Пре много година тога дана наше би село порасло за неколико хиљада људи, куће биле свеже окречене, стазе и тротоари почишћени, а све то да би импресионирали посетиоце из других села и показало им какви људи живе у овом српском селу Западне Славоније… А онда је дошао рат и нашег села више нема
Празници су свима нама важни, некима више него другима. Ово је обично прилика да се одморимо од свакидашњих послова, да идемо у посете или да нас посете пријатељи и родбина, или, у случају наших славонских сељака прилика да се сретну неке нове девојке и момци у сврху будућега брака! Јесте, много се таквих бракова склопи у нашем малом свету.
Пре неколико дана Доњи Рајић је био састајалиште многих људи свих узраста, нарочито оних млађих. Био је то празник Светог Преображења Господњег, сеоске Славе наше локалне цркве. Пре много година тога дана наше би село порасло за неколико хиљада људи, куће биле свеже окречене, стазе и тротоари почишћени, а све то да би импресионирали посетиоце из других села и показало им какви људи живе у овом српском селу Западне Славоније. Људи би се окупили испред Српске православне цркве саграђене у деветнаестом веку, а где су страни трговци већ рано ујутро поставили своје тезге богате свим могућим лепим и шареним предметима које су моје младе очи икада виделе. Најимпресивнији су били они лицитарски колачи у облику срца ишарани разним бојама са огледалцем у средини. Било је уобичајено да младић купи једно такво велико срце и понуди га некој девојци. Ако би она одбила овај поклон то срце би обично завршило код младићеве сестре или рођаке. Али ако би она примила то срце постојала је одлична шанса да се млади опет негде виде, чак и да ступе у брак у неком догледном времену.
Ако си хтео да видиш некога онда је било јако важно да то учиниш за време дана јер Доњи Рајић још није имао електричну струју, па према томе ни уличну расвету било које врсте. У село је стигла електрика тек у другом делу двадесетог века.
Данас Доњи Рајић има асфалтиран пут, све врсте електричних уређаја и апарата и погодности али нема нешто јако важно. Нема више народа. Туђман и компанија су урадили много успешнији посао етничког чишћења у последњем грађанском рату у Славонији него што је то пошло за руком Анти Павелићу током Другог светског рата. Они становници који нису желели да их снађе судбина њихових очева и дедова из Другог светског рата покупили су своје ствари на тракторе и побегли. Када су умукли хрватски топови чак и име села било је избрисано. Горњи Рајић био је насељен Србима и Хрватима, а Доњи Рајић само српским живљем. Данас на улазу у та два села постоји само једна табла са именом: Рајић. Српска црква стоји, али су је хрватске усташе оскрнавиле и опљачкале, а сада је стално закључана. Један од мојих рођака живи сам у својој кући, мајка му је недавно умрла, а сестра живи негде у Србији. Кућа мога брата и оца је продата, цела фамилија помрла или одавно напустила село.
Доњи Рајић је данас практично град духова. Неке куће полако гута дивље растиње, плодне оранице седе необрађене, а празник деветнаестог августа, Свето Преображење Господње, личило је на сваки други неважан дан. Моја цела фамилија је нестала, већина њих лежи на гробљу изнад села, неколико их је побегло или се одселило, а и сами Хрвати које је хрватска влада хтела овде да насели, такође су напустили село.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи