Три Божија гласника рођена 1942. године обавестили су Свет деведесетих година да су Срби жртве а не насилници.
Три гласника, Петар Ханке, Емил Влајки и Отон Урбан, рођена за време Другог светског рата, проговорили су у време срамних напада на Србе деведесетих година који још трају. Њихове поруке, јединствене о Српском народу, данас знамо, најстаријег народа у Европи, заслужују наше памћење.
Петер Ханке рођен је у Хитлеровој Немачкој од католика оца Немца и мајке Словенке.
Отон Урбан рођен је у Земуну, тада у НДХ, али под Немачком контролом од Словачких родитеља, протестаната.
Емил Влајки рођен је од оца католика Хрвата и мајке Јеврејке у Бугарској ради мајчине религије.
У време њиховог рођења Хитлер је управљао у Европи и био у рату и са Совјетима.
Сад знамо да је било планирано уништење Југославије деведесетих година у време када је Емил Влајки био истакнути професор у Сарајеву.
Предавао је Влајки политичке науке и писао књиге. Али кад је председник Буш наредио да се Југославија распарча оптужујући, као Хитлер, Србе – Влајки се упутио „децембра 1992. године са 2000 избеглица у правцу Београда“. Професор Влајки био је један од управника Црвеног крста у Сарајеву.
Из Београда је прешао у Канаду у потрази за послом али и за правдом. То је осведочио 1999. године објављивањем књиге о уништењу Југославије (1)
У књизи о разлозима уништења Југославије Влајки јасно указује да су главне жртве истине Срби и њихова историја.
Ту је писац пун храбрости и знања указао и на судбину Косова. Као веома религиозан човек Влајки је нашао речи одговора страдањима у Старом завету, књизи увек савременој и актуелној.
Та књига на енглеском језику о неправди према Србима била је разлог посете Влајкија Јужној Калифорнији и Друштву Српско јеврејског пријатељства. Ту сам га у Санта Моници представио као говорника 10. јуна 2001. године.
Ускоро нас је вредни Влајки обогатио новом књигом „Демонизација Срба“ која је објављена у Канади на енглеском и у Београду на српском језику. То је био велики подухват који је водио поново Влајкија у своју родну земљу.
Задужбина, која је данас „скривена“, Живка и Милице Топаловић, наградила је као једног од првих Емил Влајкија.
Вративши се у Републику Српску Влајки је као професор и писац био веома активан. Он је 2009. године упутио отворено писмо под насловом „Боже правде“ америчком амбасадору у Сарајеву Чарлу Инглићу које је и данас актуелно. (Видовдан, 187, 2009.)
Ускоро је постао потпредседник Републике Српске (2010-14).
Био је веома активан у одбрани српске историје кроз своје написе. Да поменем чланак ’’Геноцид над Србима’’ објављен у „Фокусу“ 10. 10. 2011.
Због своје активности и можда по жељи Напредњачке владе у Србији Влајки је данас професор, а не и министар.
Следећи „Гласник“ истине о Србима, Петер Хандке, био је исто награђен од Задужбине Живка и Милице Топаловић што је данас скривено, али је добитник Нобелове награде за књижевност 2019. године. Тада сам у „Слободи“ (новембар, 2019) објавио чланак „Нобеловац Петер Хандке и крађа истина о Србима“ истичући људске вредности Хандкеа.
Хандке је био веома популаран писац деведесетих година и због своје љубави према Југославији, домовини своје покојне мајке Словенкиње. Бранио је Србе који су били предмет срамних напада по угледу на нацистичко време. Тада сам у ’’Српској стварности’’ ( 18.5. 1996 ) написао ’’Данас је на мети послушне медије писац који се усудио да тражи „Правду за Србе“ и који је на опште изненађење Аустријанац. Петер Хандке на нападе послушних пандура рекао је да је само тражио да се „чује и друга страна, јер у Немачкој влада колективна лудост. У Немачкој је велика мржња према Србима“. На идиотско поређење неких новинара Ханке духовито одговорио: „Сваки онај који изједначава Караџића и Хитлера требало би да буде кажњен и натеран да попије двадесет чашица шљивовице“.
Нисмо заборавили да је Петер Хандке, познати аустријски писац и осведочени српски пријатељ, на Ускрс 2007. године лично однео на Косово поклон од 50,000 евра. Поклон је Хандке предао угроженим Србима у Великој Хочи (Видовдан,180, 2007).
Петер Ханке не да је само пријатељ Срба већ је он, као и Урбан, члан Српске цркве.
Ових дана пошто је Хандкеов пријатељ Емир Кустурица у име Иве Андрића наградио великог писца у Бања Луци где је откривен споменик посвећен Нобеловцу, влада Републике Србије наградила га је медаљом Карађорђеве звезде, а Република Српска својим Орденом.
„Гласник“ о коме се мање пише али чије храмове виђамо, Отон Урбан, рођен је у Земуну, тада у Хитлеровој Хрватској . Одрастао је у Београду, коме данас Земун припада.
Као млад студент определио се за архитектуру којој Немањића задужбине припадају. Био је ђак Александра Дерока једног од твораца Храма Светог Саве.
Као студент, у комунистичко време, обилазио је старе задужбине где се сретао и са калуђерима и владикама. Постао је православац. Постао је близак Владици Сави Вуковићу коме је помогао у плановима нових храмова.
Када је пред распад Југославије стигао у Америку, у Јужну Калифорнију, присуствовао је окупљању својих земљака око српских храмова.
У Калифонији је доживео распад Југославије и нова српска страдања. А кад се српски народ почео окупљати ради сећања на страдалнике у Јасеновцу у НДХ осетио је Урбан своју дужност да помогне својим талентом.
Имао је и Отон једног рођака, блиског оцу Михаила Барнака, који је страдао у Јасеновцу .
Урбан је присуствовао пу-тујући из Америке у Београд и Бања Луку на четири Конференције у част Јасеновачким жртвама 2004, 2007, 2010. и 2014. године. Поред тога два пута је путовао 2012. године ради својих планова Задужбине. Своје планове приказао је 2014. године на Јасеновачким скуповима.
Све је радио бесплатно у почаст српским мученицима.
О своме доприносу кроз планирање Храма, гробница у почаст мученика, никада није у штампи писано нити је Отону упућена од организатора или СПЦ и једна захвалница.
Отон се није никада жалио знајући да виша Сила спречава да се Нова Градина кроз Задужбину огласи.
Популарни Храм у Лас Вегасу је Урбаново дело.
…
Комплетан текст у Слободи