Податак о броју стрељаних у Краљеву почео је да се увећава током припреме оптужби за учињене злочине немачким официрима, али и због „обрачуна са домаћим издајницима“, конкретно – после хапшења Драже Михаиловића
Све жртве ратова заслужују да буду истражене, опоја-не, обележене, опеване, описане, драматизоване, филмоване, једном речју – незаборављене. Да ли смо према свим жртвама рата били довољно пажљиви и посветили им очекивано поштовање које заслужују? Да ли успомену на њих чувамо на прави начин заснован на хришћанским обичајима и народној традицији којој су претежно припадале или их смештамо поново у неке опште, безбожне, оквире које у новије време, крије појам култура сећања?
Одговор је НЕ, поручио је на књижевној вечери, недав-но одржаној у Краљеву поводом 80-годишњице масовног стрељања у граду на Ибру историчар, до пензионисања и директор Народног музеја Краљево – Драган Драшковић. Овакав став одмах намеће ново, велико питање, па смо питали – ЗАШТО?
– Зато што су жртве у Краљеву и места злочина, мислим првенствено на страдале таоце у одмазди по квоти 100 Срба за убијеног Немца, 50 за рањеног у октобру 1941. и место злочина, Гробље стрељаних октобра 1941. године, грубо речено, окупирани већ првог дана после ослобођења града на Ибру – 30. новембра 1944. године. Најблаже речено, те жртве стављене су у службу КПЈ и постале средство у остварењу њене идеолошке превласти, доминације, односно – послужили су за потребан мир у кући, темељни оквир братства и јединства. Остале жртве су смештене у строги заборав, као домаћи издајници и народни непријатељи – категоричан је краљевачки историчар.
Остале жртве на територији Краљева у Другом светском рату Драшковић је помно проучавао. Његова је жеља да се потискивање и заобилажење тих жртава заустави и да истина о њима, али и о жртвама страдалим после 1941, а нарочито после 1944, постане ујединитељ, како грађана Краљева, тако и Србије.
– Јер, има страдалих код Ратарске школе у Поповом потоку 1943. од Немаца и Бугара и после 1944 од комуниста, на Аеродрому од Немаца 1943, затим после ослобођења поред Ибра у бунару и немачком бункеру, у уклетим кућама ОЗН-е, на немачком гробљу, у циглани Спасоја Ђаковића у Сијаћем пољу, у борбама са потерним јединицама ОЗН-е, КНОЈ-а и ЈА, због верности положеној заклетви с вером у Бога за краља и отаџбину – истиче саговорник „Слободе“.
Он је уверен да је комисијско и договорно писање историје многе догађаје, друштвена кретања и појединце годинама представљало нереално, без утемељења у историјским изворима.
– Потребе победничке идео-логије, оличене у Комунистич-кој партији Југославије, наметале су да се улога Партије и њених чланова у свим догађа-јима представи као водећа и одлучујућа без обзира на стварни учинак, па су се на састанцима комисија задужених за писање историје дешавале готово комичне ситуације. Када чланови комисије нису могли да пруже довољно убедљивих доказа о неком догађају, о значајној, најчешће водећој и прекретничкој улози Партије у њему или чланова, одлука је одлагана за неки од наредних састанка са закључком да ће „до договора доћи – следећег пута“ – оцењује Драшковић.
На основу победничко-договорно-стилизованог писања и представљања догађаја, настала су дела у историји, литератури, поезији, сликарству, вајарству, архитектури, позоришту и филму, која су у васпитно-образовном процесу обесмислиле пале жртве, стављајући их у бројке, приписујући им улогу присталица и заговорника револуционарних идеја које су свесно положиле своје животе уградивши их у темеље братства и јединства и социјалистичке отаџбине.
Тако, подсећа Драшковић, у књизи „Краљевачки октобар 1941“, објављеној пре скоро 60 година, аутор Коча Јончић наводи да су у моменту ишчекивања смртоносних рафала жртве узвикивале: „Живео друг Тито“ и „Живели партизани и друг Тито“, иако се – у срцу Шумадије у јесен 1941. за Тита није ни знало.
Зато Драшковић опомиње да је задатак историчара да истра-жују, тумаче и представљају догађаје, како се они лоши не би поновили, да би се на време уочили и избегли у некој сличној ситуацији у будућности.
– А живимо на простору на коме су се сличне ствари дешавале и у Првом и у Другом светском рату. Ако прихватамо констатацију да је историја учитељица живота и пожелимо да се масовна фашистичка одмазда, као што је била та у Краљеву октобра 1941. никада више не десе, основни задатак историчара је да будућим генерацијама те догађаје представимо што реалније – истиче наш саговорник.
Према његовим речима, податак о броју стрељаних почео је да се увећава у моментима припреме оптужбе за учињене злочине мајору Оту Дешу и „обрачуна са домаћим издајницима, конкретно – после хапшења Драгољуба Драже Михаиловића.
– Оптужница је мајора Деша, команданта 749. пешадијског пука 717. дивизије теретила за одмазду 4.000 до 5.000 стрељаних грађана у Краљеву. У њој су први пут коришћени подаци о броју стрељаних из „Вагнеровог дневника“. Када год је требало прекинути и закључити расправу о броју стрељаних коришћени су подаци из Вагнеровог дневника о 5.606 стрељаних. Сви су се питали где је тај дневник. Мени се посрећило да сам у Архиву Југославије пронашао Вагнеров дневник, односно изјаве брачног пара Мишић, Драгутина, ваздухопловног потпуковника у пензији, и његове жене Злате, домаћице. Они су живели у Улици Цара Лазара бр. 43. Изјаве су дали 18. септембра 1945. године у Краљеву пред Среским повереништвом Земаљске комисије – открива за „Слободу“ Драшковић.
Како наш саговорник даље наводи, изјаве супружника су подударне и у најкраћем износе причу да је у једној соби њиховог стана живео немачки официр Карл Вагнер из Хамбурга, стар око 40 година. Једног дана када је отишао из стана заборавио је у својој соби буђелар у коме је била нека књижица у којој је бележио неке ствари у виду дневника. Видевши то, Злата је показала ту књижицу и буђелар мужу и пао је договор. Пошто је Злата знала немачки, Драгутин је чувао стражу на улици док је Злата прегледала дневник и вадила забелешке о подацима за Краљево и преводила. Ту је било података, како су они разумели, о стрељању у Крагујевцу и Краљеву.
У извештају је, открива Драшковић, наведено:„10-14 октобар. Гледај нарочити извештај, а то је за Краљево. Убијено: I 996 железничара, II 2.400 грађана и радника, III 1.860 грађана и радника, а шест дана пре тога – 350 грађана.“
Након овог броја, први пут податак о око 6.000 стрељаних појавио се након хапшења Драгољуба Драже Михаиловића 13. марта 1946. године, каже наш саговорник.
За хапшење Драже, каже он, уследила је лавина телеграма и писама Александру Ранковићу и служби. У осудама и оптужбама Драже и његових четника, предњачила је радничка класа што илуструје телеграм железничара из Краљева:
„Железничари Краљева чијих је другова на хиљаде побијено: „Злочини су вршени по наређењу Драже, а у име краља Петра.“ Железничари из Краљева са своје опште синдикалне конференције у име 2300 чланова синдикал-но организованих, упутили су поздраве другу Ранковићу: Придружујемо се честиткама које ти шаљу народи Републике Југославије приликом ликвидације бандита. Помоћу организације Драже Михајловића само у Краљеву немачки освајачи и домаћи издајници стрељали су око 6.000 наших невиних другова радника. Четници су кроз све четири године тешке окупације немилосрдно тиранисали наш народ а нарочито раднике.
Дражини комаданти кољаши у овој околини, нарочито Васић, организованим покољем и словом З направили су костурницу од хиљаде Срба и људи осталих народности у пећинама Гледићких планина и по Копаонику, на Столовима, по Гочу. Ми то памтимо и знамо да је вршено по наређењу Драже, а у име краља Петра Другог“.
– Након ослобођења од Немаца, нова власт је жртве и место страдања, гробље, прекрила петокракама и започела борбу против крста. Да апсурд буде већи, стрељани, чланови породица комуниста и партизана, нису припадали тој идеологији. Због идеологизације догађаја и жртава и данас је неприхватљиво нешто што је утемељено у српству и нашој прошлости. На пример: Како би прошла песма о Живану Обрадовићу. Рођен је 17. марта 1920. године у Милавчићу. Од почетка окупације ступио је у редове 1. Жичке бригаде и био први пратилац Милораду Милу Васићу, команданту Прве жичке бригаде. Погинуо је у борби са припадницима ОЗН-е 1946. Октобра 1941. стрељани су му: отац Василије и два брата, Љубиша и Светислав. У пословној књижици забележио је: „Тешко је Србин бити поштен. Хитлер разбојник српства и многих других завади браћу. Његово зверство уби ми оца и два брата и мој живот ништа није, да сам мртав или да се родио нисам, боље би било. Боже велики си умири овај народ твој моли ти се народ твој, од како сам се родио среће нисам имао увек из беде у беду па и сад. Али Бог је и на мене мислио Велики је он с`надом и с`Вером у Бога борим се и борићу се за краља и отаџбину за српство ово. Живан.“
Ни после 80 година од немачке одмазде не знамо ко је све сахрањен на Гробљу стрељаних октобра 1941. Осим жртава које су директно страдале у одмазди, на гробљу су сахрањени и погинули борци Јеличког четничког одреда у борби током ноћи 14. на 15. октобар на Ратарском имању и погинули грађани у граду. Број погинулих бораца Јеличког одреда је 82, с тим што је Јован Бојовић сахрањен у Чачку. Њихово покопавање на Гробљу стрељаних смањило је квоту за одмазду. Касније су ту сахрањени и партизани, формирано је партизанско гробље.
После ослобођења у Гробницу стрељаних 1941. године, пренети су посмртни остаци стрељаних на Аеродрому 1943. Стрељано је око 600 талаца. Поједине породице успеле су да са Аеродрома посмртне остатке својих пренесу у њихова места боравка – подсећа Драшковић.
Бројем жртава најкрвавијег октобра у историји Краљева бавила се историчарка Силвија Крејаковић, која је године истраживања посветила утврђивању података о животу сваког стрељаног. Силвија истиче да је својим радом покушала да од заборава спаси тај уништени „јучерашњи свет“ и позива незадовољне одговорима до којих је дошла, да јој понуде своје, уколико их имају, засноване на утврђивању имена жртава, анализама извора.
„Расла сам и уз `Октобарске свечаности` сваког 14. октобра, када смо право из школе вођени у Спомен парк где смо присуствовали реторички извођењима сценских програма, који су се смењивали по републичким шемама, из године у годину. Истовремено, старице са црним марамама и родбина стрељаних стајала је често, ван главне сцене, крај правоугаоне споменичке целине, не без разлога палећи свеће и остављајући их у усеке споменика налик пресеченим стаблима. Знали су да су хумке њихових ближњих управо ту где су потом, још од ратне 1942. подизали крстове са уписаним именима. Имена више није било, ни крстова, На постављеној сцени за октобарску трагедију потресни монолози у извођењу изузетних глумаца југословенског простора, прерастали би понекад у игроказе који су засенили претераношћу читав наратив о стрељању. А чинило ми се, јер су нас тада посебно ућуткивали, најважнија сцена била је додела Повеље за мир у свету. Тада би истакнути политичари које смо гледали у Дневнику, држали говор понављајући број од 6.000 стрељаних родољуба. Узгред речено, међу заслужнима „не знам за шта“ и какав мир у времену када се крвавим ратом урушавала земља у којој смо рођени нашао се 1993. и Данијел Шифер. У то страшно време била сам студент Филозофског факултета у Београду, где су нас учили анализи и критици извора. Постављали смо питања изворима, писаним и усменим, јер историчар има право да сумња, не и да одбаци извор. Поучена тиме, питала сам се зашто на пример листови „Политика“ или локалне „Ибарске новости“, пишући о броју стрељаних у октобарским издањима, износе различите цифре које варијају од 4.000 до 7.000 стрељаних? Зашто су у чланцима објављене различите цифре, у изјавама истог политичара, попут Александра Ранковића који 1951. године, када први пут посећује стратиште у пратњи Јосипа Броза Тита помиње 2.800 „стрељаних родољуба“, а непуну деценију касније, 1959. године, када откривши споменик Отпора и победе говори о граду страдалнику где је 1941. „стрељано 5.000, а до краја рата убијено још 2.000људи “? И шта стоји иза игре бројевима? Где су имена која стоје иза сваке од ових цифара? И зашто је датум обележавања 14. октобар, постао синоним за датовање самог стрељања, ако знамо, а савременици су памтили и књиге бележиле, да је злочин Вермахта у лагеру почињен од 15. до 20. октобра?“
На питање: Зашто су стрељани били заточеници мита о броју, Силвија је подсетила да су стрељани, ма одакле да су дошли у међуратно, привредно развијено Краљево, били његови житељи и њихове породице, комшије, пријатељи, дали су њихова имена после-ратној Државној комисији за утврђивање злочина окупато-ра која је пописом обухватила имена 3.216 жртава на краље-вачком подручју за све време рата међу којима је 1.132 стрељаних у лагеру.
