У емисји ’’Коментар’’, на Телевизији ’’Стара Пазова’’, историчар Института за савремену историју, др Немања Девић, критиковао је рад МИЛОСЛАВа Самарџића. У следећој емисији, аутор ’’Коментара’’, ТИНА Миловановић, пружила је прилику Самарџићу да одговори. ’’Слобода’’ преноси делове тог одговора, а цели одговор, као и цели интервју Немање Девића, можете погледати на Јутјуб каналу ’’РТВ Стара Пазова’’
ТИНА МИЛАНОВИЋ: Добро вече, поштовани гледаоци, гледате емисију ’’Коментар’’. Уколико сте гледали прошлу емисију, говорили смо о рехабилитацији Николе М. Калабића, команданта Горске гарде Југословенске војске у Отаџбини. Виши суд у Ваљеву 5. јула је донео коначно решење о рехабилитацији. Мој гост је вечерас господин МИЛОСЛАВ Самарџић, новинар, редитељ, публициста… Јесам ли добро рекла? Шта сам изоставила?
МИЛОСЛАВ САМАРЏИЋ: Довољно је. Мени је важно да се каже ’’новинар’’, пошто то обухвата све. Ја сам завршио две новинарске школе и од студентских дана сам новинар. Увек је било: ’’Где си, новинар?’’ И било је питање: ’’Шта, ниси у Петровцу?’’ Петровац је затвор поред Крагујевац. Тада се, за то што смо ми студентски новинари радили, ишло у затвор. И било је као шала: ’’Шта, још ниси у Петровцу?’’ Тако да ми је некако најдраже: новинар.
ТИНА: И све што сте радили после има везе са тим позивом…
МИЛОСЛАВ: Можемо касније о мојим струкама, пошто су у Вашој емисији моје струке оспорене…
ТИНА: Ја сам Вас звала због моје претходне емисије, која је изазвала велику пажњу на друштвеним мрежама, па се тежиште са рехабилитације Николе Калабића пребацило на то ко је компентентнији историчар: да ли званични историчари Института за савремену историју или МИЛОСЛАВ Самарџић? И да ли уопште постоји сукоб на релацији МИЛОСЛАВ Самарџић – Институт? Колега Немања Девић, Ваш млађи колега, је био гост…
МИЛОСЛАВ: Он ће се наљутити на то ’’колега’’…
ТИНА: Па добро, ја ћу рећи, ипак, млађи колега, био је гост…
МИЛОСЛАВ: Гледао сам…
ТИНА: Шта ви замерате њему? Свакако су то различите методе којима приступате теми?
МИЛОСЛАВ: Немања Девић је трећа генерација државних историчара против које ја ратујем. Информативно ратујем. На челу прве генерације био је Бранко Петрановић. Наши гледаоци вероватно не знају за његове књиге, али претпостављам да већина зна за ТВ серију ’’Југославија у Другом светском рату’’. Има једна карактеристична сцена, када водитељ стоји испред оног тенка у Ужицу – тада је био тенк испред Народног музеја у Ужицу – и каже: ’’Ово је био први ослобођени град у поробљеној Европи. Партизани ослободили…’’ итд. ’’Погледи’’ су одмах објавили да је први ослобођени град у Европи била Лозница и да су је ослободили четници, а да Ужице уопште није ослобођено, него су Немци 21. септембра без борбе предали град Пећанчевим четницима. Постоји у Историјском архиву Ужице, где сам био, низ фотографија тог догађаја. Немци одлазе, Пећанчеви четници долазе, онда говори, цвеће, итд. Нешто касније, такође без борбе, Пећанчеви четници предали су Ужице партизанима. Није било као у филму ’’Ужичка република’’: пуцају топови, борба против Немаца… Ми смо објавили да је Лозница, и то баш на данашњи дан, када снимамо емисију, 31. августа, била први ослобођени град у Европи, 1941. године. После неког времена се то проширило и постало је опште познато. Онда су то прихватили и комунистички, односно државни, историчари. Они се све време, свих ових деценија, повлаче на резервне положаје, пред офанзивом нас који смо у опозицији. Тако да данас Немања Девић пише, у његовој последњој књизи: ’’Да, први град су ослободили четници, али, партизани су ослободили целу земљу, 1944/45’’. Е, то није тачно. Партизани нису ништа ослободили. Ослобођење земље и партизани су два појма који немају додирних тачака. Као што сам у својим књигама објавио, према немачким документима, Немци су имали план повлачења из Југославије. Како се они из ког места повуку, партизани то место заузму, и онда, у њиховој пропаганди, кажу: ’’Ми ослободили!’’ И најзад, што се тиче данашње Србије, 14. априла 1945. године, Црвена армија је освојила Беч. Тога дана, Немци почињу повлачење са Сремског фронта, пошто се Беч налази 400 километара иза Срема. Није било више сврхе да стоје ту. Они крену у повлачење а партизани крену с пропагандом: ’’Ми смо пробили Сремски фронт’’. И дан данас, они чак и војску воде, што је срамота, јер војска мора да је часна, воде на обележавања такозваног пробоја Сремског фронта. Према томе, читаоци не купују моје књиге зато што сам ја, како каже Немања… у суштини каже да манипулишем публиком, а да публика воли да чује то што ја пишем. Дакле, да зато читаоци много више купују моје књиге него њихове… Сада је Немања Девић један од тих млађих историчара. У принципу, они нешто откривају зато што су притерани уза зид. Зато што морају то, злочине комуниста и тако даље. Они су из наших руку злочине комуниста узели, да не бисмо ми… Да би нас потисли, и онда то скандалозно направили, на тај начин на који то раде…
ТИНА: Од кога су узели?
