У позним сатима у недељу 2. априла сада већ бивши председник Црне Горе Мило Ђукановић признао је пораз, изражавајући притом уверење да ће снага његовог ДПС-a бити показана на ванредним парламентарним изборима које је заказао за 11. јун. Тог дана Ђукановић је претрпео тежак лични пораз од Јакова Милатовића са свега 40% гласова насупрот 60% за кандидата странке „Европа сада“.
Ово је био трећи пораз Ђукановића у мање од три године, након што је његова ДПС поражена прво на скупштинским изборима 30. августа 2020, а потом и у огромној већини градова и општина Црне Горе на локалним изборима у октобру прошле године. Дошло је под премијером Здравком Кривокапићем до недовољно одлучних промена и многи су се надали да ће процес ићи брже, дубље, далекосежније. Свеједно, нема сумње да после 30. августа то више није била она Црна Гора са краја 2019. године са суморном медијском сценом и једном бахатом влашћу која је покушала да заплени имовину СПЦ, што је покренуло литијашки покрет који је био главни генератор промена.
Сâм Ђукановић својим највећим успесима сматра проглашење независности Црне Горе, односно њен излазак из Државне заједнице са Србијом и увођење Црне Горе у чланство НАТО, премда се томе противила огромна већина грађана. Осим тога Црна Гора је под влашћу Ђукановића, истовремено са Македонијом, прва признала једнострано проглашену независност тзв. Косова октобра 2008, а том је приликом чак изјавио да је Србија изгубила Косово 1999. године. Увела је и санкције Русији после припајања Крима 2014, и пооштрила их после почетка руске операције у Украјини фебруара 2022.
Ђукановић је већ дуги низ година фанатични непријатељ Српске православне цркве у Црној Гори коју назива „Црквом Србије“, фаворизујући истовремено расколничку НВО која себе зове „Црногорском православном црквом“ и на чијем је челу анатемисани распоп Мираш Дедеић. Свој отклон према СПЦ страствено је испољио када је тражио опозив актуелне владе Дритана Абазовића, кога је именовао за мандатара мањинске владе, само зато што је са патријархом СПЦ Порфиријем у Подгорици потписао Темељни уговор какав су претходно потписали католици и муслимани.
КАРИЈЕРА БЕЗОЧНОГ ОПОРТУНИСТЕ – Ђукановић је политички успон започео 1979. као члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије. Био је жестоки присталица Слободана Милошевића и убрзо је постао један од лидера руководства Црне Горе. Савез комуниста је 1991. године променио име у Демократска партија социјалиста (ДПС) Црне Горе, а Ђукановић је 1998. је изабран за њеног председника. Дистанцирањем од Милошевића у ДПС-у је дошло до поделе на Ђукановићеве следбенике и део партије који је предводио Момир Булатовић. Из те поделе настала је Социјалистичка народна партија на челу са Булатовићем, која постоји и данас премда игра минорну улогу на црногорској сцени.
Рани раздор на линији Београд-Подгорица изазван је покушајем тандема Слободан Милошевић-Мира Марковић да лансира ЈУЛ на целој територији тадашње СРЈ. Одбијање Мила Ђукановића да подржи промовисање нове партије у Црној Гори (и да себи тако од готовог прави вересију) није имало идеолошку већ прагматичну позадину. То одбијање, међутим, изазвало је неверицу и бес у Толстојевој 33. Уследио је Милошевићев неспретан покушај да премијера уклони са сцене преко тромог и политичким триковима далеко мање вичног Момира Булатовића.
Две године и десетак хиљада украдених гласова касније, Ђукановић је 1997. изашао из клинча са Булатовићем као победник. Његов конфликт са Милошевићем започео је као и сваки други унутарпартијски лом: као сукоб око власти и моћи. Завршио се, како то већ код другова бива, као идеолошка шизма. Он сам, међутим, није био у искушењу да себе види као изазов Милошевићу на нивоу заједничке државе. Његови су домети и амбиције вазда били усмерени на терен који је добро познавао и њиме све успешније манипулисао.
