Ако би било направљено 856 (планираних) малих хидроелектрана, оне би давале 2,5 до 3 одсто годишњих потреба Србије за електричном енергијом, а довеле би до уништења више од 2.400 километара брдско планинских водотокова и до општег уништења природе •
Др Ратко Ристић декан је Шумарског факултета у Београду и проректор Београдског Универзитета. Познат је по оштром указивању на проблеме у области животне средине и критикама на рачун пројеката градње мини хидроелектрана широм Србије и експлоатације литијума који у нашој земљи (не) треба да спроведе компанија Рио Тинто. Са професором Ристићем разговарали смо за “Слободу” о чињеници да је за Балкан планирана изградња око 3.500 малих хидроелектрана (од чега у Србији 856). Интересовало нас је – да ли је прегрубо рећи да је на делу „рат за воду“ и ако је рат – да ли се он води уз намерно „жмурење“ Европске уније?
– Основна чињеница коју цела Србија треба да зна јесте да смо ми најсиромашнија земља у региону када су у питању површинске воде. Дакле, Србија има модул отицаја (бројчани исказ површинског хидролошког потенцијала) од 5.7 литара у секунди по квадратном километру и убедљиво смо најсиромашнији на Балкану по том водном ресурсу. То значи да би већ сада требало крајње обазриво, дисциплиновано и веома посвећено да чувамо наше површинске воде од загађења, неовлашћеног коришћења, од изградње било каквих објеката који би могли да поремете тај врло осетљиви хидролошки режим и који би могли додатно да деградирају те врло осетљиве акватичне екосистеме. Србија је сиромашна водама и општи друштвени и национални задатак је да их чувамо.
Зашто су онда многе генерације деценијама учене да је наша земља пребогата рудама, водом, осталим природним ресурсима?
– Можда смо у оној СФРЈ која је неколико пута била већа од ове наше садашње државе и имали мало већи обим природних богатстава, али било је ту и неке неоправдане мегаломаније да се представљамо богатијима и већима него што заиста јесмо. Чињеница је да ми и данас имамо одређене потенцијале, али треба знати да су наши највећи потенцијали у обрадивом квалитетном земљишту, јер смо по томе једна од најбогатијих земаља у Европи. Тај потенцијал, међутим, јако слабо користимо, а тај драгоцени ресурс деградирамо и узурпирамо. Такође, имамо и одређене резерве различитих рудних богатстава: минерала, метала, неметала. Међутим, рударење треба да одговара само ономе што је јавни интерес, а јавни интерес је оно што изражава потребу већине људи у овој земљи. Дакле, уколико држава жели да развија концерт рударства на одговоран начин, то је могуће само ако је у циљу задовољења неких наших националних потреба, никако у циљу задовољења профитних интереса бројних приватних рударских компанија из Србије или из иностранства.
Еколошки проблеми које нам кроз своје пројекте доносе Рио Тинто и кинеске компаније отварају питање: чији је ово земља? Да ли они у Србију долазе зато што овде не морају да поштују еколошке стандарде какви важе у њиховој земљи?
– Ако погледате списак локација где су издата такозвана истражна права, што ради Министарство рударства и енергетике и ако погледате списак компанија које су добиле та истражна права, а углавном су те компаније заинтересоване за литијум, бор, злато, сребро и још неке минералне ресурсе, схватићете да је највећи део тих истражних права издат приватним рударским компанијама из Србије и из иностранства. То свакако није интерес већине људи у овој земљи. Ако говоримо о примеру нечега што је неки наш јавни интерес, то је следећа тужна чињеница да је наша енергетска стабилност заснована на експлоатацији лигнита који се спаљује у нашим термоелектранама. То је доминантан вид производње електричне енергије у нашој земљи и тако ће сигурно остати у наредних, барем 20-ак година. Дакле, ми ту можемо да пристанемо на један национални консензус да је то основ наше енергетске стабилности која нам гарантује неке цивилизацијске стандарде и отвара неке економске перспективе. Чињеница је да је лигнит неквалитетно гориво, да се сагоревањем лигнита продукују огромне количине загађујућих материја, али ми у овом тренутку немамо адекватну алтернативу. Међутим, ако већ правимо консензус око тога да то морамо да експлоатишемо, онда би држава требало да покаже врло висок степен одговорности тиме да се у наше термоелектране и системе прераде и третмана свега тога – уграђује опрема која у значајној мери редукује емисију загађивача.
Кад председник Србије каже: Хоћете струју, а нећете мини хидроелектране – има ли замене теза у тој реченичној конструкцији?
