- „Сви ти записи говоре о крвавој трагедији српске нације када се није знало ко има право на голи живот, али се знало ко има право да убија – само комунисти“ •
Из затвора ОЗНЕ долазила су по двојица-тројица људи, често и припити и прозивали насумице: „Ти, изађи!“, „Ти, што ме гледаш, изађи и ти!“… А онда се дешавало да после 10 дана прозивају за пуштање на слободу људе које су већ стрељали…“ Овим речима др Срђан Цветковић, историчар, започиње причу о суровости једног времена којим су се он и колега историчар – др Немања Девић бавили стварајући књигу под називом „ОЗНА – репресија комунистичког режима у Србији 1944 – 1945. ДОКУМЕНТИ“.
Kњига говори о важном, а дуго времена затамњиваном делу историје Србије и Југославије. Настала је на основу великог броја аутентичних, пробраних и систематизованих докумената, пре свега из данас доступних архива тајне полиције и сличних извора који, уз пратећу научну студију, суочавају српско друштво са механизмом државног терора, масовним злочинима и жртвама комунистичког режима у Србији на крају и непосредно после Другог светског рата. Овој, дуго година табу теми, често се приступало сензационалистички и са преувеличавањем. С друге стране, међу браниоцима револуционарне догме, размере масовног терора су умањиване, постојање репресивног система се негирало или релативизовало, с циљем да се злочини власти сведу на неизбежне инциденте или узгредну појаву.
Уз извештаје, депеше, елаборате, књиге, спискове стрељаних и друге важне документе, књига покушава да разбије црно-бели приступ и да објективно предочи систем и механизам терора, верно осликавајући политичку културу тог времена. Ово дело представља и заокруживање рада Државне комисије за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. године, чији је Срђан Цветковић био секретар (2009-2015), а Немања Девић један од највреднијих сарадника.
– Српском друштву потребно је суочавање са деценијама потиснутим злочинима, како би се одала пошта невиним жртвама и дошло до адекватног историјског вредновања социјалне и политичке вододелнице коју чине 1944 и 1945. година – појашњава за „Слободу“ др Срђан Цветковић.
Тајна полиција, каже Цветковић, један је од најважни-јих елемената за изградњу тоталитарних и друге ауторитарних, недемократских покрета, јер је уз свеприсутну идеологију, пропаганду и култ личности – нешто што одржава један тоталитарни поредак.
– Колега Немања Девић и ја, уз помоћ других колега – Косте Николића, Бојана Димитријевића и многих других који су се дотицали ове теме у својим радовима, били смо у прилици, као историчари, да после седам-осам деценија уђемо у неке од забрањених и недоступних архива. Желели смо да и јавност сазна оно што ми знамо о улози тајне полиције и њеном раду, организацији, облицима репресије и пропаганде у којима је она била главна полуга. Тајна полиција је служила целом систему као нека врста нервног система. Ако поредимо са људским телом – она је била вишенаменска и провлачила се као црвена нит кроз цело друштвено ткиво. Наша идеја је била да све те документе које смо сабрали на различите начине предочимо у књизи, али да направимо такав одабир да одабрани од хиљада докумената лепо илуструју организацију ОЗНЕ: од тога како је настала, преко тога како је изгледала технологија насиља и репресије, да језиком докумената испратимо њен рад у том првом, најважнијем периоду када се изграђивала једна, већ тада у најави – тоталитарна власт, када је ОЗНА била као „мач револуције“: од хапшења, преко ислеђивања, одвођења људи на локације, до стрељања, потом израде спискова за објављивање, потом притисака на породице „народних непријатеља“, израде евиденције о убијеним и хапшеним лицима, преко улоге ОЗНЕ у изборном процесу 1945. године и у постизборном процесу и у ликвидацији политичког живота у Србији. То би биле неке границе где се завршава ова прва књига, а надам се да ће уследити још неколико издања, јер имамо заиста доста материјала. Расветљавање улоге тајне полиције у тоталитарним друштву је тема коју је тешко преценити и то је заиста задатак наше генерације. Мислим да је сада право време да се на један документаран начин то уради, јер као осетљива, ова тема све до скоро – није ни могла бити изучавана.
