Критикујући комунисте, јула 1941, Дража је рекао: ’’Ми већ имамо фронт где се боримо. Он је западно од Дрине. Тамо је борба разумна и потребна и тамо се наши одреди под командом Бошка Тодоровића и мајора Дангића боре и спашавају угрожено српство.’’
Управо се навршило тачно 80 година од ослобођења Лознице од Немаца, 31. августа 1941. године. Био је то први ослобођени град у окупираној Европи, током Другог светског рата.
Али, како је уопште дошло до напада четника на Лозницу и зашто је Дража наредио дизање устанка 1941. у Србији, када је то било против доктрине коју је пре рата лично установио, и у супротности са његовим радом до касног лета 1941. године?
Поручнику Драгану Сотировићу, начелнику штаба Шумадијских четничких одреда, Дража је, нешто раније, рекао дословце: ’’Ми већ имамо фронт где се боримо. Он је западно од Дрине. Тамо је борба разумна и потребна и тамо се наши одреди под командом Бошка Тодоровића и мајора Дангића боре и спашавају угрожено српство.’’
Устанак у Србији, а не у НДХ, од јула 1941. почели су да траже комунисти. Зато је Дража, у “Упуту за извршење задатака четничких одреда Југословенске војске”, тражио да се “разорни елементи”, у које је свакако убрајао и комунисте, “онемогућавају… не сукобима, већ парирањем – јачим организовањем”.
Из Дражиног “Упута за извршење мобилизације” од 9. септембра, назире се погоршање односа са комунистима. Он их ту ставља у исти ранг са окупатором: ”Сукоби са Немцима и Италијанима да се избегавају док је год то могуће. Исто тако сукоби са комунистима. Али ако се буду вршила насиља без обзира који то био оружјем одмах интервенисати. Пљачкаше ликвидирати брзо и кратко.”
Ово је већ било у време када су Недић и Љотић осујетили план за уништење комуниста, који је Дража начинио са пуковником Јованом Тришићем, командантом Српске жандармерије. Како је жандармерија, према међународним правилима за окупиране територије, априла 1941. остала наоружана, а и иначе је била специјализована за сузбијање комунизма, Дражина идеја била је да она одигра кључну улогу. Међутим, Недић и Љотић су сазнали за Тришићеве тајне одласке на Равну Гору и одмах су распустили жандармерију. Тришићу, који им је све признао, рекли су: ’’Лако ћемо са комунистима. Највећи непријатељи су они енглески плаћеници на Равној Гори’’.
Тада Дража наређује да му у Мишићеву вилу у Струганику, у коју је два пута долазио Тришић, доведу комунистичког вођу Тита, у покушају да се комунисти обуздају на дипломатски начин, док се не створе услови за њихову физичку ликвидацију. Овај план је успео само делимично.
Уочи избијања устанка, четнички команданти су и даље имали да раде по претходним упутствима, односно да спроводе прву и другу фазу Дражине теорије о герилском ратовању. Између осталог, ове фазе је карактерисала тзв. интелигентна саботажа. Под тим појмом четници су подразумевали акцију која наноси губитке окупатору а не доводи до стрељања грађана. Пример интелигентне саботаже је изазивање судара возова којима су путовали немачки војници, 6. августа 1941. године на прузи Крагујевац-Лапово. Капетан Васекић, командант жандармеријске јединице на железничкој станици у Крагујевцу, обавестио је поручника Драгана Сотировића да ће 6. августа машиновођа бити један избеглица из његовог села. Сотировић је дошао и пресвукао се у ложача. Посаду локомотиве чинили су он, машиновођа и наоружани немачки пратилац. Требало је да се зауставе у Бадњевцу да би пропустили воз из правца Лапова. Уочи уласка у ово село, Сотировић је лопатом ударио Немца у потиљак и његово тело поставио близу ложишта. Оставио му је аутомат а узео само пиштољ, да све не би испало превише сумњиво. Док је воз у пуној брзини протутњао према Лапову, Сотировић и машиновођа су искочили у близини места где их је, по договору, чекао свештеник Андра Божић. Ускоро је одјекнула експлозија: у судару је погинуло 9, а рањено око 50 Немаца.
