Спомен плоча Лази К. Лазаревићу откривена је на Железничкој станици у ужичком селу Мокра Гора, на чувеној Шарганској осмици.
Овај познати српски лекар и писац је као студент медицине, како се чуло током свечаности откривања спомен плоче, службовао једно време у карантину, на царинарници у Котроману, граничном месту Мокре Горе са Босном, а податак о томе до скора је био познат ужем кругу људи. Иницијативу за постављање обележја Лази Лазаревићу у Мокрој Гори покренули су Удружење књижевника Србије, Удружење Ужичана у Београду, академик Владимир Јокановић, који је аутор спомен-плоче, и Народни музеј Ужице, уз подршку Града Ужица.
Свечаност је не случајно одржана на Враче, крсну славу многих српских породица и еснафа, а пре свега лекара, па је градоначелница Ужица, др Јелена Раковић Радивојевић, откривајући спомен плочу, између осталог рекла: ”На празник посвећен Светим Козми и Дамјану, откривамо спомен-плочу др Лази Лазаревићу, једном од првих српских неуролога и психијатара, и ово обележје подсећаће нас на великог човека и његов боравак у Мокрој Гори.”
Владимир Јокановић, хирург, вајар и песник, председник Уметничке секције Српског лекарског друштва – Друштва лекара Војводине, подсетио је на то да је др Лаза Лазаревић један од двојице српских медицинара чије име се спомиње у светској литератури: “Даровао је себе народу. До подне је био краљев лекар, а после тога је лечио сиротињу по Београду”, навео је др Јокановић и истакао да о раду и животу др Лазе Лазаревића „никада ништа лоше није речено и написано“. Радомир Андрић, председник Удружења књижевника Србије, истакао је да је постављање тог обележја израз бриге о нашој културној баштини: „Сигурно да је обележје чувеном књижевнику један од тих примера, јер немамо много таквих, врхунских личности које могу да се сврстају у историју најразвијенијег српског друштва“, поручио је Андрић.
Лаза у карантину
Писац и лекар, Лаза Лазаревић је, стицајем околности, прву службу добио у Мокрој Гори, у време српско-турског рата, 1876 – 1877. године. Стигао је са само 25 година, као свршени студент права, и студент медицине на берлинском факултету, а војну службу добио је као лекар у овом граничном селу, на путу који долином реке Рзав, води од Вишеграда, према Ужицу. О његовом боравку причало се међу Мокрогорцима, па је тако, током мокрогорских сусрета песника, традиционалне манифестације, та прича и стигла до Удружења књижевника Србије.
“Као и данас, село Мокра Гора је била граница између Србије и Босне, тада су придошлице из Босне морале да буду у карантину, а лекар у карантину, био је чувени писац Лаза К. Лазаревић“, наводи Радомир Андрић, песник, Ужичанин, подсећајући на живот и дело Лазе Лазаревића. Тешко да ће народ позлатити све оне своје изданке који су га вредним делом задужили, али сваки знамен, остаје за наук, поштовање и памћење, а овај да се зна да је чувени писац, лекар и хуманиста један део свог кратког живота провео и овде, међу Мокрогорцима, закључили су присутни у Мокрој Гори, током свечаности откивања спомен плоче Лази Лазаревићу
Из биографије Лазе К. Лазаревића
Рођен је у Шапцу 13. маја 1851. године. Отац му се звао Кузман, пореклом из Херцеговине, са братом Михаилом држао је трговачку радњу. Мајка му је била Јелка, кћерка шабачког кујунџије, рано је остала сироче, и удала се за Кузмана са само петнаест година, он је тада од ње био старији петнаест година. Имао је Лаза и три сестре, Евицу, Милку и Катицу. Када му је било девет година, његову породицу задесила је тешка трагедија. Умире отац, који је био стуб породице, а после годину дана и стриц Михаило. Тада сву бригу о четворо деце преузима његова енергична мајка. Поставља се ауторитативно, васпитава их и даље патријархално, како је то чинио њен муж Кузман. Традиционално породично васпитање се најбоље одразило касније у Лазиним приповеткама, а његов хуманитарни рад до краја живота, забележили су његови савременици, произашао је из личних материјалних проблема у периоду детињства и одрастања, када му се мајка сама, као удовица, борила за њега и сестре. Основну школу, као и четири разреда гимназије завршио је у Шапцу. После гиманзије уписује Правни факултет тадашње Велике школе у Београду. У том периоду студија показује велики интерес за руски језик и књижевност, доста чита руске писце као што је Писарев, и претпоставља се да су они имали велики утицај на његов каснији књижевни рад. Године 1871. као узоран студент права у Београду добио је стипендију да би студирао медицину у Берлину, а Медицински факултет у том немачком граду био је један од најпрестижнијих у Европи. Али, Лазаревић ипак најпре завршава студије права, пошто му стипендију одузимају због тадашњих политичких проблема и његовог активизма у време Париске комуне. Идуће године опет добија стипендију за медицинске студије и одлази у Берлин. Прекида студије за време српско- турског рата, на две године. Био је мобилисан и враћа се у Србију, у Мокру Гору. Помаже у лечењу рањених, за шта је убрзо и одликован. Након рата наставља студије медицине у Берлину, а 1879. године је дипломирао са највишим оценама.
