У београдској „Политици“ 2. августа најављена је свечана „прослава“ осамдесето-годишњице Устанка у Србији, што је подвукла и председниковица Брнабић са другим лидерима данашње владе Србије.
То је обична лаж и измиш-љена „прича“. У августу месецу 1941. године Немачка, тада најмоћнија сила на свету, била је у походу на Совјетски Савез.
Претходно је била побеђена Краљевина Југославија, и растурена, коју није бранила шачица комуниста, напротив – уништење Краљевине су подржали комунисти, тада Хитлерови савезници.
У „Политици“ се помиње 27 март као велика лаж. Тада је, после пуча, Јосип Броз, као агент Коминтерне, одјурио у Београд и у стану Лазара Кочовића упутио поруку :
1. Комунистичка партија Југославије сад је у положају да узме активног учешћа у збацивању монархистичког режима. Тога ради она ће пружити подршку свима елементима који имају исти тај циљ без обзира на њихов идеолошки карактер. Југославија мора најпре бити растурена у више делова и Партија ће потом деловати у свакоме од њих сходно раније датим упуствима.
2. Чланови Партије позвани у војску ваља да врше следеће задатке: прво да дезорганизују отпор југословенске војске стварајући забуну међу официрима и људством тако да пораз изгледа као последица неспособности официрског кора, чији углед мора бити потпуно уништен, друго, да сабирају оружје и ратни материјал који буде напуштен у паници и да га смештају на скровито место ради позније употребе, треће , да сабирају информације о појединим официрима и војницима који не припадају нашем покрету, али могу бити корисни на случај уласка Совјетског Савеза у рат.
3. Пружити сву нужну потпору Усташама, Македонцима, Албанцима и другим националним организацијама у колико би оне могле допринети што бржем збацивању данашњег режима.
4. Немачка ће брзо сломити југословенски отпор и уз помоћ Италије увести у Хрватској усташки режим а можда сличне сепаратистичке режиме и у другим крајевима…” (1)
Иако је предњи текст био објављен и бројним књигама нити Тито нити комунисти никада нису протестовали.
О Титовој поруци сам у ”Нашој речи” августа 1988 године написао: „Као што је поводом преговора партизана са Немцима 1943. године доведено у сумњу тврђење југословенских комуниста да је Тито деловао независно од Стаљина, тако су и догађаји око 27. марта потврђују потпуну приврженост Москви“.
Шта се заправо десило у поробљеној Србији у време када је Синод СПЦ августа месеца преко епископа Валеријана упутио Меморандум Немачкој влади о српским страдањима у НДХ. Детаљан приказ српских страдања био је познат и Јосипу Брозу који је тада био „гост“ код Рибникара у Београду све до 15 септембра. (2)
Комунисте стрељања ради вере нису интересовала, па ни жртве од усташа у Јасеновцу, које они нису посетили.
„Устанак“ о коме пишу данашњи властодршци Србије је у поменуто време био само срамотно убијање српских жандара и виђених Срба уз ПЉАЧКУ. Немце нису дирали, а усташе још мање.
Поменућу у Богатићу, у Мачви, убиство лекара Милоше-вића, оца две малолетне другарице мојих сестара и трагедију мога ујака Предрага Јосимовића (Драгана Кевића) из Мионице 4. августа.
Срамно пише у „Дневнику“ Драгојло Дудић, председник НОО за Србију: „Резултат заробљавање Драгана Кевића… кога су довели босог и без капута… који је служио окупатора“…(3)
Пошто сам био присутан догађају у Мионици видим да је Дудић све измислио и лагао. Он не пише да је Кевић био један од лидера Демократске странке Љубе Давидовића и да је од тридесетих година био власник „Хотела Драган Кевић“ и да је био син Живојина Јосимовића управника Београдске поште у Краљевини Србији, који је преминуо у Првом Светском рату у аустријском логору у Чешкој.
Мој деда Живојин био је близак сарадник Николе Пашића и у рату Комесар за пошту Краљевске владе.
Дудић не пише да су тада, августа 1941. године живели као избеглице, поред моје мајке и сестара, и две Кевићеве сестре и зет избеглице из Скопља и сестра и зет избеглице из Босне.
Када су „бољше-вички устаници“ и рушитељи српске заједнице упали у стан Кевића био сам присутан кад је одведен скоро го Кевић, уз речи његовој старој мајци Сави – „Не треба му одело, јер са њим ћемо у поток“.
Комунисти су моме ујаку у селу Мионици ставили маску на очи уз речи да га „стрељају“. Кад се дим смирио убијен је био само жандар Никола Митровић, избеглица и отац мале деце.
Мој ујак је остао жив , па су му „устаници“ дали у руке комад папира да тражи новац од мајке Саве, као откуп.
Када су комунисти дошли на власт 1944, године они су Кеви-ћу одузели сву имовину и „запослили“ га као келнера, јер је био Дражиновац.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