Насупрот овоме, комунисти су изводили “глупу саботажу”, која није шкодила непријатељу, али је изазивала масовна стрељања грађана. Они су 14. јула покушали да дигну у ваздух мост код Кадине Луке. Нису успели, а Немци су стрељали 10 Срба. Потом су 17. јула покидали телефонске каблове код Београда, што је коштало живота 17 Срба и Јевреја. Следећег дана комунисти су запуцали на групу Немаца између Ужица и Ваљева, због чега су стрељане 52 особе српске националности.
Тако се половином јула 1941. јасно оцртала разлика између комуниста и четника. Комунисти су радили две ствари. Прво, уништавање апарата старе власти и противника своје странке, уз стварање “совјетских република” на “ослобођеним територијама”. Намера им је била да “републикама” захвате територију читаве државе, коју би онда њихова централа анектирала и тако проширила унију “совјетских република”. Друго, комунисти су изазивали Немце да “масакрирају становништво Србије”, чиме би се дао “подстрек за општенародни устанак”. У таквом устанку они су видели шансу да се наметну на чело акције и дограбе власт. Сем тога, само су на основу велике пометње могли да пошаљу централи повољан извештај о свом раду и учинку.
Комунистички морал искључивао је обзирност према жртвама. Њима је једино било важно да “терор безусловно доведе до акције”. Зато су се пред четницима наметнули нови задаци: сачувати народ и од комунистичког терора, и од немачког терора који изазивају комунисти. Такве задатке команданти су извршавали у зависности од конкретне ситуације на терену. Када је 16. септембра Сотировић сазнао за план комуниста да нападну Јагодину 28. септембра, упутио им је претећу поруку: ако Јагодина буде нападнута, “наше снаге ће је бранити по сваку цену”. Пошто су четници били далеко бројнији и јачи од партизана, ови су одустали од напада и Јагодина је спашена одмазде сто за једнога. Али, у неким крајевима ситуација није била тако једноставна.
Пред искушењем у вези са Дражином наредбом о нападу на Немце само ако је то неопходно, први се нашао потпуковник Веселин Мисита, командант Подриња. Он је био највиши официр на историјском састанку у манастиру Троноша, 30. августа 1941. године. Састанку су још присуствовали резервни поручник јеромонах Георгије Бојић, игуман манастира (потом ће постати командант Јадарске бригаде Церског корпуса), капетан Драгослав Рачић, поручници Лазар Савић (командант Гучевског четничког одреда) и Ратко Мартиновић (који ће ускоро прећи у партизане), резервни поручник Никола Гордић (касније командант Трстеничке бригаде Расинског корпуса), инжењер Херберт Мулер, агент британске обавештајне службе, и још неколико утицајних људи из Подриња.
Свакако, најзанимљивије је присуство енглеског обавештајца. Мулер је био аустријски Јеврејин, који се од нациста склонио најпре у Румунију, а потом, 1939. године, у Србију. Запослио се у Руднику антимона Зајача код Лознице. Када је избио устанак прикључио се четницима, не као војник, већ као техничко лице. Кретао се са јединицом Драгослава Рачића све до пролећа 1944, када је евакуисан заједно са члановима британских мисија. Према потпоручнику Душану Трбојевићу, учеснику догађаја, Рачић није волео Мулера, јер је био превише радознао. Настојао је да се што више приближи штабу и увек би нешто записивао у свој нотес. Једину корист од њега Церски корпус је имао када је направио малу електричну централу, у воденици поред Пецке, која је послужила за пуњење акумулатора за радио станице. Млађи четници, међу којима и потпоручник Трбојевић, са Мулером су у доколици збијали шале, понекад толико грубе да је једном приликом, на Мајевици, потегао оружје на њих.