Повратак Београду
Лаза се из Берлина враћа у Београд и почиње да ради као лекар. Постављен је за лекара Београдског округа, 1881. постао је први лекар Опште државне болнице у Београду. Лазини хроничари, записали су да је као лекар много радио, успео је у ратом опустошеној Србији да се избори за модернизацију рада у болницама, али упоредо се бавио и књижевношћу. За десет година написао је свега девет приповедака, док је осам остало недовршено. Почетком 1888. изабран је за члана Српске академије наука и уметности, а наредне године постао је лични лекар краља Милана, и унапређен је у санитетског пуковника, а годину дана касније САНУ га награђује за последњу написану приповетку “Он зна све”. Није од тога прошло ни годину дана, Лаза Лазаревић је преминуо, јануара 1891. Кажу, Лаза Лазаревић је кратко живео, али је имао испуњен живот. Међутим, многи сматрају да није имао срећан љубавни живот.
Лаза и Полексија
Као лекар у Београду, Лаза је сретао и ширио познанства са бројним успешним људима тога времена. Једно од тих познанстава било је са сином председника Владе, Костом Христићем. А остало је забележено и ово ”Коста Лазу једне прилике позива на вечеру, која је била, испоставиће се, судбоносног карактера. Костина сестра се звала Полексија, и упознају је са Лазом те вечери. Он је вођен пријатном атмосфером, добрим расположењем, занимљивим разговорима, а и којом чашицом више, пољубио Полексију. Тим чином Христићи су почели наздрављати и славити просидбу. Лаза се брзо помирио са судбином и оженио Полексију. Он, успешан млади човек, она из богате и утицајне породице, били су на самом врху београдског друштва. Полексија и Лаза имали су четворо деце Милорада, Анђелију, Кузмана и Владана. Двоје деце им се разбољевају и умиру. Кузман је умро када је имао годину дана, а Владана су изгубили када је имао две године.”
Лекар и научник
Када је у Берлину положио завршни испит, Лаза добија звање „доктор целокупног лекарства и хирургије“. “Стручна комисија високо је оценила његов завршни рад. Још на факултету у лабораторијским радовима показује велику надареност и таленат и већ тада му се назирала успешна каријера. У свим медицинским областима постао је квалитетан дијагностичар. Прихвата научни европски приступ према коме у медицини све има узрочно-последичну везу.
Његов допринос на пољу медицине и науке најбоље се огледа у томе што иза себе оставља 77 научних радова. У лекарским ординацијама и данас се користи дијагностички знак „Лазаревић позитиван“ или „Лазаревић негативан“. Он је у једном од својих радова описао појаву бола која се јавља при покушају да се пацијенту дигне нога док лежи, а да му се не савије колено. Ако се при томе јави бол, то значи да код пацијента постоји неки облик обољења кичме. Од тада се у дијагностици користи познати и још увек употребљив Лазаревићев знак. Овај преглед нарочито је значајан за гране медицине као што су неурохирургија, неурологија и ортопедија.
Редовно је присуствовао састанцима Српског лекарског друштва, био је активан члан, износећи своја виђења, ставове, тезе, лична искуства, научне радове… Објавио је бројне радове из области интерне медицине, епидемиологије, неурологије, хирургије, урологије… Његов допринос медицини и науци сматрао се и данас чудом, када се узме у обзир да је као лекар радио само 11 година, и да се упоредо бавио хуманитарним, преводилачким и књижевним радом, а био је и породичан човек. Постављен је, 1881. године, за примаријуса Унутрашњег одељења „Опште државне болнице“ у Београду, и ту ради све до именовања за лекара краља Милана Обреновића, када и завршава своју каријеру….” А, данас знамо, по Лази Лазаревићу, добила је име Специјална болница за психијатријске болести у Београду и Падинској скели.