– Прво, председник на располаже елементарним знањима о томе колико мале хидроелектране могу да произведу електричне енергије. Србија тренутно има око 120 малих хидроелектрана. Оне дају свега око један проценат електричне енергије на годишњем билансу. Ако бисмо направили 856 (планираних) малих хидроелектрана, оне би давале 2,5 до три одсто годишњих потреба Србије за електричном енергијом, а довеле би до уништења више од 2.400 км наших аутохтоних брдско планинских водотокова и до опште девастације биодиверзитета. Дакле, тиме не бисмо решили ништа, не бисмо смањили загађење, не би побољшали стабилност у смислу квалитетног извора енергије и практично – само би задовољили интересе и похлепу бројних приватних инвеститора који једва чекају да направе мале хидроелектране, да наплаћују повлашћене цене по киловат часу произведене енергије, а та цена је два и по до три пута већа него из ових великих електроенергетских система. То никако не може да буде наш национални интерес!
На које све начине мини хидроелектране девастирају природу? Има оних који мисле да ће изградња мини хидроелектрана оставити последице само на једно мало локално подручје, али ситуација је, заправо, много другачија?
– На основу истраживања која сам спроводио са својим тимом са Шумарског факултета у Београду и са колегама са Биолошког института у Београду, установили смо више нивоа негативних утицаја на животну средину. Прво, да бисте уопште направили неку малу хидроелектрану које су обично лоциране у неком брдско-планинском региону, морате да направите приступни пут, морате да посечете одређену површину шумске вегетације, затим преграђујете водоток… Тако, практично, правите фрагментацију станишта и од места где се прави водозахватна грађевина до такозване машинске зграде, мора да се спроведе цевовод у који се уводи највећа количина воде. На тај начин – деоница која је под деривацијом, дакле, која је предмет увођења воде у цеви – има значајно девастиран или потпуно уништен биодиверзитет. Ми смо истраживања радили управо у краљевачком региону и видели смо да је зона деривације, у суштини, зона уништења биодиверзитета. Врста која најрепрезентативније говори о стабилности или нестабилности водених екосистема управо је поточна пастрмка. Тамо где је регистрована деривација – имали смо неколико десетина пута мању биомасу поточне пастрмке или њен готово потпуни нестанак. Поред тога, дошло је до погоршања квалитета воде, до повећања њене температуре и до повећане ерозије земљишта у зони изградње малих хидроелектрана, тако да је садржај растворених честица у самом водотоку био неколико пута већи у односу на неко нормално стање. Поред тога, локално становништво често у зонама где је деривација нема слободан приступ води, нарушавају се традиционалне пољопривредне активности, људи често немају где да напоље стоку тамо где су то стотинама година пре тога потпуно природно радили, а често долази и до смањења издашности локалних извора, тако да се често отежава и водоснабдевање локалног становништва.
Да не говоримо о томе да се са изградњом малих хидроелектрана често ремети хидраулички режим водотокова, што може представљати велику опасност приликом појаве бујичних поплава које су у Србији веома честе, девастирајуће, а имамо и људске жртве.
Каква је ситуација са мини хидроелектранама у развијеним земљама? У већини се не граде мини хидроелектране оваквог типа какве се граде у Србији? Чак ни пројекат италијанске компаније „Сећи енергија“ из 2011. године, колико се сећам, није подразумевао овакву девастацију природе зарад изградње 11 мини хидроелектрана на Ибру?
– Некада се веровало и у развијеним земљама да су мале хидроелектране одржив начин да се произведе електрична енергија, да оне на један начин остварују склад између људских заједница, њихових потреба и очувања природе. Међутим промењена је перцепција када су установљене неке чињенице, па је рецимо у Сједињеним Америчким Државама у последњих 20 година демонтирано више од 1.000 малих хидроелектрана због њиховог негативног утицаја на биодиверзитет. Онда је једно регулаторно тело у Америци (земљи у којој је, иначе, лична имовина светиња) обавезно све власнике (иако им нико није дирао објекте) – да обнове екосистеме који су били нарушени. Како то кошта често више милиона долара, онда су они потпуно изгубили профитни интерес и сами су демонтирали више од 1.000 објеката. Чак је Америчка инжењерска асоцијација издала приручник „Како демонтирати малу хидроелектрану на најоптималнији и најјефтинији начин“. У Европи је, такође, у последњих десетак година уклоњено готово 400 таквих објеката. У озбиљним земљама није уопште могуће добити дозволу за изградњу мале хидроелектране ако нема пратеће студије о процени утицаја на животну средину. То значи: да се мора доказати да се захвата мала количина воде, да нема никаквог негативног утицаја на живи свет и да се не ремети традиционалан начин живота локалног становништва. Одговорно тврдим да ниједна студија о процени утицаја на животну средину у Србији није урађена квалитетно и готово све су, у стручном смислу, најобичнији фалсификати.
Код нас све постоје две врсте еколошки освешћених људи: једни верује да ће и код нас доћи до уклањања мини хидроелектрана, а други су сигурни да ће стање остати овако како сада јесте. Какво је ваше мишљење о томе?