Према сведочењу поручника Лазара Савића, управо је Мулер “изгурао” одлуку да се хитно нападне Лозница. Аргументима четничких команданата да је још рано кренути у отворене сукобе са Немцима, Мулер је супротставио следећу противтезу: у руднику Зајача има много експлозива, ратне опреме и новца, а немачка посада је слаба; ако четници не узму тај ратни плен, узеће га комунисти, чиме ће њихов покрет у овом крају знатно ојачати. Мулер није блефирао: за комунистички план о нападу на Зајачу знали су и четници. Али, према Савићу, четници ипак не би донели одлуку о нападу без Мулеровог инсистирања. “Комунисти ће покупити све”, упорно је понављао Мулер. За савет са Равне Горе није било времена, јер се партизански напад на Зајачу очекивао сваког часа.
У једном свом чланку, Мулерово присуство помиње и мајор Војислав Д. Пантелић: ”Исте вечери (30. августа – прим. аут) ми Мисита рече да има састанак `са неким енглеским инжењером у Зајачи…`”
Четници су сматрали да је бесмислено напасти неколико десетина Немаца у Зајачи, када у Лозници постоји јачи немачки гарнизон (комунисти се вероватно нису усуђивали да нападну тај гарнизон). Зато су одлучили да ослободе Лозницу, а Зајача ће самим тим пасти у њихове руке. Чим је састанак окончан, послат је курир на Равну Гору. Дража је негодовао на одлуку о нападу, али није могао ништа да учини, јер је стављен пред свршен чин.
У поноћ 30. августа Мисита је дао узбуну за своје четнике звоњењем звона на сеоским црквама. У току ноћи сакупио је јединице и распоредио их око Лознице. Уговорени знак за напад била су звона са лозничке цркве. У пола девет ујутру, док је сипила хладна киша, Мисита је послао парламентарца Петра Кошарића да позове Немце на предају у року од пола сата. У Лозници се налазила 11. чета 738. пешадијског пука, са око 100 војника. Немци су били утврђени у “Вуковом дому” и гимназији, а поред тога имали су доста митраљеских гнезда на раскрсницама и у двориштима. Пошто је немачки командант одбио да се преда, тачно у девет сати огласила су се звона лозничке цркве. Њихов одјек следило је седам пуцњева из пушака, знак да су Миситини командири чета кренули у напад.
Најпре су се предали Немци из гимназије, а за њима и они из “Вуковог дома”. Са двојицом пратилаца Мисита је кренуо да лично уништи митраљеско гнездо у дворишту кафане Лазара Хајдуковића. Том приликом, пресекао га је немачки рафал.
Мисита је сахрањен на гробљу Тичару. Немачки заробљеници, први у поробљеној Европи, упућени су у манастир Троношу.
Јеромонах Георгије Бојић послао је на Равну Гору изве-штај о ослобађању Лознице, са планом наставка чишћења тог краја од осовинских трупа. Дража је одобрио план и 6. септембра издао наређење о општем нападу на Немце у Подрињу. На место почившег Мисите одредио је мајора Војислава Пантелића. У 21 општини, 11. и 12. септембра извршена је мобилизација, после које је створен најјачи четнички одред у Србији, Јадарски. Имао је око 5.000 људи распоређених у 45 чета. Пошто је оружја било само за 2.500 четника, одлучено је да се људство смењује сваких месец дана.
Према потпуковнику Серги-ју Живановићу, Дражино наре-ђење од 6. септембра издато је са намером да се “колико-толико руководи догађајима и не дозволи комунистима да без икакве контроле чине шта хоће. Он је сем тога осећао борбено расположење у народу и, пошто је пушка код Лознице већ пукла, није се могло ни назад ни у месту”.
У истом духу говорио је др Стеван Мољевић на Светосавском конгресу 1944. године: “Мада је знао да време није било зрело за устанак, Михаиловић је морао да нападне непријатеља пре времена. Да он није тако учинио, комунисти би одвели читав народ на губилиште освајачу”.
Према Сотировићу, “Мисита је морао напасти и заузети Лозницу, да би спасао ситуацију и предупредио евентуалне тешке одмазде. Оставити комунисте саме да у том правцу раде шта хоће, било би против интереса српског народа. Пуковник Михаиловић био је принуђен да се умеша и прихвати оружане нападе на окупатора у време када је то било најмање рационално”.
Браћа Живан и Радоје Кнежевић као разлог због којег је Дража наредио дизање устанка 1941. године наводе захтев Енглеза, постављен у форми захтева југословенске избегличке владе из Лондона. Наиме, већ увече првог дана напада Немачке на Совјетски Савез, Черчил је преко Радио Лондона обећао да ће указати “сваку помоћ Русији и руском народу”. Али, шест дана потом одбио је Стаљинов захтев о отварању фронта у Северној Француској, а после два и по месеца, 4. септембра, оглушио се и на Стаљиново тражење да Западни савезници отворе фронт на Балкану. Енглези су, заправо, устанак у Србији представљали као свој фронт на Балкану. Ово тим пре, јер је и Стаљин тражио од Черчила да натера Србе на преурањени устанак. Стаљин је то још 2. јула наредио југословенским комунистима, али је дошао до закључка како они нису у могућности да подигну српски народ на устанак. Зато се одлучио на интервенцију легалним путем. Упутио је захтев британској влади да интервенише код југословенске владе, да ова изда наређење о подизању устанка непокореном делу своје војске.
Међутим, Енглези су знали да југословенска влада неће тражити од свог народа да гине уместо њих, између осталог и зато што би то било у супротности са управо постигнутим споразумима о уздржавању од акције у окупираним земљама. Али, Енглези су још на почетку рата успоставили двоструке стандарде: послали су лажну поруку на Равну Гору да југословенска влада наређује подизање устанка током 1941. године. То су могли да учине захваљујући монополу везе са Равном Гором. Поруке четничке радио станице лета 1941. године најпре су стигле до једне енглеске радио станице на Малти. Одатле су прослеђиване у енглеску команду за Средоземље у Каиру, па тек онда југословенској влади у Лондону. Владине поруке за Дражу такође су пролазиле кроз руке Енглеза, што им је пружало могућност манипулације.
Југословенској влади у Лондону Енглези су пријавили успостављање веза са Равном Гором тек 24. септембра 1941. године. Међутим, поручник Драган Сотировић пише да је веза са Енглезима успостављена још током августа месеца. Он је на Равној Гори боравио половином августа, када му је капетан Саша Тодоровић, шеф четничке радио станице, рекао да је успоставио везу са енглеском радио станицом на Малти. Такође, поруку о преурањеном дизању устанка Енглези су могли доставити преко курира, који су током лета долазили на Равну Гору.
Вест о преурањеном устанку југословенска влада у Лондону дочекала је са запрепашћењем. У постојање енглеских манипу-лација уверила се 24. новембра, када је примила поверљив извештај од свог посланика у Совјетском Савезу: “На специ-јално тражење совјетске владе британска влада подупрла је устанак у Југославији”. (Наравно, енглеска званична “Историја Другог светског рата” даје супротно тумачење: ”По нашем мишљењу устанак је био преурањен, али кад су то родољуби решили морали смо их помоћи свим могућим средствима…” У стварности, помоћи није било. Британској команди на Блиском Истоку наређено је, 7. новембра 1941, “да пошаље помоћ подморницом, авионима и локалним бродовима. Али, ни подморнице ни авиони нису могли да се одреде за то”, пише “Званична историја”).