Са падом Милошевића 5. октобра 2000. наступа трећа фаза Ђукановићеве еволуције. Одлазак са сцене дотадашњег персонализованог изговора за раздвајање Црне Горе од Србије ставио га је пред дилему. Изискивао је или почетак потраге за стварно функционишућим моделом заједничке државе, или пак отворено приклањање тврдо сепаратистичком курсу. Ђукановић се определио за ово друго, неумитном логиком политичких, финансијских и личних интереса олигархије коју он сам оличава и чијем је настанку допринео. Ти интереси изискују стварање суверене државне структуре, неподложне механизмима правне регулативе који би били независни од воље трајних носилаца политичке моћи.
Нова мотивација Ђукановића и његовог окружења створила је политички миље у коме циљ суверености више није питање политике (што је било оличено у слогану „не можемо више да чекамо Србију да се ослободи Милошевића“) већ судбине: два смо света. У тој визури Црногорци не само да нису Срби, бивши или садашњи, већ су од Срба били вазда угњетавани и од Србије су још увек угрожени.
Ђукановић је на власт дошао са само 29 година и то у тренутку када се Југославија распадала. Постао је једини лидер на Балкану који је од деведесетих година непрекидно био на власти. Током преко три деценије на власти – било у својству председника или премијера – Ђукановић је од жестоког корисника великосрпске реторике еволуирао у још жешћег антисрбина, родоначелника наметања „црногорског“ језика и латиничног писма са 33 слова, а изнад свега у промотера тешких подела унутар црногорског друштва на Србе и „Црногорце“ дефинисане искључиво као анти-Србе.
У раним годинама своје власти Ђукановић је оптуживан за шверц дувана, а касније и за много озбиљније криминалне работе. У прилог раним оптужбама иде и досије који је још 1993. године припремила италијанска полиција, а у коме се тврди да је Црна Гора део шверцерског ланца који је повезан са сицилијанском мафијом и криминалним породицама. Јуна 2007. године италијанска агенција Анса изнела је тврдњу да је он у периоду од 1994. до 2002. године био на челу групе која је кријумчарила цигарете између Црне Горе и италијанске регије Пуља што му је донело зараду од више десетина милиона марака, долара и евра. Две године касније истрага је обустављена јер је Ђукановић, као премијер, био заштићен дипломатским имунитетом.
У обновљеној истрази након убиства власника хрватског недељника Национал Иве Пуканића 2002. године пала је сумња на Ђукановића јер је Пуканић у свом часопису објавио бројне скандалозне појединости о његовим криминалним работама које никада нису биле аргументовано оповргнуте. Ђукановић се бранио тако што је одговорност за оптужбе пребацивао на Србију, за коју је тврдио да жели да Црну Гору представи као криминалну државу. Увек му је Србија била крива за све, а Срби у Црној Гори непоуздани па и велеиздајнички елемент који треба држати ван државне службе.
Ратко Кнежевић, својевремено шеф Трговинске мисије Црне Горе у Вашингтону и Лондону и бивши Ђукановићев пријатељ, пред Жупанијским судом у Загребу рекао је да је «Мило један од људи који су одговорни за убиства Горана Жугића, Дарка Распоповића, Благоте Секулића, Душка Јовановића и Ива Пуканића». Тврдио је да је од новца зарађеног шверцом масовно куповао гласове на изборима. Да је пракса масовне куповине гласова постојала у континуитету све до 2. априла непобитно је потврђено.
У мају 2011. године посланици ПЗП-а поднели су кривичну пријаву против Ђукановића и још тројице политичара оптужујући их да су у приватизацији Комбината алуминијума у Подгорици оштетили државу за чак 800 милиона евра. Пет година касније политичар Јанко Вучинић из Демократског фронта у сопственој тужби је навео да су одговорни за неисплаћивање отпремнина радницима ове фирме који су отишли у пензију. Наравно, пошто је Ђукановић контролисао судство преко својих кадрова, није се десило ништа.
