У ове прве августовске дане нама Србима су, чини се, олује неминовне. Тек што прође једна, ето већ неке нове. Људске, па микроћелијске, и која ће тек, то само драги Бог зна. Али континуитет се наставља, и тако већ ево двадесет и осму годину за редом. Од оне прве прошло је управо толико.
Када су 4. августа 1995. године непрегледне колоне аутомобила, трактора, мотокултиватора и коњских запрега препуних Срба из сјеверне Далмације, из Лике, са Кордуна и Баније кренуле на пут у непознато, њихова судбина многе није претјерано дирнула, засигурно не до нивоа саосјећања. У страху за животе својих најближих, не осврћући се за оним што остављају и што су цијели живот стварали, имајући времена тек толико да у завежљај спакују сву своју имовину, ти крајишки Срби доживјели су понижење и пораз од којих нису и, чини се, никада неће бити ослобођени. Наредне деценије биле су само потврда томе. Срби из Книна, Бенковца, Обровца, Грачаца, Коренице, Војнића, Слуња, Вргинмоста и осталих мјеста, нису више били Срби из Далмације, ни Срби Личани, Банијци ни Кордунаши, већ избјеглице из Хрватске. Протјерани из крајева у којима су поникли, не претјерано пожељни тамо гдје су пристигли. Неколико година касније, тај епитет избјеглица неки су замијенили статусом повратника. Шта су данас, ствар је избора. Било да се изјашњавају као Београђани, Новосађани, Бањалучани или одређени на било који други начин, бар два дана у години сви ће опет бити исто – прогнани или избјегли Срби из Хрватске.
Ситуација са Србима који су се временом одлучили на повратак на своја вјековна огњишта, чак се чини за нијансу безболнија. Њих се, углавном, више нико и не сјећа. Ако је судити по посљедњим подацима пописа становништва, таквих Срба у Хрватској је данас нешто више од 100 000, довољно да о њима нико и не мисли. Статус повратника изблиједио је не само захваљујући протеклим деценијама од када су поново дошли на своје, већ чињеницом да живе тамо гдје су рођени, тамо одакле су присилно морали отићи и тамо гдје су живјели њихови преци вјековима у назад. Ако их, којим случајем, питате да ли су ничији или свачији, са разлогом ће признати да су ово прво. Нити је већина Хрвата срећна што их у Хрватској толико има, нити их већина Срба преко границе више сматрају Србима.
Но, да не буде баш да их нико не спомене, потруде се бројни медији који их, са свих страна, посјете уочи или на сам дан обиљежавања „Олује”. Остала 363 дана у години, чак и ако се њихово постојање негдје „провуче”, сведу се на ниво „статистичке грешке”, „малобројних повратника” или мањине чији глас свакако више није довољано моћан ни важан да се било гдје чује. Боље и више од тога, кад су већ одлучили назад на дједовину, по многима и не заслужују.
Како живе Срби у Книну, Бискупији, Кистањама, Бенковцу било је питање које је посљедња два дана баш све занимало. Одговор је, зна се, морао бити везан за сјећања на избјеглиштво, колону, трауме, страдање, уз евентуалну допуну да ни данас ништа боље није. Колеге новинаре занимало је једино то како би, испунивши форму и радну норму, могли задовољно назад у своје редакције, градске средине гдје ће већ од понедјељка, уз каве по локалима, имати неке занимљивије теме на репертоару. Шта ће бити са онима од којих су успјели искамчити одговоре пред обиљежавање годишњице сјећања, ни њима ни њиховим уредницима свакако више ни неће бити важно. Бар не до слиједеће године.
Није баш за утјеху, бар не онима чије се избјегличке ране сваке године поново отварају, неспретно и несавјесно манипулисање судбинама њихових сународника далеко од Хрватске. Поновно паљење оних старих трактора што се чувају као успомена на завичај и одлазак, отварање оних завежљаја, зобница и торби у којима су поред фотографија једва мјеста нашле породичне успомене, и евоцирање сјећања на дане који су им животе промијенили из корјена, најчешће сведени на ниво патетике и у сврхе медијске пажње која им је, ето, ова два дана уступљена.