„Истовремено, у деловодник злочина унета су имена најодговорнијих у 717. дивизији Вермахта за злочин против човечности. У музеју су, од бившег службеника општине у рату, преузети спискови „радника и службеника који се после октобра 1941. нису јавили на посао“ и у којима је уз имена наведено „према сазнању стрељани су у лагеру од немачке војне силе“, а које су саставиле и овериле управе фабрика, школа, Жичког духовног и Среског суда. Ти спискови достављени су начелству Жичког среза где је 28. маја 1942, дакле пар месеци после стрељања, настао објединивши све претходно достављене „Списак погинулих Жичког среза у време комунистичких нереда“. Списак је на 29 страна навео имена погинулих до 1942. међу којима је највећи број 1.780 именом и презименом наведених, стрељан у лагеру. Уз ове спискове, у матичној служби града Краљева сачувани су и, сада верујем предати Историјском архиву, црквени спискови вођени од 1941. до 1945. протоколи умрлих који наводе имена и годишта стрељаних. Уз то, још увек је било живих савременика, наративних извора. Предмети стрељаних, сачувани у породицама и на месту стрељања приликом постављања споменика, прикупљани су од почетка рада краљевачког Народног музеја и Историјског архива средином XX века, док се у установи Спомен-парк прикупљала документација, изјаве и сведочења савременика и преживелих са стрељања, што је и публиковано 1966. у изузетно вредном издању „Краљево октобра 1941. Казивања преживелих“, која су приредили Владимир Бережнов и Раде Јоветић. Велики допринос бележењу тог првог слоја сећања дао је Михаило Симић књигом „Краљево, октобра 1941.“ Сва прикупљена сећања помињу имена стрељаних, њихове животе, као и ток злочина од рације (од 4. октобра до самог извођења на губилиште од 15 до 20. октобра). У музеју је, како рекох, прикупљан материјал од његовог оснивања. Уз рад првог управника, Милорада Јовића на формирању збирке и првих музејских поставки са акцентом на Други светски рат и тему стрељања талаца, свакако је доприносе расветљавању узрока, тока и последица октобарске трагедије дао Мирослав Стаменовић, историчар, кустос збирке за историју. У тим подухватима он је сарађивао са Владимиром Бережновим из Историјског архива Краљево и са Радетом Јоветићем који је водио институцију Спомен-парк. Њихов рад резултирао је првом евиденцијом имена и података о стрељанима – картотеком на основу поменутих оригиналних спискова стрељаних који су у музејском власништву били још од 1970. У садржају картотеке налази се око 3.500 картона са именима свих жртава Другог светског рата 1941-1944. са краљевачког подручја, међу којима се, на 1.790 картона налазе имена стрељаних. Зашто су (знајући, јер су користили изворе), поред свог рада, историчари пристајали на прокламоване бројеве безимених жртава, исказиване на јавним комеморацијама, није објашњиво. Уосталом, и годинама касније, у свом преданом раду о привредним губицима Краљева, што је једна од тешких последица масовне одмазде, објављеним 2006. у књизи „Краљево их није заборавило“, Милан Матијевић је управо користећи те спискове поименично навео жртве, али без податка о њиховом укупном броју. Свакако, био је потребан проток времена и методологија поређења свих писаних извора кроз базу података“, истакла је Силвија Крејјаковић.
На поменутој књижевној вечери, уз Драгана Драшковића говорио је и млади историчар Немања Девић, који је истакао да је Краљево значајно због тога што је до раскола и настанка грађанског рата 1941. године дошло управо на том подручју.
…
Комплетан текст у штампаној слободи Слободи