Против Ђукановића је 2012. године поднета Специјалном тужилаштву за организовани криминал, корупцију и ратне злочине кривична пријава због злоупотребе функције и наношења штете држави. Тужитељи су тврдили да је он утицао на доношење одлука у Скупштини Црне Горе – под потпуном контролом његовог ДПС – које су биле у интересу Прве банке, чији је сувласник. Истакли су да је он одговоран за доношење закона који је омогућио пребацивање државних средстава у банку, као што су милиони евра од докапитализације Електропривреде Црне Горе. Такође је наведено да је његов брат Александар (Ацо), као већински власник Прве банке, та средства неповратно додељивао самом себи у виду кредита. Ђукановић је наравно опет тврдио да није било нерегуларности и истрага није ни покренута.
У новембру 2014. године објављено је да је Прва банка пословала са Дарком Шарићем који је оптужен за шверц 5,7 тона кокаина из Латинске Америке. Појавиле су се вести да је иста банка кредитирала оптуженог шверцера цигарета Брана Мићуновића и друге криминалце. Каријеру Ђукановића су пратиле и друге афере као што је била «секс-трафикинг“ страним проституткама, за коју је наравно рекао да је исконструисана.
| П |
ородично богатство клана Ђукановића је процењено на близу 200 милиона долара, а лично богатство шефа црногорске државе на 15 милиона долара па се у мају 2010. године нашао на 20. месту на „Форбсовој“ листи најбогатијих шефова држава. У пропратном тексту је наведено да је „порекло његовог новца мистерија“. Песник Матија Бећковић изјавио је да је Мило Ђукановић дошао на власт у џемперу, а да је сишао са власти као најбогатији човек најсиромашније земље.
СТАВ СПЦ – Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије честитао је победу Јакову Милатовићу изражавајући наду да ће Црном Гором управљати на задовољство свих грађана. „Ширином Вашег срца, праведношћу, знањем и великом стваралачком енергијом заслужили сте високо поверење народа Црне Горе који Вас је демократски изабрао за њеног новог председника“, поручио је Јоаникије, додајући да је уверен да ће Милатовић бити мудар и у свему достојан председник свих грађана: „Народ ће Вам несумњиво дати снажну подршку да нашу отаџбину учините државом владавине права и правде, земљом братске слоге и слободе, богатом и угледном у целом свету“.
Још увек не знамо како ће се Јаков Милатовић понашати као председник Црне Горе и да ли ће коначно Србија и Црна Гора имати боље односе јер не постоје две „братскије“ државе у Европи. То ће време показати. Међутим, оно што су избори у Црној Гори показали јесте могућност смењивости власти. У овом случају вишедеценијске власти огрезле у криминал и корупцију. И у том смислу, Србија има једнак проблем, као и Црна Гора – недемократску власт која је заробила све институције у држави, која уцењује и врши притисак на бираче и чији су највиши представници умешани у највеће корупционашке афере које се могу или не могу замислити. Поука коју Срби у Србији треба да извуку је веома једноставна – ако је пао Мило Ђукановић, може да падне и Александар Вучић! Ако је жеља за правдом и слободом надјачала све притиске и уцене у Црној Гори, свакако се то може догодити и у Србији.
МИЛО И ЗАПАД – Постоји и читав низ „реалполитичких“ разлога због којих је Мило Ђукановић преко две деценије уживао вазда осетну подршку западних влада, политичких кругова и личности. У првој фази сукоба Запад није похитао да Ђукановића отворено подржи против Милошевића. Не заборавимо да је 1995. Милошевић себи зарадио лепе поене у Вашингтону. Саучествовао је у ликвидацији РСК (мај-август) а потом у Дејтону без роптања је дао много више него што је очекивано или тражено – цело Сарајево, Горажде са коридором, Брчко – тако да је и Ричард Холбрук био пријатно изненађен његовом кооперативношћу.