Цветковић оцењује да је расветљавање ове теме код нас – прилично закаснило, због тога што као друштво нисмо имали рашчишћавање рачуна са претходним системом, него се све одвијало споро, никада до краја…
Србија касни са расветљавањем кључних историјских догађаја
– Можда је тек сада дошло право време, јер раније нису били отворени архиви, нити је некада било могуће, из субјективних разлога по посао или саму егзистенцију аутора или научника да се тиме баве. У Источној Европи постоје читави институти који се баве издавањем овакве врсте грађе коју смо ми приредили. У Пољској постоји Институт за тоталитаризам са 16 одељења и са више хиљада запослених. У Чешкој постоје музеји, у Мађарској је позната Кућа терора у којој се обрађују и црвени, и црни терор, у Румунији, такође и у Бугарској. Занимљиво је да баш на територији бивше СФРЈ има најмање отклона, најмање пројеката, научних, уметничких, па чак и филмских. Ми немамо обрађене драматичне периоде из наше новије историје, немамо филм о Голом отоку. Горан Марковић је више пута најављивао, али такав филм још није снимљен. Не само на тему репресије, имамо одсуство уметничког суочавања, у науци има пуно „белина“, а покушаји да се то промени представљају напор појединаца, јер не постоји организовано државно институционално суочавање преко пројеката које би пратили неку државну политику.
- Да ли је разлог томе чињеница да и данас постоји велики број људи који и даље одбијају да признају да је Титово доба било ишта друго сем „срећно време које са сетом помињу као стара, добра времена?“
– Да будемо прецизни – немамо довољно филмских прича. Осамдесетих година прошлог века, у оно дисидентско време када се љуљао комунизам – на територији СФРЈ настало је неколико филмова, махом „црних“ комедија. Пре тога је био „црни талас“, али црни талас је наишао на осуду и то су углавном бункерисани, цензурисани филмови без икаквог јачег друштвеног утицаја на масе, иако су то заиста били храбри потези појединаца, попут Живојина Павловића и филма „Заседа“. Онда се престало са тим када су у фокус пажње редитеља, министарстава, људи који одлучују о култури, па и уметника, дошло ратови деведесетих. Већи новац и већа пажња усмеравани су на ратове за југословенску наслеђе. После 2000-те године ми немамо, практично, неке такве захвате осим, ту и тамо неких појединачних напора. Што се тиче научне продукције, ако идемо на суочавање са нашом новим историјом и стварима које нису ваљале у њој (конкретно са питањима репресије и људских права) ту су, такође, почели усамљени радови 80-их година. Често су предмет осуда и прозивања били људи који су се то усудили да то учине. Деведесетих је постојала продукција у виду неких чланака и књига, али више су се тиме бавили медији попут крагујевачких „Погледа“ и неки други који нису били мејнстрим, већ су били више опозициони и обично су третирани као екстремистички.
- Заиста, у Србији су тек после 2000. године донети важни закони: 2006. Закон о реституцији, Закон о рехабилитацији, почело је оснивање државних комисија, делимично отварање архива (од 2004. до 2012. године).
– По томе видите колико каснимо. Код нас је све и даље на ту тему по систему „крени-стани“. Нема емисија на те теме у медијима који су јако важни у једном друштву. Интернет некако попуњава тај простор, али ако нечега нема у мејнстрим медијима, ви заправо немате организовано суочавање друштва са било којом темом. Ви данас преко медија можете да радите заиста свашта, могу да се раде читави експерименти са људима, да их се убеди у све, али ако ћете да направите отклон од нечега што није ваљало у прошлости и да градите демократско друштво, за то вам је потребна присутност ове теме на прави начин у медијима: да се уради и прикаже неколико документарних филмова у најгледанијем термину, да се организују трибине са најеминентнији научницима из те области.
- Чинило се да је Србија кренула путем „отварања“. Да ли је исправан закључак да је све заустављено 2012. године када се Социјалистичка партија Србије (СПС), вратила на власт као наследница идеологије Комунистичке партије?
– Практично, СПС није ни силазио са власти, осим кратког времена од 2000. до 2003. године после које је био у некој врсти кохабитације. Како год, увек је то јако тешко ишло. Могао бих да причам и о раду Државне комисије за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. године која је била условљена тиме да нема буџет. Она је почивала на волонтеризму и на ентузијазму, јер су људи радили без средстава, а услов је био (мислим да је то био услов СПС) када је при Влади оснивана оваква комисија да се не помиње чак ни термин „комунистички злочини“. И сама комисија се звала „комисија за тајне гробнице“, као да ми истражујемо гробнице египатских фараона, бавимо се проналажењем хајдучког злата или копањем неких гробова из средњег века. То је био проблем и тада, није било довољно искрености, иако се највише у том времену урадило. Од 2006. до 2012. је било неко најповољније време за овакву врсту истраживања: осим поменутих постојале су Комисија за утврђивање гробног места Драже Михаиловића, настале су још неке комисије за утврђивање гробова цивилних жртава у Војводини и та историјска питања су тада била у фокусу јавности колико се то могло у Србији.
- Како је функционисао тај систем обрачуна са људима од којих је већина била оних за које кривица никада није утврђена, јер се дешавало да тек пошто су стрељани буду пронађени на списку за ослобађање? Како је људима у периоду о којем говори ова књига суђено без судова?
