбини, својој Цркви православној и народу српскоме.
Запис Михајла Пупина: ’’Побегао сам са Војне границе зато што су цареви те земље хтели да ме помађаре; из Прага сам побегао јер сам се противио аустријском германизму; побећи ћу и из Делавер Ситија, ако се од мене очекује да одбацим своје српске назоре и постанем Американац. Моји српски назори су моја мајка, моје родно место, моја Српска православна црква и мој српски језик. Ко од мене очекује да се одрекнем својих српских назора, то је исто као да ми одузима живот.’’
На питање да ли га је наука одвојила од вере, Пупин је рекао: ’’Мене је наука приближила Богу, приближила ме је вери моје мајке. Ја се данас надам да ће моја наука људе приближити њиховој вери.“ Био је пријатељ са два српска светитеља који су живели у Америци, са Николајем Велимировићем и Мардаријем Ускоковићем. После Пупинове смрти владика Николај је записао: ,,Упознао сам многе велике људе, али једну стену, једну громаду – звала се Михаило Пупин.“ А када је Мардарије Ускоковић завапио да не може завршити манастир Светога Саве у Либертивилу, Пупин је прискочио у помоћ.
Када се српска војска у Грчкој спремала за пробој Солунског фронта, једна војна делегација је дошла у Америку да купи муницију и други војни материјал. Амерички трговци нису могли да им то продају без гаранције. А ко да гарантује? Србија окупирана, а њена влада у избеглиштву! Када је Пупин чуо за овај проблем, све што је лично поседовао уложио је као гаранцију да ће Србија платити. Тада је рекао: ’’Ако пропадне Србија, нека пропаднем и ја!’’
Кратак преглед успона и падова СПЦ од Светога Саве до данас
Најпознатији проповедници хришћанства међу Србима били су браћа Ћирило и Методије и њихови ученици. Црква је организационо припадала Цариградској патријаршији све док Свети Сава није 1219. успоставио аутокефалност. У периоду од осам векова СПЦ се уздизала и падала, а падала је онда када се српска држава није могла бранити од освајача. Ово је кратак историјски преглед најважнијих догађаја из осмо-вековног живота СПЦ:
1. СПЦ као архиеписко-пија 1219 – 1346. Први српски архиепископ био је Свети Сава. На Савином трону у периоду архиепископије служило је српски род 11 архиепископа.
2. СПЦ као патријаршија 1346 – 1459. СПЦ је у време цара Душана, на црквеном сабору 1346, уздигнута на ранг патријаршије. У овом периоду од преко 100 година било је 12 српских патријараха. Први патријарх српски био је св. Јоаникије II. Изненадно је умро 1354. а само годину дана касније, изненада је умро и цар Душан.
3. Престанак рада Пећке патријаршије – СПЦ у турском ропству 1459 – 1557.
4. Обнова Патријаршије 1557 – 1776. Први патријарх обновљене Пећке патријаршије био је Мардарије Соколовић. У овом периоду од преко 200 година, на трону Светога Саве сменило се 26 патријараха.
5. Укидање Пећке патри-јаршије 1766 – 1920. Ферманом султана Мустафе III од 1766. укинута је Пећка патријаршија и потчињена Цариградској.
6. Обнова Српске патри-јаршије 1920. са седиштем у Београду успостављена је у договору са Цариградском патријаршијом. После 150 година СПЦ добила је поново свог патријарха, 39. по реду.
39. Димитрије (1846 -1930 – за патријарха изабран 1920. по обнови Пећке патријаршије. Основао је епархију америчко-канадску; припремио устав СПЦ; венчао краља Александра и краљицу Марију. По својој жељи сахрањен је у манастиру Раковица.
40. Варнава (1880 – 1937. – за патријарха изабран 1930). СПЦ је успоставила своје јединство. Шест различитих административних, финансијских и јерархијских подручја се ујединило. Подигнута је сада-шња зграда Патријаршије. Започео је зидање храма Светог Саве на Врачару. Преминуо је под необјашњеним околностима 1937. дан пошто је влада потписала Конкордат у народној скупштини у Београду. Био је велики противник Конкордата (уговор између Ватикана и краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.) Пронео се глас да је отрован.
41. Гаврило Дожић (1881 – 1950) – за патријарха изабран 1938. За време рата Немци су га заробили и прво га држали у манастиру Раковица и Војловици, а потом је са владиком Николајем одведен у логор Дахау.
42. Викентије (1890 – 1958) – за патријарха изабран 1950. Умро је под загонетним околностима после сабора на којем је одбио да стави на дневни ред питање признања тзв. Македонске цркве.
43. Герман (1899 – 1991) – за патријарха изабран 1958. Изборио се за наставак изградње храма Светог Саве на Врачару. Кажу да је молбе слао 88 пута. Обновио је рад богословије у манастиру Крки. За његово време десио се црквени раскол у Северној и Јужној Америци. 44. Павле (1914 – 2009) – за патријарха изабран 1990. Помирио је завађену браћу убрзо по избору за патријарха. Један је од најомиљенијих српских патријарха. Познат по свом веома строгом монашком животу. Сам је шио и крпио одело и обућу.