МИЛОСЛАВ: Од ’’Погледа’’. А Удба им је дала документа. Они објављују оно што Удба дозволи. Удба им да та и та документа о злочинима комуниста и они то објаве. Удба им да та и та документа о Калабићу и они сматрају да је то тачно.
ТИНА: Што се тиче Калабића, мене овај конкретан случај сада занима, да нам објасните, да ли постоји ту неки сукоб?
МИЛОСЛАВ: Немања стално понавља да је он струка, да се бави научним радом, а да сам ја аматер. Обратно, ја сам струка, они нису струка. Зато што они грубо крше принципе и њихове струке, то јест наше, историографске струке, и грубо крше принципе сваке струке. Ево, у књизи ’’Истина о Калабићу’’, на пример, има налаз овлашћеног судског вештака, са печатом, који важи у сваком суду у Србији. Судски вештак, који је дипломирао на академији у Земуну, вештачење. Дакле, струка је рекла да то на слици (са Озном) није Никола Калабић, то је лажни Калабић. А они то не признају.
ТИНА: И породица је рекла, Ви сте у контакту са његовом породицом…
МИЛОСЛАВ: Јесте, они су, наравно, знали да то није Никола, али на суду се важи струка – струка вештака. Онда, суд у Ваљеву је, у својој струци уобичајеном методом, доказао да је Никола погинуо 19, јануара 1946. А они тврде да је он издао Дражу у марту 1946. Они дакле сад не признају још једну струку – судску струку, односно правну. Онда, отишао сам у Војни музеј на Калемегдану, јавио се кустосу, поручнику, и замолио га да утврди висину лажног Калабића, односно особе за коју комунисти тврде да је Калабић на слици са Озном, на основу предмета. То је уобичајени метод у полицији. Ја сам видео, на некој телевизији типа ’’Хистори’’, да су Јевреји то радили, када су налазили нацисте злочинце. Значи, постави се пропорција. Имате на слици, на пример, ја држим оловку. Рачуна се висина оловке према мојој висини на слици – једнако је висина оловке у стварности према икс, а икс је висина особе у стварности. И тај кустос је израчунао да је на оној слици особа нижа 17 центиметара од правог Калабића. Пошто висину правог Калабића знамо на основу његове војничке књижице. Дакле, не признају ни ту струку. То је трећа коју сам побројао. Четврта струка: Виши суд у Ваљеву је поново прогласио рехабилитацију Николе Калабића. Ја сам учествовао у процесу од почетка, као саветник адвоката и породице Калабић. Две ствари су биле, као и за Дражу, пошто сам био и један од подносилаца захтева за рехабилитацију Драже. И био сам један од учесника у процесу рехабилитације Драже. Исту ствар сам радио као и у случају Николе, а то је снабдевао сам адвокате документима, да би побили комунистичке тезе. У основи је реч о две тезе: да су они били ратни злочинци и да су били сарадници окупатора. јер, не може да се рехабилитује особа која је била ратни злочинац и која је била сарадник окупатора. Није ту у питању само форма. То комунисти сада, у њиховој пропаганди, неке њихове фракције, кажу да је то неки накарадан закон, да би према њему и Хитлер могао да се рехабилитује. Не, баш је у закону тако да, ко је чинио ратне злочине и ко је сарађивао са окупатором, не може да буде рехабилитован. И они су све време ишли на то да докажу да је Дража, некад, пре 10, 15 година, а сада Калабић, сарађивао са окупатором, и чинио ратне злочине. Ни један ратни злочин нису доказали, ни Дражи, ни Калабићу, и никакву сарадњу са окупатором. Немања Девић овде, код Вас, користи реч ’’злочин’’ за Николу, а има судско решење да није. Једанаеста нам је година како се боримо да рехабилитујемо Калабића. И они 11 година доводе, и из Загреба оног екстремног