Они су, рекло би се, данас ипак нечији, збринути и сигурни далеко од онога што им је отето. Достојанство се ту више не рачуна, довољно је ставити их на насловницу новина или портала. Достојанство које је одузето многима попут Милене и Милана Зорића из Бенковца, мајке и сина који су готово три деценије након „Олује” са истим оним избјегличким завежљајем завршили под ведрим небом, мјесец дана „скућивши се” испод Рибничког моста у Краљеву. За сличне судбине оних који су овдје остали без свега, а који ни данас немају свој комадић земље и кров над главом негдје друго, многи не знају. Знају само да их на то подсјете знајући, ваљда, боље и од њих самих какво су страдање прогоном тог августа проживјели. О поновном оживљавању бола сликама страдања, фотографијама жртава, трагичним судбинама кроз које су прошле и пролазе породице убијених, не у сврху незаборава, већ политичког и медијског маркетинга и рејтинга, неморално је, непристојно, чак и бестидно говорити. Ми то знамо, и то нисмо заборавили.
За два дана све ће се стишати. Смањиће се одјеци порука које у ова два дана громогласно и „патриотски” одјекују из три државе. Срби поријеклом из Далмације, из Лике, са Кордуна и Баније, као и они из Славоније и Барање, остаће утопљени у својим новим срединама и мирни бар до слиједеће године, када ће их опет сви подсјетити одакле су, зашто и гдје су дошли. На помен успјешних спортиста везаће се само имена клубова за које играју, за глумце улоге у серијама или филмовима, за историчаре и књижевнике написана дјела, и неће више бити важно и неопходно истаћи њихово географско поријекло, посебно ако је везано за неке од поменутих средина. Ми то знамо и када се не помиње.
Срби, оних којих је ових дана најмање било игдје, а у чије су име исто тако говорили сви, наставиће са својим животима тамо гдје деценијама уназад поново настоје остати и опстати. Њима треба мир, не у ова два дана, већ свакодневно. У полупустим селима, расељеним градовима, зараслим срединама, настојаће сачувати оно што је иза свих тих олуја остало. Наставиће да обнављају своје куће и окућнице, да њиве своје и комшијске бране од корова, да дјецу васпитају и школују у вјери православној, да их уче свом језику и писму, историји свога народа, обичајима и традицији својих предака. Покосиће и сеоске уске улице да им рођаци и комшије могу доћи макар у вријеме одмора и празника, и сеоска гробља да им прадједовске хумке и храмове не отргне у заборав подивљала природа, и обиљежиће све празнике и годишњице Србима важне у вјерском и националном календару. И погледаће у напуштене и оне још необновљене куће својих рођака, пријатеља, кумова и комшија, са сјетом што их више ту нема, и што више никада неће заједно живјети, славити се и радовати као некада. И упалиће воштанице онима са којима се, бар на овом свијету, више никада неће срести на истим тим улицама ни у хладу кошћела. Знају они све то, нису заборавили.
Тамо гдје Срба више нема”, како рекоше ових дана многи, само у посљедњих мјесец дана, на свим важним догађајима, сеоским саборима и храмовним славама, од Отишића, Врлике, Стрмице, Мокрог Поља до Жегара, Бенковца, Кашића и Биљана, Срба је било више него било које године у протеклих двадесет и осам година. Дошли су својима, на своје. Да ли због предачког завјета, нераскидиве везе са родним крајем, свједока вјековног постојања попут Крупе, Крке, Драговића и осталих православних светиња у којима се многи вјенчаше, крстише своју дјецу рођену далеко одавде, то најбоље они знају. Дочекивали су их и испраћали они који о свом страдању у дане „Олује” најмање говоре, не из страха, већ чувајући ону мрвицу поноса и достојанства од које, ни кад је најтеже, не одустају. Са страхом се не живи током читаве године, из страха се одлази, а не остаје. Шест стотина православне српске деце школског узраста у Епархији далматинској сведок су одлучности, истрајности и борбе за останак и опстанак, а не страха.
Њихови родитељи били су деца из колоне. Њихове мајке их уче да буду вредни, честити и поштени људи, било да су Далматинци, Личани, Кордунаши… Њихови дједови и баке, очеви и мајке, поново су градили и граде живот на рушевинама својих некадашњих огњишта. Знају они како.
Хвала што их подсјећате, али они то нису заборавили.