– Моје мишљење о томе је је да еколошки активизам који је био усмерен против те инвазивне градње малих хидроелектрана, који је последица јасне свести о томе да је то мало енергије а пуно еколошке штете, да је у питању специфичан вид корупције и да шира заједница, осим инвеститора, од тога, практично, нема ништа. То је довело до успоравања градње МХЕ, а на многим водотоковима после протеста грађана и до престанка градње. Дошло је до неких незнатних модификација законске регулативе, а после разговора са председником Вучићем практично је забрањена градња у заштићеним подручјима. Међутим, пошто заштићена подручја чине свега седам процената националне територије, мислим да је потребно тај редукционистички став спровести и на остатку наше државне територије. Мале хидроелектране могу се, на једном врло лимитираном броју локација у нашој земљи, направити на водотоковима који имају богат хидролошки потенцијал. То се може учинити на основу консензуса са локалном заједницом – да локална заједница то хоће да прихвати, а да, истовремено, имамо врло јасно стручне анализе да то неће донети никакве штетне последице по екосистем. Кажем, то је јако мали број локација, никако свих оних више 850 локација, јер је то био, у стратешком смислу, један потпуни промашај и неодговоран приступ.
Управо је о приступу реч – на примеру министарке Зоране Михајловић која, је и став о градњи мини хидроелектрана променила са променом министарства?
– Морам да кажем да је мени врло чудно понашање министарке Зоране Михајловић. Она је била један од главних заговорника градње малих хидроелектрана и дуго је пружала веома велики отпор активностима које су говориле да то није добар концерт. Министарка је пропустила да поништи грађевинску дозволу за малу хидроелектрану Звонце у чувеном селу Ракита у Источној Србији и мислим да није имала јасну представу о томе колико је то штетно. Са друге стране, она је променом министарства дуго заступала и бранила пројекат Јадар, односно копање литијума у западној Србији. После активности Српске академије наука и уметности, Академије инжењерских наука Србије, после масовних демонстрација против реализације таквог пројекта и после једног крајње, заиста лицемерног понашања државе, где су поједини челници државе говорили да држава не подржава такав пројекат (а истовремено смо имали оснивање Радне групе за имплементацију пројекта у којој су били и министри, и државни секретари) надам се да је сада свима јасно. Сви одговорни представници државе не могу више имати амбицију да увере јавност да је нешто добро ако не поштују нарасли еколошки сензибилитет нашег друштва. Оно што мене лично веома радује јесте да су се у бројним мањим местима и градовима појавиле групе људи, групе активиста са једним јединим мотивом: да се сачува квалитет животне средине. Често се у овим политичким аспектима заштите животне средине допушта да неки за себе присвајају монопол да они имају право да говоре о проблемима животне средине, па имате онда неке класификације на леве, либералне опције које се баве животном средином, а да ови из такозване десне политичке гране томе не посвећују довољно пажње. Ја бих само констатовао да и левима, и деснима треба чист ваздух, треба им квалитетно земљиште, треба им чиста вода, треба им очуван биодиверзитет . Зато брига о животној средини мора да надилази било коју партикуларну политичку опцију. Брига о животној средини треба да буде „кишобран“ за читаво наше друштво. Ниједна партија, ниједан појединац не треба да имају монопол у својим активностима да се штити животна средина и ја бих волео да то буде брига сваког човека у овој земљи.
У свим поделама које смо имали последњих година (током последње две године поделили смо се и око става о ковиду и вакцинама) није ни екологија остала, можда, последњи ујединитељ кад је у питању грађански активизам?
– Брига о животној средини, екологија или заштита животне средине, како год то називали је нешто што велики број појединаца поистовећује са елементарним условима за сопствени опстанак. Потпуно је природно да се људи уједињују око те искрене бриге за заштиту животне средине. То није спецификум само Србије. Морам да констатујем, на моје велико задовољство, да се то дешава и у Босни и Херцеговини, у Македонији, у Црној Гори и на један веома занимљив начин људи у читавом региону који је покривала бивша Југославија имају један неподељен приступ око императива заштите животне средине. Око питања екологије постижу се консензуси који у овим дневно политичким препуцавањима нису могући. Треба играти на ту карту екологије и заштите животне средине и треба, на неки начин, тражити једну визију цивилизованијег, хуманијег друштва управо кроз све аспекте заштите животне средине.
Колико смо свесни да се у цеви „гура“ пијаћа, вода а не „тамо неке планинске реке“ које неким људима, можда, не значе довољно?
– Мислим да су сада свесни сви, или барем већина људи у овој земљи. Наравно, то не признају инвеститори, дистрибутери опреме и они који учествују у свим активностима везаним за припрему документације, за изградњу тих објеката, а нарочито они који се баве деобом профита стеченог преко продаје електричне енергије из малих хидроелектрана. Они, наравно, чак и кад знају да је то тако – не признају, али мислим да већина људи који нису интересно оријентисани апсолутно разуме о чему се ради..
