»…Човеков живот беше негда без реда,
к’о ЖИВОТ звери: само сила владаше;
нит’ беше награде за људе честита,
нит’ казна икаква злочинце стизаше,.,«
Ктитије, трагедија »Сизиф«,
Кад год Јасеновац с тугом се суочи
васкрсну ужасне грозоте и страве,
поломљене кости, ископане очи
и руке убица до лакта крваве.
Кад год Србин мишљу такне Јасеновац
укаже се страшног Белиала лик
и с њим пијук, кама, маљ, секира, колац,
— оружје културе од хиљаду лета, —
и грохот кољача и жртава крик.
Кад год српска мајка за децом заплаче
мисао ослика Јасеновац тавни
и њезино срце туга дирне јаче
и душу испуни јад незаборавни.
И тада сагледа ужасе паклене
и сећањем мину језовите сцене
поворки што ходе као црне сене,
слике невиђене — страшне опомене:
групе брижних ђака — све самих првака,
кола уплашених плавих девојчица,
оковане људе, раскукана жене
и хорде убица насмејаних лица,
који се надмећу, пуни силне воље,
ко ће више Срба за ноћ да закоље;
уз то сив амбијент — страшних смрти круг,
огњена циглана и Градине луг,
мутна Сава, Лоња и Велики Струг…
Четири године злочин је харао
у истом замаху откад је настао,
незаписан откад је Бог свет саздао,
кад се један народ Њему наругао
и свију хришћанских догми одрекао,
затрован пороком у толикој мери
као да га мајка у хаду родила
и грешно наслеђе дојком му улила.
Одроди хрватски, отпаци друштвени,
руља злочинаца, страствених садиста,
од Рима хваљени и благословени,
уз крст су чинили дела Антихриста,
као да су браћа самога Мефиста.
Без стрепње од казне Божијега суда
и без људског стида, та дружина луда
преваром је Србе у мрежу хватала
и на најзверскији начин убијала,
само зато што су Цркве православне
српске Светосавске и прошлости славне,
и стога су мрели у хадским мукама
клани и дављени хрватским рукама,
не само од бесних усташких крвника,
већ и од народа и од »свећеника«.
Распињали су их, били и мучили,
маљем и чекићем главе разбијали,
пијуцима кости и кичме кршили,
секли секирама и клали камама,
у јаме трпали, о гране вешали,
као што су њини дедови чинили
по Мачви и њеним плавим шљивицима,
кад су, Првог рата, Саву премостили
и црно-жут барјак Србијом носили
и звали се цара Фрање војницима.
Давно српски народ пословицу даде
да »Ивер не пада далеко од кладе«,
па су и унуци дедове следили,
њихове нарави кроз крв наследили
и као злочинци, тешки, неизлечни,
у крваву Саву и Струг жабокречни,
и у жар циглане српски род бацали,
и ране солили и нокте жарили,
и у српском болу се иживљавали.
Срби, чисти као вода са литице
и невини као суза девојчице
и недужни као Божје ластавице,
немоћни су мрели с пригушеним криком
и, са благородним мученичким ликом
и светосавски се крстећи с три прста,
били за џелате пуни сажалења
и за њих молили Божја опроштења,
исто као Христос са голготског крста.
Кад се све сабрало и све измерило,
Јасеновац доби рекорд свих времена:
далеко надмаши стил Матхаузена
и грозни Аушвиц за сто класа знања
изумима мука и усмрћивања.
Из јасеновачке мрке оранице,
у васцепом свету од свих крвавије,
на спаљене цркве светоме темељу
храм је изникао блистав као сунце,
посвећен Јовану — Светом Крститељу.
Стога, добри Боже, мртве благослови
које крију ови масовни гробови,
безимене, смрћу трајно загрљене,
и чуј гласе живих и љубав обнови,
зле страсти укроти, добро оживи
и Твоју праведну Вишњу реч прослови
да се језив покор никад не понови!
Као крин у пољу туге и плакања
и белог на месту грешних огријања,
нек свети храм буде позив за кајања,
неугасна свећа за све српске жртве,
светлост која, место сунца, греје мртве,
и вишња вечита видна опомена
за све људе свију будућих времена.
Драгослав Драгутиновић
2. IX 1984
Из збирке песама „Видици и тмине“, Канада 1987.
