Кроз историју, манастири и цркве су одиграли кључну улогу у борби за опстанак српског народа на нашем Христовом, светосавском путу, ма колико он некад био трновит и узак.
Ма колико камења, успона и падова на њему било. На пучини нашег мора, није лако опстати и снаћи се у разним олујама и бродоломима. Често се замагли, као да хоризонта нестане на видику. Чак и искусни морнари у таквим ситуацијама осјете се беспомоћним, а посебно остали путници.
Међутим, Господ као добар пастир, увијек мисли о свом стаду па нам је тако подарио вјерне људе који су градили наше светиње које су како кроз историју, тако и данас свјетионици наших обала, да управљајући кормила према њиховој свјетлости, лакше нађемо свој пут. Богу хвала, по Његовом промислу, грађени су широм свијета, знајући да ће требати Његовој дјеци.
Један такав свјетионик је Манастир Светог Марка, надомак града Кливленда, у држави Охајо. Освештан на Марковдан 1988. године, већ скоро тридесет и пет година освјетљује наше стазе да би лакше и исправније корачали њима. Тих, ненаметљив, скроман, а изразито богат духовношћу као и његов настојатељ, високопреподобни архимандрит Леонтије (Алавања) који ће свако вјерно чедо, а и сваког путника намјерника срдачно дочекати. Радује ме што је моја Далмација изродила још једног таквог честитог пастира, који је увијек срцем уз своју цркву и своје стадо, који је уистину изабрао небеско над земаљским што својим животом показује. Отац Леонтије као дјечак од једанаест година отишао је из своје родне Куле Атлагић у Славонију, у Манастир Ораховицу. У том, једном од најстаријих духовних центара Срба Подравине, посвећеном Светом Николају мирликијском Чудотворцу, провео је двадесет и осам година црпећи и изграђујући своју љубав према Богу и монашкој служби. Ту га је задесио и рат деведестих година прошлог вијека у којем су српски народ и светиње у тим крајевима биле на мети разних удара и нетрпељивости. Опет Божјим промислом, почетком октобра 1991. године, у задњим моментима, успијева да пређе на територију Крајине гдје наставља да кријепи и бодри свој православни народ у тешким данима рата. О томе најбоље свједоче парохијани Цркве Рођења Пресвете Богородице у Пакрацу, попут породице Малетић чији чланови данас живе у Кливленду. По ријечима Василије Јекић (рођене Малетић), некадашње дјевојчице која је расла у ратом захваћеној Крајини, отац Леонтије је био њихова спона са Богом који их је учио вјери, љубави и трпљењу. У најтежим данима и околностима није одустајао од службе Богу и свом народу. Како Василија прича, чак и послије спаљивања крова на цркви 1991. отац Леонтије је служио свете литургије, а умјесто крова их је покривао небески свод. Осјећали су се још ближе Небесима. Међу осталим успоменама, добро се сјећа како су сви држали раширене кишобране у току службе за вријеме кише или снијега. Сјећа се и духовних пјесама које су заједно учили и пјевали. Отац Леонтије никад није ни помишљао да напусти свој народ који је на жалост протјеран у злочиначкој акцији “Бљесак”. Тада, посљедњим конвојем, напушта Славонију, свој други дом, пред само минирање моста на Градишци.
Овај добри пастир, који добро познаје дух свог стада, наставља и даље да узноси молитве Господу, у свјетионику на обали језера Ири, манастиру посвећеном Светом апостолу и јеванђелисти Марку. Ту се налази и камп, гдје се сваког љета залијева љубав нових нараштаја према својој вјери и корјенима. Дјечји камп при Манастиру Светог Марка слави преподобну мати Ангелину Српску као своју заштитницу. У овом свјетионику ћете, поред молитве, поред честица моштију Светог цара Лазара и Светог Владике Николаја, увијек наћи топлу ријеч и очински савјет.
