Прије пар дана сам прочитала објаву оца Ненада која ме је већ првом реченицом привукла. Онда и другом, трећом, четвртом. Толико да ми већ много пута те ријечи ових дана свраћају у мисли. А како и не би кад су им се у огледалу сјетно осмјехнуле препознавши се. Пише он: “Има ли ишта краће од одмора у Србији? Колико год да траје. То разуме само Србин који не живи стално у Србији. И Српкиња наравно.”
Као да сам их и сама писала. Морам да признам да ми значи сазнање да бар тамо негдје у некој европској, исто страној земљи, постоји неко ко слично осјећа… неко ко разумије. Знам да их има још, само не записују сви своје мисли. Није то једноставан посао… треба их похватати и преточити у слова.
У праву је свештеник. То разумије само онај који живи негдје вани. А и како би и разумио неко ко то није осјетио. Не замјерам им. Вјероватно да и сама живим у Србији, не бих разумјела друге који долазе и одлазе. Вјероватно би им и ја пребацивала како су ме прескочили, како нису овај пут дошли код мене, зар им то није битно… како све друго стигну и зашто им све то толико значи, ма гдје им се жури. Не бих вјероватно разумјела шта у срцима носе, да ли се муче са неким незараслим ожиљком или можда неком новијом унутрашњом раном. Не бих разумјела колико им значи мојих неколико корака да им изађем у сусрет и предухитрим док су ту. Колико им значе срдачно раширене руке и топао загрљај да знају да им се радујем што их видим… да за праве љубави и пријатељства даљине и препрјеке не постоје. Не бих можда ни била свјесна колико и мени много значи што и тамо негдје преко океана мисле на мене и дјеле моје бриге и моје радости, желе бити уз мене.
Вријеме као да се убрзало. Старији смо, свјеснији пролазности, свјеснији овосвјетског корова који се шири желећи да нас прекрије. Да нас емотивно осакати. Да мање осјећамо, да мање волимо, да се мање састајемо, мање разумијемо, мање саосјећамо. Истински вољети и радовати се постаје већ чудно за околину. Облаци то разумију јер имају чистији поглед на свијет и огромно искуство. Зато ми сад и шапућу да не бринем, да нисам сама. Има још таквих, несхваћених од масе. Виде их они док се умивају у забаченим потоцима, бришу земљу са старих, усамљених прагова, сједе на неким давно утихнулим и одавно усамљеним зидовима и клупама, шетају себи знаним стазама којима се враћају. Једноставно морају јер оне су дио њих. Без њих, не би знали крочити свијетом. Виде оне који ћутећи замишљено гледају у даљину. Али они знају да нису сами, да слушају неиспричане приче. Много их је остало неиспричаних… превише. Причају их вјетар и камен. Неуништиви камен. Он је увијек исти, а жао му је што ми нисмо, што смо се отуђили. А тако му фалимо. И радује се наш камен кад види да још постоје они који живе и воле срцем, који плачу срцем. Који опросте другима, а себи некако теже. Који признају да падају и устају. Који су остали дјеца у грудима. Који ни њега ни једни друге не заборављају.
И опет сваки пут као да се вријеме тад посебно убрза. Вријеме, тај стари лопов и преварант који нам оно највриједније непримјетно носи у неповрат. Оно што се не може купити ни платити. И опет заболи што сусрет није трајао дуже, што загрљај није био чвршћи, стисак руке јачи… што ћемо сљедећи пут бити старији ако нам се посрећи… што ће се опет годишња доба тамо далеко баш најљепше мјењати…