комунисту, Радановића, из Београда представнике Субнора, нема кога нису доводили, и нису успели да докажу ни један злочин. И сад Немања после тога, има то црно на бело, каже: ’’Злочинац’’. Значи, већ сам, чини ми се, набројао четири струке које он крши. Не само он, то је Институт за савремену историју, коме је председник Предраг Марковић, који је иначе помоћник Ивице Дачића у Социјалистичкој партији Србије. Тај Институт су основали комунисти за њихове потребе још 1969. Он је задужен за ту комунистичку, удбашку, политику у историографији. Према томе, једина струка коју ја не признајем јесте Удба.
ТИНА: Господин Марковић јесте недавно имао изјаву у вези са Николом Калабићем…
МИЛОСЛАВ: Ја сам са њим полемисао пре осам година, поводом ТВ серије ’’Равна Гора’’, у вези Драже, и уопште у вези четника. Сад Немања у ствари само понавља оно што је он тада причао. Он понавља шта му шеф каже.
ТИНА: Ја сам Вас позвала због тога да разјаснимо тај део, пошто сте Ви у емисији поменути, просто је био ред да чујемо и Ваш део приче у вези са рехабилитацијом.
МИЛОСЛАВ: Ми који смо завршили факултет, било који, ми смо обучени да пишемо научне радове. Имамо дипломе за то. Ја сам дипломирао економију, која је иначе свестрана, има историју, има психологију… А дипломски рад ми је био везан баш за историју. Дакле, има тај метод, који се учи и на правном факултету и на било ком. А да сам студирао историју, то би била велика мана за мене. Јер, они уче историју на основу уџбеника Бранка Петрановића из 1977. године. Дакле, то је време када је Тито био жив. То је време када нема слободе говора, мишљења и изражавања, када се за реч ишло у затвор. И сад, овде се Немања код Вас понаша, као и сви они дакле, као да су дипломирали на Оксфорду. Не, они су дипломирали у комунистичком, односно социјалистичком, Београду, на основу књиге из класичне комунистичке Југославије. Да сам и ја то студирао, можда би и мене индоктринирали. Овако је боље што сам научио метод на другим местима, на факултету, и у новинарским школама, а нисам оптерећен том индоктринацијом. То друго што су они студирали, грчке митове и легенде, мене то стварно не занима.
ТИНА: Ви сте већ почетком деведесетих, колико ми се чини, почели…
МИЛОСЛАВ: 1989.
ТИНА: Скинули сте прашину са приче о четницима. Та равногорска идеја коју заступате, ево, живи од 1989. Ви сте сто пута позивани на информативне разговоре. Ја кад сам нашла тај податак, нисам могла да верујем. Али нисте осуђивани, као ни Никола Калабић за живота…
МИЛОСЛАВ: Информативни разговори за суд, са оптужбама за клевету…
ТИНА: И прислушкивани су Вам разговори са војводом Момчилом Ђујићем…
МИЛОСЛАВ. Да. Ту је била много корисна новинарска школа ’’Вечерњих новости’’. И уопште, она је много корисна за истраживање. Пошто они из Института много уско гледају. Ми смо прво учили облике новинарског изражавања, у средњој новинарској школи, од вести па закључно са чланком, који је научни вид новинарског изражавања – узроци, последице, докази, поређења, чињенице… Посебно смо у ’’Вечерњим новостима’’ учили како да нешто поткрепимо доказима, да не бисмо завршили на суду. Јер, мало, мало па је неко долазио да нас тужи. Тада, осамдесетих година у ’’Вечерњим новостима’’, нису тужили мене, тужили су старије, због чланака о корупцији итд. И онда смо ми научени да увек морамо да имамо доказе, јер ако нас туже, новчане казне су биле огромне, онда, као и сада. После, када сам постао главни уредник ’’Погледа’’, кад су почели да ме туже, користио сам то знање и искуство и нису никад успели да ме добију.