Закон о слободи од страха
– Kњига „ОЗНА – репресија комунистичког режима у Србији 1944 – 1945. ДОКУМЕНТИ“ буквално „сецира“ време од септембра 1944. године до 1946. У то време су најпре спровођења дивља чишћење људи који су били махом идеолошки политички противници. Нико не каже да су сви ти људи били невини, али су револуционарне власти искористиле „смутно“ време тих неколико месеци да се по тим оптужбама ослободе многих људи који би им сметали за успостављање власти. Заправо, може да се каже да су у Србији први дани ослобођења од нацизма и фашизма, били и први дани револуције када је почела предизборна кампања која се завршила тако како се завршила 1945. године – кроз застрашивања, стрељања, хапшења. Није џабе тадашњи посланик Демократске странке Драгић Јоксимовић предложио у Привременој народној скупштини да се донесе Закон о слободи од страха, јер се страх био увукао у људе, а слобода уопште није била права слобода, већ је – као што је то приметио књижевник Борислав Пекић, то била „слобода за истомишљенике, а не права грађанска слобода“.
Од септембра 1944. кренула су стрељања која су имала одређени сценарио који је путем докумената у овој књизи „испраћен“. Неки су се нашли на списковима из личне освете, други због политичких неслагања, трећи због омраза разних врста каквих има у српском народу. Људи су хапшени, стављани на муке… Неки оптужени су скакали кроз прозор истражних затвора. Сава Банковић чију смо књигу сећања „У предворју пакла“ објавили и која је доживела своје треће издање описао је како су изгледала та „суђења“: тако што тројице људи долазе у подрум свако вече затвора и прозивају насумице, гледајући људе одокативно, често припити – описује Цветковић.
Срђан Цветковић истиче да су спискови стрељаних служили, пре свега, за компромитацију тих људи:
– На истом списку, такозваном „салама техником“, у једном процесу нашли би се људи који немају везе једни са другима, често су идеолошки супротстављени, никада се нису ни видели, а ставе се да би се компромитован неко ко је на том списку. Неки професор, адвокат, нађе се у процесу са неким ко је, могуће упрљао своје руке, можда чак и за смртну казну, иако је таквих била убедљива мањина. Прича о томе да су сви злочинци је тада и направљена путем те савршено организоване и добро припремљене комунистичке пропаганде. Након тих објава следиле су забране приласка гробницама. Дешавало се да породице убијених сазнају за места стрељања, па су долазили и палили свеће, али су таква места често бетонирана. Правили су и спискови људи које су стрељали. Није се веровало у науци да постоје књиге стрељаних. То је био и притисак на породице убијених, на њихову децу, жене, најближе рођаке. Одузимана је имовина убијених, револуционарне власти кршиле су чак и сопствене прописе о „нужном минимуму за живот“. Породице убијених сналазиле су се живећи по поткровљима, по подрумима или код пријатеља који их нису заборавили. А многи су их заборавили. Слушао сам те исповести: многи су окретали главу од до јуче угледних грађана који су наједном постали грађани другог реда и само што нису имали жуте траке на рукавима.
Срђан Цветковић и Немања Девић у књизи су од хиљада докумената која су им била доступна у рукама изабрали оне који најбоље илуструју то „зло време“ са тезом да је све рађено плански, да је било масовно да је било партијски субординисано, да је било идеолошки и политички мотивисано и да је било интензивније него било где у Европи: То је, можда, и најважнија порука ове књиге и то је све, заиста, документовано. Не може више нико да каже да су то приче „рекла-казала“.
Број и структура убијених лица у регистру
У регистру Државне коми-сије за тајне гробнице пописано је укупно 59.912 страдалих, од чега је око 2.800 осуђено судском пресудом на смрт, а око 33.000 је убијено без суда. Остатак од око 24.000 су страдали у логорима и на друге начине (претежно цивили – Немци фолксдојчери). У класном смислу, међу ликвидираним већи је удео урбаног и варошког становништва – „буржоазије“, као и „кулака“ на селу (кметова, председника општина, свештеника итд.).
На основу пребивалишта (гледано по окрузима) у Србији је до сада највише података о стрељаним лицима прикупљено за Београдски, Јужнобачки, Јужнобанатски, Северно-банатски и Моравички округ. Осуђени на смрт или пак они који имају пресуду за сада су најбројнији у Јужнобачком, Сремском и Београдском округу. За веће градове попут Београда, али и Шапца, Крагујевца, Ваљева, Аранђеловца и још неких, где је репресија 1944. била врло интензивна, недостају књиге и спискови стрељаних, какве су нађене за већину других места.
У бази жртава највише је међу стрељанима и осуђеним на смрт страдало Срба (преко 15.048), Немаца (6.500), Мађара (око 4.500) Албанаца (1.400), Хрвата (976), па затим непознате националности и осталих. Недостатак грађе и прецизнијег пописа у Шумадији и централној Србији донекле онемогућава попис жртава из редова српског народа. Такође, у изворима поред имена често нема националне одреднице, тако да бројке нису сасвим прецизне, али су свакако корисне за почетну анализу.
