У културном додатку „Политике“ од суботе 25. септембра, извесни Синиша Ковачевић успева да преко пола странице хвалоспевно посвети лику и делу Ловра Матачића – диригенту, Титовом пријатељу и усташком пуковнику
Незамисливо јесте… али пробајте ипак да замислите, експеримента ради и зарад бољег разумевања оног шта следи. Пробајте да замислите текст на више од пола странице водећег израелског дневног листа Џерузалем пост о покојном немачком диригенту Херберту фон Карајану. Замислите текст неког јеврејског аутора пун хвале за његова уметничка достигнућа, текст притом богат биографским подацима о том „маестралном маестру“ – али текст у коме је потпуно прећутана чињеница да је Херберт фон Карајан био активни члан нацистичке странке, да је био саучесник у темељитом чишћењу Јевреја из Берлинске филхармоније 1930-их (њихова даља судбина није га ни најмање интересовала) и да је после Другог светског рата био подвргнут вишегодишњем процесу денацификације пре него што је опет могао да се лати диригентске палице.
Наравно, такав текст не би могао да осване у Џерузалем посту или ма ком другом израелском гласилу. Не би могао да буде објављен ни у једном светски познатом медијском органу западног света, попут Њујорк тајмса на пример, а да се не огласе протестима (са пуним правом, наравно) десетине јеврејских и иних институција посвећених неговању успомене на жртве Холокауста. Да се такав незамисливи кикс ипак десио у неком водећем медијском гласилу, летеле би уредничке главе: кривци за такав пропуст никада више у остатку живота не би могли да добију запослење изнад перача судова или Глово бициклиста.
У културном додатку Политике од суботе 25. септембра такво се чудо, ипак, догодило. У тексту под насловом „Маестрални маестро Ловро Матачић“ извесни С. Ковачевић успева да преко пола странице посвети лику и делу тог хрватског диригента. Он то чини без неког видног повода (нпр. годишњица рођења, смрти, јубилеја), дакле само да би читаоце водећег дневног листа у Србији – ух, малтене грешком написах „водећег српског дневника“ – упознао са својим обожавајућим односом према том господину.
Фрапантно је, несхватљиво, неморално; да скратимо, гнусно и неопростиво, да г. Ковачевић није нашао за сходно да своје читаоце упозна са чињеницом да је г. Ловро Матачић, слављен и одликован у Краљевини Југославији између два рата, одмах по проглашењу усташке државе свој лик и своје дело свесрдно ставио у службу једног удруженог злочиначког подухвата, кољачке усташке државе Анта Павелића.
Постао је Ловро „фон“ Матачић равнатељ свих усташких и домобранских глазбених постројби Независне Државе Хрватске већ у пролеће 1941, а на том је положају остао до слома 1945. После рата ни длака с главе му није фалила. Да ли је замисливо да неки Србин диригује, на пример у Коларцу, неким оркестром 1942, или 1943, а да му не оде глава 1944, ако буде луд или наиван да сачека партизане?
Да ли г. Ковачевић ове чињенице није био свестан? Одговорно тврдим да јесте, али да је факте о г. Ловри Матачићу прећутао зато што је усташофил. Исто тако одговорно тврдим да је скандалозно да уредник или уредница културне рубрике Политике није ову гнусобу од текста избацила.
Наравно, има сличних примера у културној историји Европе. Мађарски национални херој Јован Дамјанић, Србин по рођењу, запамћен је по изјави да ће радо побити све Србе а онда и себе самога, да ниједан не претекне. Млади и врхунски талентовани бечки филозоф Ото Вајнингер октобра 1903. године извршио је самоубиство у 24. години живота, јер је то била једина логична, морално доследна сравњивост његовог идеолошког антисемитизма и његовог крвног јеврејства.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