45. Иринеј (1930- 2020) – за патријарха изабран 2010. Завршио је мозаичко осликавање храма Светог Саве.
46. Порфирије – 46 патријарх на трону СПЦ, Рођен у Бечеју 1961. и замонашен у Високим Дечанима 1985. После завршетка Православног факултета у Београду, докторирао је у Грчкој. За епископа јегарског, викара епархије Бачке изабран је 1999. а за митрополита загребачко-љубљанског 2014. Говори грчки, енглески, немачки, служи се и руским језиком.
Неколико изјава патријарха Порфирија које се односе на теме важне за српски народ:
Косово: “Мислим да ту не постоји никаква дилема. Физички, у овом тренутку наша држава није доле присутна у пуном смислу те речи, али суштински Косово је део Србије. А став цркве је толико пута изречен да би све што бих ја рекао било сувишно. Ако тако могу да кажем, референдум о Косову је извршен 1389. године на Видовдан.”
Јасеновац: У недељу 28. фебруара, на дан кад у СПЦ обележава дан Блуднога сина, патр. Српски је посетио место најстрашнијег злочина – Јасеновац и између осталог рекао:
’’Нема веће правде од тога да се на овом месту налази светиња… На овом месту најбоље би било да ћутимо, да молитвено ћутимо’’ и додао да овде често долази и да се пита: ’’Да ли је могуће да је зло људско толико велико? Јер зло људско је мало где показало своју најружнију страну као што је то на овом месту.’’
Цитирајући апостола Павла, Патријарх је рекао да је Бог од једне крви створио све народе и да је сваки човек створен по лику и наличју Божијем, али да су на ’’овом месту људи показали колико се могу отуђити од онога што је уткао и положио у њих Господ. Они људи који су овде починили најмонструознија зла и злочине над недужним, исписали су се из сваког народа. Они су се уписали у нељуде . . . Глас мученика позива на покајање, на оно покајање које је описано у Новом Завету и по коме смисао постојања свога видимо у присуству другога поред нас.’’
Поводом филма ’’Дара из Јасеновца“, патријарх Порфирије је рекао да је важно што је кинематографија филмским шапатом проговорила о нечему што је било прекривено маглом заборава и што се скривало.
Патријарх српски Порфирије као гост СНО на Видовданској прослави у Чикагу 2014
Још док је био епископ јегарски, г. Порфирије је био гост СНО на Видовданској прослави у Чикагу. Он је у својој беседи испричао причу о Александру Македонском који је на самрти заповедио слугама да му оставе једну руку да вири из гроба. Кад су га слуге питале шта то значи, он је рекао да жели да сви да виде да он који је све имао, сад одлази празних шака и да једино са собом носи оно што је унутра у њему: добро и врлине које је чинио.
’’А да је човек пролазан и да носи са собом у небеско царство само оно што је врлина, то је знао кнез Лазар косовски. То је истина која живо стоји у предању цркве и свакодневно је присутна. Ма колико се трудили да било шта очувамо од себе, уколико нема Христа у нама, уколико нема Бога у нама и нема цркве, узалудни су наши покушаји. И није чудо да је СНО 1942. године, управо на дан кнеза Лазара свој сабор обавила у манастиру на челу са епископом својим и организовала своје органе и тела у којима су прва места заузимали свештеници. Национално без духовног не постоји. Уколико се ослањамо само на странчарење намећући себе једни другима, заборављајући цркву, сигурно да нам нема перспективе. Овде живи молитва и постоји духовни живот,’’ – рекао је владика Порфирије, коме је тадашњи председник СНО Славко Пановић, као симболичан поклон у име свих чланова, уручио значку наше организације. (портал СНО)
Недеља Блудног сина – по светом Јустину Поповићу (кратки изводи)
У Јеванђељу по Луки читамо причу о Блудном сину (28.феб.) који је продао свој део имања, напустио оца и брата и отишао да живи грешним животом. Дружио се са ђаволима и отпао од Бога. А кад је човек у греху, против себе је. Луд је! Грех залуди човека. Од свакога греха полуди понешто у твојој души. Ако се предаш гресима, ако останеш у њима, ако се не покајеш, страшно лудило захвата душу и тебе и живиш као лудак. Грех те одбацује од Бога и даје ђаволу, баца те из раја у пакао, из Вечне Истине у лаж. Човек у греху, луд је човек.
Но једнога дана Блудни син је дошао себи. Како? Покајањем! – Устаћу, идем Оцу и рећи ћу му: ’’Оче, сагреших небу и Теби. Прими ме као једног од својих најамника.’’ И Отац га са радошћу прими. Али га прими после покајања. Тако пише наш Свети Јустин позивајући нас на покајања и овога Великог (Часног) поста.
Ових дана читајући о Јасеновцу, о злочину и покајању, негде прочитах и ово: Само звери могу починити зверске злочине. Опрашта се људима који су се покајали. Опрост је за људе, а не за звери!
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