Пошто је извесно да је британска влада “подупрла” преу-рањени устанак, поставља се питање да ли је то Дража прихватио? Поруку од југословенске владе, односно Енглеза, он је, ако је уопште и добио, задржао за себе. Управљао се према сопственом расуђивању, које му је говорило да устанак у Србији 1941. године не може да допринесе савезничкој победи, а може да изазове велике жртве и штету покрету отпора у његовим припремама за напад на Немце када за то дође прави час. Дражина наређења о преурањеном нападу на осовинске трупе дошла су из других разлога: да би се комунистичка акција ставила под контролу, тј. да би се народ заштитио од репресалија. На такав закључак упућују истакнути припадници четничког покрета који су се тада налазили у Дражиној близини, као и Дражина наређења. О пресудном енглеском утицају у подизању устанка говоре једино браћа Кнежевићи, која су у то време била у служби при југословенској влади у Лондону. Међутим, Кнежевићима није била позната улога инжењера Мулера на састанку у Троноши. Кнежевићи своју тезу граде на чињеници коју су имали: да су Енглези у име југословенске владе послали поруку Дражи да дигне устанак. Пошто је таква порука несумњиво послата, и пошто је устанак заиста дигнут, Кнежевићи претпостављају да је порука стигла до Драже и да ју је он послушао. Међутим, када су Енглези јавили Стаљину да су “подупрли” устанак у Србији, вероватно су имали у виду и улогу инжењера Мулера на састанку у Троноши. (Мулер је, иначе, био само један од многих енглеских агената, који су се тада налазили у Србији.) Та улога је, као што смо видели, била пресудна за напад на Лозницу, па убрзо потом и за избијање устанка у Мачви и горњем Подрињу. Ипак, за избијање устанка у читавој Шумадији, у оним размерама, енглеска улога није била довољна. Другим речима, Мулер не би остварио свој циљ ни у Лозници, а камоли на ширем подручју, да није постојала намера комуниста да по сваку цену запале Србију.
Доказ овоме је и случај поручника Звонка Вучковића, команданта Таковског четничког одреда, који је, не знајући за Мулера и енглеске намере, када се нашао у Миситином положају такође донео одлуку да нападне Немце. Крајем септембра, Вучковић је дознао да се партизани, у потаји од четника, спремају за напад на Горњи Милановац 28. септембра. Ни он није имао времена да се посаветује са Дражом. Остало му је једино да се руководи према његовој последњој наредби: напасти Немце само ако се мора. Одлучио је да се сада мора, па је заједно са партизанима напао Горњи Милановац.
Према Вучковићу, постојао је још један разлог због којег су четници те јесени кренули у преурањени устанак на Немце. То је питање вођства у устанку, које би свакако припало четницима, “јер смо ми партизане и бројно, и наоружањем, и подршком у народу знатно превазилазили. Наше учешће у устанку било би према томе јемство да ће цела та акција бити вођена само с циљем да се народној борби за ослобођење од окупатора да прави смисао, те да се не изметне у средство за остварење других, нашем народу туђих циљева”.
У те туђе циљеве спадало је и непотребно убијање немачких војника, праћено стрељањем Срба у сразмери сто за једнога. У нападу на Горњи Милановац успех је припао четницима: заробили су немачку чету и одвели је у заробљенички логор у селу Планиница подно Равне Горе. Партизани су ипак успели да се дочепају двојице немачких жандарма. Уместо заробљавања, одмах су их стрељали у оближњем потоку.
Кад год је то било могуће, Дража је лично одлучивао да ли Немце треба или не треба напасти. Тако је 29. септембра наредио да се заузме Чачак, одредивши за команданта операције капетана Јована Дерока. Овога пута, комунистичке јединице позване су да се прикључе акцији, али је њихов командант, Миленко Никшић, позив два пута одбио.
Тачно у поноћ 30. септембра звона чачанских цркава позвала су четнике у напад. У седам сати ујутру немачки отпор је био сломљен. Истог дана, 1. октобра, Дража је наредио напад на Краљево, где се налазио највећи немачки гарнизон у том делу Србије.
Према потпоручнику Павлу Мешковићу, Дража је наређивао заузимање градова иако је знао “да ће Немци већим снагама све повратити, и то на штету народа”. Мешковић износи још неке околности које су доводиле до невољног ширења устанка: “Партизанима је био циљ узимање вароши. Поред политичког, рачунали су и на материјални ефекат, јер би све опљачкали. Равногорска организација имала је велики број присталица и сарадника по варошима, а 95 посто становништва је мрзело комунисте, и сви би они, доласком комуниста, били у тешком положају. Затим, разоружавање Немаца допринело би јачању комуниста. Те су околности приморале Чичу на бескомпромисну акцију”.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