Књижевни рад
Већ првом приповетком “Први пут са оцем на јутрење” препознаје се раскошни приповедачки таленат Лазе Лазаревића. А онда се ређају приповетке. Приповетка “Све ће то народ позлатити” објављена је јануара 1882. а по мишљењу Милана Кашанина, цењеног естетичара, књижевног критичара, ова приповетка представља једну од најистинитијих и најсавршенијих прича и изван оквира српске књижевности. То је једина Лазина приповетка која нема оптимистички карактер, у њој он износи слику друштва које не брине о онима који су се жртвовали за своју отаџбину, и писац стаје на страну младог инвалида који је у рату изгубио ногу, а друштво око њега равнодушно је на његову трагедију. Отуда и данас на сличне ситуације “иде” реченица “Све ће то народ позлатити”.
Неке приповетке Лаза није желео да буду објављене за ње-говог живота, као што је “Швабица”. То је једна од његових првих написаних приповетки, сматрао је да је превише интимна и аутобиографска. А, разлог због којег је објавио мали број књижевних дела лежи у томе што је са једне стране био јако посвећен лекарском позиву и научним радовима, а са друге, што је сваку своју приповетку радио пажљиво како би представиле савршену комбинацију стила, композиције и језика. Лаза је био психолог у приповеткама. “Он осети и доживљава не само оно што је на врху друштва, него и оно што је на њеном дну. Вешто описује своје јунаке, њихове тежње, стрепње, надања, страхове и психичке ломове. То постиже захваљујући изврсном познавању психологије човека. Његов кум, чувени лекар Владан Ђорђевић, често је знао да га назива „српски Тургењев“. Зачетник је психолошке приповетке и једним од најбољих стилиста. Књижевни правац му је реализам. У књижевност уводи психологију као уметничко средство, уверљиво описује и дочарава психолошка стања својих ликова…” оценили су ондашњи књижевни критичари.
Рани одлазак Лазе Лазаревића
За Лазу кажу да је у оно време био лекар који је од сигурне смрти спасио много пацијената, а хуманитарним радом побољ-шао животе великог броја људи, научним радом допринео је развоју медицине, што доприноси и оздрављењу данашњих пацијената. Радећи за добробит човечанства од смрти није могао да спасе своја два сина који су умрли од туберкулозног менингитиса. Али, од смрти није могао да спасе ни себе. Упркос упорном лечењу, користећи се најбољим стеченим знањима и најпрестижнијим светским лечилиштима, умире са својих непуних 40 година у Београду. Узрок смрти туберкулоза плућа, умро је 10. јануара 1891. Цео Београд је дошао да га испрати. О детаљима његове смрти и последњим сатима његовог живота сазнају се из писма његовог шурака, Николи Христићу, Полексијином оцу: “Умирао је са осмехом на лицу, што би требало да значи да је умирао спокојно због тога што за време свог живота и каријере није никог увредио, нити се иком осећао дужним. Никада се није светио. Зарађивао је поштено од свог рада. Помагао је сиротињи. И сам је од себе створио име којим ће се за сва времена, његови потомци и земљаци поносити”. А иза њега су остали кћерка Анђелија, сликарка и најстарији син Милорад, који се определио за војнички позив доспевши до чина генерала.
Мокра Гора – једно од најлепших села света
Ужичко село Мокра Гора је прошле године на заседању Генералне скупштине Светске туристичке организације Уједињених нација у Мадриду проглашено за једно од најбољих туристичких села света. Мокра Гора има јединствену пругу уског колосека која је у функцији, има Шарганску осмицу и воз “ћиру” који у току туристичке сезоне саобраћа пругом уског колосека до Вишеграда. Мокра Гра има и јединствен етно комплекс “Дрвенград” који је на брду Мећавник изградио познати филмски редитељ Емир Кустурица, он и живи и ради у Дрвенграду. Пре два месеца Мокра Гора је потписала Протокол о сарадњи са словеначким планинским селом Солчава, које је такође проглашено као једно од најлепших села у свету. Солчава се налази у југозападном делу покрајине Штајерска, у долини реке Савине, чији је највиши део Логарска долина, позната и посећена од бројних туриста из целог света.
