Родио се 1839. у Цавтату као Петар Јероним, у српској католичкој породици. После монашења добиће име Људевит, којем ће касније додати мајчино девојачко презиме – Вуличевић.
Мајка је у његовом животу била централна фигура. У свом делу “Моја мати” записао је: “Српски синови, љубите своју матер! У њој је благо доброте и неутрудна, непрестана сила пожртвовања. Њом се брините. Ничија мати не љуби као што љубе српске матере. Нашијех је матера добродјетељ, која се обилато још налази у нашем народу. Морамо препознати исповиједити ову њихову славу. Кад читав свијет (сад мачем, сад пријеваром) насртаје на нас Србе; кад нас са свију страна тама и смрт обастираху матере нађ бијаху утјеха, видјело. Народне пјесме и приповијетке садржавају догађаје, искуство, мудрост и дух давнијех нашијех праотаца; наше матере (пјевајући оне пјесме и казајући оне приповетке) умјетно својој дјеци удахњују силу, јунаштво и дух српског народа. У српској је матери српска повијест, српска душа, српски анђео. Племенита и њежна осјећања моје матере срцу су ми сила, а глави славна дуга свјетлости и смелости.”
Основно образовање стекао је у Цавтату (“тај градић је српски цвијет који дивотно цвета поред српског Дубровника”), а гимназијско у Дубровнику. Замонашио се у фрањевачком манастиру Светог Панкрација у Вићенци. Студије филозофије и теологије у Венецији завршио је 1862. после чега се вратио у Дубровник.
Због својих слободоумних ставова и честих сукоба са старешинама у Дубровнику отићи ће као мисионар у Албанију. Ни тамо није успео да се скраси. Гушила га је, за његов укус, ускогруда средина тадашњег Скадра. Убрзо је напустио фрањевачки ред и као световни свештеник започеће службу у Истри. Ни ту се, не задржава дуго. Напушта свештенички чин и Римокатоличку цркву и одлази у Трст, град у којем у то доба “буја српство”.
О његовом боравку у Трсту, Томо Крстов Поповић пише: ”Упознао сам се са Вулићевићем у Трсту свршетком 1879, кад сам био именован за секретара српске тријестинске општине. У том граду затекао сам лепу киту наше омладине – Срба православне и католичке вијероисповести, којој је Вуличевић био четовођа. У тој омладини било је Србијанца, Босанаца, Херцеговаца, Далматинаца, Дубровчана, Бокеља, Сремаца, Банаћана, помешаних по разнијем радњама у Трсту. Највише бејаше Бокеља, све капетани по Лојдовим бродовима. Сам Вуличевић у то време давао је лекције ђацима и писао чланке по новинама. Своје ученике, међу њима и Алексу Шантића, напајао је родољубљем и милим српством”.
Придружиће се протестантској Балденашкој цркви 1882. у Италији и остаће јој веран до краја живота. Када се упокојио 1916, по његовој жељи, на надгробној плочи, написано је: Људевит Вуличевић, српски писац, проповедник Јеванђеља.
Његова најпознатија дела су “Моја мати” и “Сила у савјести” које је 1906. у једној књизи објавила Српска књижевна задруга.
Описујући српски народ он изражава спремност на сопствену жртву за његов бољитак: “Народ нам се пјесмом узноси; узор му је и сила у пјесми. Узор српски сјајни, неће застранити док траје оно видјело. Показаћемо силу нашег духа кад дође наше доба. Свијет нас је тлачио и још нас тлачи, но од тога у српским грудима нада се не смања. Жалосна је српска пјесма од жалости српска срца, но жалост гоји и ојачава душе. Све бих дао, српски народе, вјеруј ми, за твоју независност, за твоју слободу. Дао бих и ово гњилог и невољног живота!”
У чувеном писму хрватском бискупу Штросмајеру, Вуличевић пише: “Вјеруј ми, Пресвијетли Бискупе, да Ти се је боље манути славјанских српских некатоличких предјела и да је боље Србе оставити у оној вјери у којој су се родили, јер када би се они подали ватиканској власти, изгубили би сузнање своје силе и совијест свога народа, духовно би погинули. Изгубили би ону мужевну цјелоћу коју Рим крњи у људима. Погледај малко у повијест, пригледај одношаје римског Папе са Славјанима и увјерићеш се, да горега душманина од Ватикана ми Срби нијесмо имали…”
