Име му је било Јован. Одрастао је у једном славонском селу, данашњој Хрватској, иако је био Србин.
Фамилија је имала још два брата и једну сестру. Сестра је била најстарија, а када је колера узела њиховог оца Михајла почетком Првог светског рата била је то Ана која је узела дизгине фамилије у своје руке, како у кући, тако и на њиви. Њихова мајка је била исувише тиха и повучена да би преузела управљање кућинством, тако да је Ана брзо постала доносилац одлука. Када је браћи саопштила одлуку да Јована, најмлађег сина, треба да школују обојица су почела да негодују. Зашто би они од Јована створили ’’господина’’, а они остали код куће да обрађују земљу?
Јован је постао одличан ђак и студент, причало се, један од најбољих у околини. Школовање је било скупо, Ана је морала да прода најмање по једну краву месечно да плати његову школарину, стан и храну у Сремским Карловцима, или касније у Загребу. Јован је завршио факултет и права и одслужио војну обавезу – све у року од четири године! Ако му је остало мало времена да дође кући онда би радио на имању исто тако вредно као што је радио у школи.
Јован је био мој стриц, а ја сам целе своје младости морао да се поређујем са својим стрицем Јованом, славонским надчовеком. И каријера му је била спектакуларна. Не само да је био један од најмлађих судија у првостепеном суду него и најбољи. Можда је мало помогло и то што је био члан Радикалне странке, јаке политичке странке тога времена у првој Југославији, а био га је глас да је овај млади судија био неподмитљив, поштен и праведан у времену када је било тешко да сретнеш такву особу у читавом Краљевству.
После женидбе (а оженио је био једну професорицу) постао је и отац једног сина, а фамилија је морала да се одсели на дужност у Хрватску Костајницу (близу реке Уне) где је Јован наставио своју беспрекорну судску каријеру. Једнога дана појавила се жена са букетом цвећа на вратима Јовановог стана. Моја стрина је увела у кућу и примила цвеће, али када се стриц Јован вратио кући он заповеди својој супрузи да одмах врати тај букет цвећа.
– Али Јоване, жена је само хтела да се захвали јер јој се муж вратио са суда ослобођен кривице – безуспешно га је уверавала моја стрина.
Такав је био Јован, а када је мој отац хтео да купи кућу стриц Јован му је дао позамашну своту новца, не на зајам него као поклон.
Када је Хитлер као на тањиру дао хрватским усташама њихову тзв. независност Јован се брзо спаковао и са својом малом породицом побегао у Србију, да би ускоро потом био регрутован у Југословенску армију и заробљен од нациста и транспортован у логор ратних заробљеника у Немачкој где је провео пуне четири године. Као ратни војни заробљеник био је тумач српског, руског, мађарског и немачког језика јер је одлично владао свим овим језицима.
На крају Другог светског рата одлучио је да се врати у Југославију, комунистичку Југославију, за разлику од многих његових колега заробљеника који су изабрали да емигрирају у Сједињене Државе Америке, Канаду и Аустралију.
Његов син се после завршених медицинских студија на Београдском универзитету одлучио за Немачку, оженио Немицу, такође лекара, и радио као хирург до краја своје каријере.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