ТИНА: Зато што прави новинар извор никад не открива…
МИЛОСЛАВ: На суду, Бога ми, мора…
ТИНА: Шалим се, наравно…
МИЛОСЛАВ: Е сад, замислите да, рецимо, Мољевићева ћерка тужи Немању Девића, или да тужи њих као Институт, за клевету, јер су Удбине мемоаре – написао их је неки Удбаш – представили као Мољевићеве. Он их је поменуо у емисији као један од доказа да је Калабић издао. Има у књизи ’’Истина о Калабићу’’, а донео сам и на флешу, можете сада да пустите на екрану неколико редова тих наводно Мољевићевих мемоара, који су прекуцани на електронској писаћој машини из 1970-тих година, а Мољевић је преминуо 1958, у затвору у Сремској Митровици. Чим сам то видео, чим су ми то рекли, пошто сам са некима од њих у контакту, са некима нисам, неки су комуникативнији, неки нису – ја сам им тражио рукопис, да бих дао судском вештаку, као што сам урадио за Калабића, да видимо да ли је то заиста Мољевић написао. Јер, тамо пише да је Мољевићу Дража рекао да га је издао Никола. И они из Института ми кажу: ’’Нема рукописа’’. Како нема? ’’Па знаш, Удба је то прекуцала и нама је оставила ово прекуцано, дала нам БИА, од Удбе’’. Па чекај, нисмо… не верујемо у Деда Мраза. Како можеш то да кажеш? Ако немаш рукопис, значи – немаш рукопис. Они све време причају: ’’Нађен рукопис Стевана Мољевића’’. По стилу се види да није Мољевић писао, јер ми који се бавимо стилом лако то уочимо. Сем тога, Драгоје Тодоровић, један стари историчар, рођен пре рата, а био је активан и 1980-тих и 1990-тих, написао је књигу о Мољевићу, у којој је тачно утврдио шта је он написао у затвору, у контакту са његовом ћерком, која је износила те рукописе. И тачно се види да нема говора да је он написао ово. И по стилу, који се ту цитира, и по сазнањима Тодоровића и Мољевићеве ћерке, нема говора да је Мољевић то написао. И сад, рецимо, она га тужи за клевету, или Немању или све њих. Она би добила на суду милионе. То могу на основу своје праксе да кажем, јер сам био на суду ко зна колико пута. Она би узела вештака и доказала би да то није написао Стеван Мољевић. То је сасвим лако за вештака. И добила би за клевету силне паре. Или, рецимо, када би их ја тужио. Нећу да их тужим, наравно, него само кажем, зато што ме они пореде са надрилекарима. Вештак би лако доказао да је књига ’’Истина о Калабићу’’ научни рад, да ја користим стручне изворе и документа, а не они, и опет би они изгубили. Јер, они наступају са позиција државне моћи. Само да дам пример једног новинара из Крагујевца, који је некада, још 1980-тих година, писао за комунистичке новине. Кад су ’’Погледи’’ забрањени, кад је тираж спаљен и пола редакције смењено, он је написао да је мала казна смена са аматерских позиција. Другим речима, да треба да се хапси. И после тако, писао је на тај начин… Они не примећују да се друштво мења, да Србија излази из комунистичког поретка, да има све више демократских установа, да судство и тужилаштво све боље раде, итд. Нове генерације долазе и све се мења. И онда тај новинар, који је навикао да са леђима комуниста, и Удбе, иза себе, пљује све редом, тако напише за једну докторку нешто, неку увреду. Она га тужи и добије. Он, наравно, нема да плати, и извршитељи дођу да му плене кућу. Тај је прешао од комуниста у сорошевце – ти сорошевци су нека комунистичка фракција коју финансира Сорош. Некадашњи стамболићевци. Сада они сакупљају новац да овом новинару, који је сада у пензији, не би узели кућу. Не могу да сакупе, још нису сакупили. Само хоћу да кажем због њих, има тамо и млађих. Марковић неће, наравно, да уважи мој савет. Али, у тим државним установама треба да имају овај пример у глави и да размисле шта о коме причају. Не смеју тек тако да кажу за неког да је надрилекар, да је Мољевић био идиот (што произилази из тог што су они објавили), итд. Дакле, те моје школе, моје струке, које они не признају, што је њихов проблем, новинарске струке – то су много добре струке. Школа ’’Вечерњих новости’’, коју сам завршио… Уписало је 109, примили су нас седам. То су такви тестови били… Правила су била врло строга, учени смо врло строго и ја то примењујем целог живота. Ето, кад је реч о струци.