– Друштво које почива на лажи, на неистинама, на убиствима, на прикривању гробница, на неговању политичке тоталитарне културе, неговању подаништва, некритичког мишљења, није друштво какво желим за своју децу. Ја ћу се увек борити да се створи једно отворено и демократско друштво које ће се односити према свим жртвама једнако, без обзира у име које идеологије су жртве пале. Мислим да је без једног таквог здравог приступа немогуће истинско помирење међу људима. Као неко ко није имао никакве везе са четничким, недићевским или љотићевским покретом, покушавам да размишљам здраворазумски. Мислим да је ово једна од последњих табу тема, а важних питања које треба да реши наше друштво како бисмо заиста укинули једну од многих подела које постоје. То не значи да нећемо више имати проблема, али ћемо бар затворити једну историјску причу на хуман начин. Онда ће помирење бити могуће баш на платформи да се призна да су постојала два покрета са различитим тактикама и идеологијама, да је био грађански рат, да су била убиства, да су осуђени четнички злочини, али да је потребно да се осуде и они који су рађени у име револуционарне идеологије после рата. Не мислим сада само на убиства, више стотина хиљада људи је прошло кроз затворе. Ко ће да врати њихове деценије у затвору, ко ће њиховој деци надокнадити што су одрастала без њих, ко ће да врати њихово имовину? Дајмо њима неку сатисфакцију, исправимо то, пружимо руку. Позивам све људе који су из партизанских породица да тако учине. Није то тешко, неће небо пасти на земљу. Остаћемо антифашисти, али – дајте да будемо људи, да пружимо руку и да идемо даље – поручује на крају разговора др Срђан Цветковић.
Прота Сава Банковић о паклу комунистичких злочина
Заиста, само један одломак из Банковићеве књиге открива страхоту времена које је некима донело слободу да чине шта им се може:
„На зидовима у соби и ходнику је безброј познатих имена људи свих годишта и професија који су пошли у затвор и отишли на пут са којег се нико није вратио.
Једни су стављали датуме и записивали колико су провели у затвору ни криви ни дужни, други су записали ко је и када одведен у Ниш, одакле се ретко ко вратио. Трећи, ко је и када изведен на стрељање, четврти, са неколико речи вапију за осветом, пети су записали како су тучени и мучени итд.
Сви ти записи говоре о крвавој трагедији српске нације када се није знало ко има право на голи живот, али се знало ко има право да убија – само комунисти. Ти записи говоре о једном добу зверског мучења и убијања људи без икаквог утврђивања кривице и доношења пресуда на основу закона. Они дају лик новодошле слободе када се црвена аждаја није могла напојити крви српске деце, нити нахранити мртвим телима синова српске нације…
Из наше собе изведоше четрнаест људи… Слушамо како их у дворишту питају за имена, одлазе из дворишта и чује се закључавање капије.
То је та „праведна пресуда у име народа Југославије“, донесена по закону писаном у шуми и ослободиоци-комунисти стриктно се држе законских прописа. Ове ноћи одоше у смрт четрдесет и два човека, четрдесет и два Србина нестаде у мрачној ноћи да их никада више не виде њихови родитељи и деца. Одоше да им митраљези изрешетају тела, затим да буду закопани и кад сване да нико не зна шта је било с њима. Преко њих ће још у току ноћи прећи ваљак и поравнати са земљом њихове гробове. Њихови родитељи, браћа, деца и сва родбина оплакиваће њихову смрт по својим домовима, али за гробове нико и никада неће сазнати где се налазе. Дешавало се да после десет до петнаест дана прозивају за пуштање људе које су поубијали, јер се утврдило да су похапшени ни криви ни дужни.
У соби смо сви занемели. Гледамо се стакленим очима, а неколицини потекоше и сузе. Људи се питају: зашто ове људе убијају, зашто Србин Србина убија? Зашто човек човека убија? Они што убијају верују да су ови људи сметња, кочница за бољу и срећнију будућност српске нације и целог човечанства, па убијајући мисле да чине добро дело. Они што издају наређења за убијање људи знају да неће бити ништа боље, али им треба да се учврсте на власти. Треба убијањем људи утерати страх народу у кости па да нико ни прстом не мрдне против онога што властодршци буду радили и спроводили: за постизање циља комунистима су дозвољена сва средства, сва зверства, све лажи и неморал сваке врсте. Тако говори у пракси комунизам кроз своју крваву владавину.
Сви су се људи пробудили и узбудили. Нико не зна шта да каже, нити ко налази за потребно да говори него само гледа један у другога, неми су и без даха…“