Већ 1997. године, клима се постепено мења. Наступа друга фаза Ђукановићеве еволуције, која траје до октобра 2000. Како је Милошевић као партнер Запада губио на употребној вредности, како се припремала нова подела карата за косовску партију, тако је Запад напокон „открио“ Мила Ђукановића. По кратком поступку један професионални апаратчик, који је са партијске функције са 29 година ускочио право у премијерску фотељу, добија придеве прозападног реформисте, савременог, динамичног лидера, поборника тржишних реформи – једном речју, постаје сушта супротност Милошевићу. Толерише му се захуктали дувански шверц, који једним делом крпи буџетске рупе а другим помаже раст режимске олигархије.
| К |
рајем 1990-тих Ђукановић добија логистичку подршку западних саветника, а пристижу и издашне донације западних влада. Црна Гора долази на друго место у свету по висини америчке помоћи по глави становника, одмах после Израела. Средства из Вашингтона делимично иду директно у буџет, нпр. за покриће пензија или за ванредну куповину електричне енергије, а делимично за финансирање невладиног сектора који постаје сразмерно значајан послодавац на подгоричкој сцени – и чији су пројекти и програми наравно скоро без изузетка били наклоњени суверенистима. Почетком 2000. збир инјекција ликвидности из САД и ЕУ достиже сто милиона долара. Тиме се Ђукановићу олакшава стварање огромне полицијске структуре са паравојним потенцијалом, финансирање масивног државног апарата (чији припадници и чланови њихових породица развијају осећај зависности од режима) и јачање контроле над медијским простором.
Истовремено његова реторика све више помиње и наводне структурне разлике Црне Горе од Србије. Сходно промени акцената мења се и наступ пред страном јавношћу. Трговинско представништво Црне Горе у Вашингтону, које је 1996. отворио Ратко Кнежевић, ангажовало је професионалног лобисту Џека Абрамова да промовише ново, реформско лице Ђукановића. Са Рачком, Рамбујеом и почетком бомбардовања Србије, лобистички фокус у САД пребацује се на пројектовање имиџа Црне Горе као посебне војно-политичке и историјске целине у односу на Србију и као потенцијалне следеће жртве Милошевићеве агресије. На домаћем терену Ђукановић се још увек уздржавао од јавног и безрезервног опредељења за суверенистички курс, али је заговарање те опције препустио медијима и функционерима нижег ранга.
Еволуција вредносних поставки суверенистичког пројекта после 5. октобра 2000. тако је малтене неумитно наметала окретање идеолошком наслеђу Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, црногорских усташа, уз све већи ослонац на до тада крајње маргиналне теоретичаре дукљанске верзије црногорске „етногенезе“, историје, културе, језика и духовности.
Нови курс захтевао је и нове облике наступа пред светом. Изискивао је придобијање лобистичко-пропагандне подршке заговорника тврде србофобије у спољном свету, пре свега у САД. Та подршка није изостала од оног тренутка када је Ђукановићевим саговорницима постало јасно да је овог пута заиста спалио мостове за собом и да је отворено антисрпска опција постала његово стратешко опредељење. После 2000. у подршци том опредељењу значајну улогу је имао финансијски снажан албански лоби и његова пропагандна инфраструктура. На Капитол Хилу Ђукановићева ствар је могла да се ослони на екипу активних и од албанске заједнице издашно помаганих законодаваца. Од самог почетка пада у очи упорна тежња кључних кругова Запада да идентификује владу у Подгорици са црногорском државом и нацијом.
Тек са успостављањем антагонистичке дистанце према Србији и српству као основи свог суверенистичког пројекта Мило Ђукановић напокон себи придобија благонаклоност доминантних елита западног света. Определивши се за дукљански мит он је пригрлио постмодерни културни образац: ми нисмо оно шта „објективно“ јесмо (порекло, наслеђе, традиција, колективна сећања), већ оно шта тврдимо да јесмо. Носиоцима постмодерних образаца свако даље постојање препознатљиво српског идентитета Црне Горе, заснованог на колективним сећањима и вредносним постaвкама, представља недопустив анахронизам.