ТИНА: Данас свако може да буде новинар.
МИЛОСЛАВ: Да…
ТИНА: Када званични историчари називају Вашу књигу публицистичком, колико је публицистика важна, јер ви увек дођете пре до информација, него историчари. Ви у ствари њима помажете…
МИЛОСЛАВ: Учио сам од разних људи разне занате. Један професор ми је рекао: ’’Публицистика је – причам ти причу. А научна прича је проверљива прича’’. Значи, само проверљива прича је научна. Све друго сем проверљиве приче је причам ти причу. Публицистика је оно кад причам ’’из главе’’ не наводећи доказе. А када за све што кажем наведем доказ у фусноти, то је наука. Доказ у смислу проверљивости. Неко може да оде у Војни архив – за случајеве где сам наводио документа Војног архива – и да према фусноти нађе наведени документ, јер у књизи пише: тај фонд, та кутија, та фасцикла, тај број стране. Неко, дакле, може да провери да ли сам добро цитирао,. или сам слагао. Друго, имам рецензенте који су историчари. Рецензент ми је пуковник Крсмановић, бивши директор Војног архива, иначе магистар архивистике и војни историчар. Дакле, да би рад био научни, мора да има стручне рецензенте, мора да има научну методологију, фусноте…
ТИНА: Дакле, задовољили сте све критеријуме?
МИЛОСЛАВ: Јесте. Дакле, то није публицистика (књига ’’Истина о Калабићу’’). Не знам да ли су они злонамерни, или просто нису читали. Можда они не читају моје књиге. Ја њихове читам.
ТИНА: Новак Ђоковић чита Ваше књиге…
МИЛОСЛАВ: Било ми је драго када сам то чуо. И ја читам Ђоковићеве књиге. Ђоковићеву књигу ’’Сервирај за победу’’ свима препоручујем. Он тамо каже да је почео пут ка месту на коме је, када је напустио комунистичко једноумље, начин размишљања у једном правцу. Код њега је реч о тренинзима и о исхрани. Зато што смо ми у социјализму навикнути да размишљамо само у једном правцу. Значи, мораш све да погледаш. Америчка пословица каже, ’’да преврнеш сваки камен’’. Да све нађеш, провериш, поредиш. И ја се држим тог принципа: никако једноумље.
ТИНА. Како је могуће имати алтернативну историју? Ако је истина универзална, ако је истина једна? Истина не може да има алтернативу?
МИЛОСЛАВ: Покушавам да историју сведем на математику, пошто сам на економском факултету студирао математику и статистику, што је много корисно у историографији, а што они не знају, немају ту струку. Што више струка имате, дакле, то боље, јер они кажу, на пример, само ’’Оперативна група дивизија’’, партизанска. У ствари то је само 5.000 партизана. Покојни Драгоје Тодоровић, кога поменух малопре, писао је о Мољевићу, говорио ми је да је најбоље да се утроји. Јер ми на факултетима и школама учимо да све има два извора. Он каже: ’’Најбоље је да утројиш, три извора да има’’. Рецимо, када се описује неки догађај, па се наведу четнички извор, немачки, недићевски, партизански, енглески… Ако пет извора, или три, кажу да се нешто десило, онда се стварно десило. А не као они, за Калабића имају извор Удбе и тачка. Баш не иде тако.
ТИНА: Да рашчистимо тај детаљ око погибије Николе Калабића. То је тај датум, Богојављање 1946, то је пећина, ево ја као Ваљевка могу да кажем, која се налази у близини манастира Ћелије. То је клисура реке Градац и то сваки Ваљевац зна.
МИЛОСЛАВ: Била је борба са припадницима Озне и он је једноставно погинуо, погодио га је метак, односно више метака. Има више сведока. Двојица од тих сведока су отишла код попа Даниловића, скривали су се заједно 7-8 година на Копаонику и они су то њему причали. Кад су га ухапсили, заробили, попа Даниловића… Он је иначе тамо нашао девојку, једну чобаницу. Предао се по договору. Њихов договор је био следећи: Ако га осуде на десет година и више, она ће се удати за другога, а ако га осуде на мање од десет година, она ће га чекати.
ТИНА: То је много толеранција…
МИЛОСЛАВ: Да, много… Она је присуствовала на суђењу у Крушевцу. Судија каже: ’’Девет година!’’ Онда она узме ствари, оде у кућу његовог оца и чека га девет година.
ТИНА: То је једна интересантна прича која ће, претпостављам, после да се врти на Јутјубу…
МИЛОСЛАВ: И дакле њему су та двојица, која су били очевици, рекла, а он је то изјавио на суду (у Ваљеву). Суд је прихватио изјаву, то је уобичајена процедура. Иначе, поп Даниловић је изгледао као светац, са оном седом косом. Са њим сам сатима причао. Инсинуирати да он лаже, толико ми је одвратно, да немам речи. Имам још пет-шест сведока тога догађаја, али… оспоравати попа Даниловића, стварно је ненормално.
ТИНА: Ево да поменимо и Вранић…
МИЛОСЛАВ: Вранић је био злочин од стране четника, само што Калабић с тим нема везе.
ТИНА: И ту се не слажете са колегама?
МИЛОСЛАВ: Не слажемо се зато што они повећавају цифре, повећали су до 72. Праве циркус, ’’убили бебу у колевци’’, итд, а у њиховом (комунистичком) извештају пише да је дете погодио залутали метак. Миша Матић, истраживач из Београда, нашао је оригиналне књиге умрлих за Вранић из 1943. У њима пише да је од стране четника те ноћи убијено 38 пунолетних мушкараца. То је био злочин јер није било адекватног суда, ни чина, то је командант батаљона наредио, а по закону није имао право на то, да нареди одмазду. Њима су комунисти заклали 11 рањеника и он је за одмазду, у бесу, убио све мушкарце у чијим кућама су убијени рањеници. Док у Друговцу, они то приписују Калабићу, али нису успели да му припишу, јер сам доказао, нашао сам документ у Војном архиву, да је Калабић тада био у Субјелу. А Друговац није терен Гарде, није суд Гарде учествовао. Суд је био одговарајући и суд је изрекао казне бандитима, односно комунистима, за злочине у Друговцу, и они су стрељани. Италијанима је чак прочитана казна на италијанском језику. Пошто су неки Италијани ту залутали у партизане, после капитулације Италије, дошли су чак до Друговца. И њима је прочитана пресуда: за бандитизам, за кршење Устава Краљевине Југославије, и тако даље – смртна казна. Тако да нема говора да је то ратни злочин, пошто су они осуђени од стране Војног суда Смедеревског корпуса. Иначе, то нема у књигама државних историчара, уопште нема речи војни суд. Него, као, и једни и други чинили злочине. Код њих нема, до данашњег дана, Дражина фунција ни у једној књизи. Дакле, има толико тих државних историчара, кажу, струка… Дража је био начелник штаба Врховне команде Југословенске војске. А они кажу: командант ЈВуО. То ЈВуО је основано током рата као интерна подела. Затим, они никад неће да кажу назив наше војске у рату. Био је ЈВ, Југословенска војска. Назив није мењан током рата. Али, ако они кажу да назив није мењан током рата, онда никако не могу да убаце партизане као легалну формацију. И онда иду на те трикове. Као, била је капитулација. Неће да кажу: није било капитулације. Јер, неће да кажу како се звала наша држава у Другом светском рату. Звала се Краљевина Југославија и она је тек 1945. угашена. Они кажу само Југославија. Јер, ако кажу да је постојала Краљевина, коју је признавао и Совјетски Савез… Њихов врховни шеф, Стаљин, слао је амбасадора Богомолова у Лондон, код краља. Ако, дакле, кажу Краљевина, онда се поставља питање: чији закон је важио на тој територији? Значи, важио је закон Краљевине. А ко спроводи закон? Спроводи краљевска војска. И заиста, сваки корпус четника је имао војни суд, који је имао пет чланова, предратних адвоката или судија, који су били резервни официри. И ни у једној књизи тих назови стручњака, назови научника, немате ни једну пресуду Војног суда Југословенске војске, односно четника, комунистима. Ето, има у књизи ’’Истина о Калабићу’’, дао сам пример. Пошто они то потпуно игноришу и упорно чувају ту удбашку историју. Само кад су приморани на повлачење, као што је у случају Лознице, они се повуку. Ово што сам сад побројао, шта они не раде, је довољно да сваки студент историје оспори сваки њихов докторат. Дакле, они су нестручњаци, односно, да кажем, стручњаци Удбе.
ТИНА: Рекосте да су Вам узели тему злочини комуниста…
МИЛОСЛАВ: Прво, они не праве разлику између страдалих у рату и жртава. Јер, кад се каже жртва, то је неко ко је невино страдао. Право треба, дакле, да се познаје, сад је све мултидисциплинарно. Да се похвалим да сам студирао право на економском факултету а они нису на историји… (смех).
ТИНА: Аха… (смех).
МИЛОСЛАВ: Морам мало да их задиркујем… Пре 10-так година, када су имали списак од 56.000 имена, они су рекли, жртава комунизма у Србији… Ја сам уредник ’’Српских новина’’ из Чикага. Имамо рубрику ’’између два броја’’, у којој сам пренео тај текст, под насловом: ’’56.000 жртава комунизма у Србији’’. Зове ме Мане Срдић, на жалост, преминуо је у међувремену, у 92-гој, 93-ћој години, председник Месног одбора Организације српских четника ’’Равна Гора’’ за Хамилтон. И каже: ’’Зашто нисте ставили: Комунисти убили 56.000 Срба?’’ Ја кажем, Мане, то нису Срби. ’’Како нису Срби’’? То су Немци, Мађари, Албанци, усташе и нешто Срба. Кад је почео да псује комунисте… Они много ретко псују, али тад је Мане опсовао. Каже: ’’Ти комунисти, колико је то покварено, ви који сте тамо рођени, никад нећете моћи да схватите колико је то покварено’’. Дакле, они су од нас преузели истраживање, ми смо први почели, ’’Погледи’’, наша екипа, преузели су, ставили шапу на то и сада причају: ’’Ми откривамо!’’ Не, ви скривате! Они су некритички узели спискове Мађара и Немаца, од неких мађарских и немачких НВО, са око 30.000 убијених Мађара и Немаца, од стране комуниста после рата, а нису уважили одредбе Нирнберга, да не може бити жртва есесовац, мађарски стрелаш, усташа и не знам ко још беше. Према томе, не може бити на списку жртава, што значи да не може бити никада рехабилитован, не може никада да се врати имовина њиховим наследницима, итд. Један пример. На том списку је био – не знам да ли је још, ми смо објавили, можда су скинули када смо ми објавили – командант усташа у Шиду. Јер, они… истраживање је један много компликован процес, који се учи…
МИЛОСЛАВ: Да. Наравно, не лажу сви, али ми нисмо способни да утврдимо, нарочито на прву лопту, ко лаже а ко не лаже. Због тога се све мора проверавати. Они, просто, нису учили те школе које је требало да уче. У тим њиховим школама, на историји, требало би избацити комунизам – Петрановића, генерала Вишњића, имају они доста тих комунистичких аутора – а убацити истраживање, начин истраживања, стил. Они немају никакав стил. Када се чита Слободан Јовановић и они, то је огромна разлика. Убацити право, да размишљају на тај начин, да не вређају људе. Дакле, морали су све ово да знају и да провере. Њима је Удба дала: тај и тај је осуђен на смрт. Али, морају се знати две ствари. Прво, да ли је та осуда спроведена. Није! То су били комунистички трикови, као, усташу осуде на смрт, он се жали, то траје годину-две док се не стиша, и онда му смање на временску казну, у овом случају на осам година. Тај усташки командант Шида преминуо је у Загребу 1960. и неке. Дакле, ем што усташа не може да буде, по Нирнбергу, као припадник злочиначке организације, назван жртвом, ем што није убијен. То што они раде је ужасна ствар, јер ће некад неко закључити да су Срби у Србији побили своје мањине. Узимају спискове од Немаца и Мађара, а неће да узимају од Срба, као што је рецимо списак ’’Погледа’’. Имамо на нашем сајту, погледи.рс, списак жртава комуниста у Крагујевачком округу, од 1.380 имена доказано убијених ван борбе. Што је била наша грешка, требало је и убијене у борби да рачунамо. А они имају на списку убијених за Крагујевачки округ 650 имена заједно са несталима. Узимају од немачких и мађарских НВО непроверене спискове, а наш је проверен за свако име. Испод сваког имена има доказ како ми то знамо.
