Ужице је престоница културе Србије у 2024. години. Њихова Гимназија обележава 185 година постојања
Гимназија у Ужицу је једна од најстаријих просветних институција у Србији. Ове године низом активности обележава 185 година постојања и тај значајан јубилеј уклопиће се у пројекат ”Ужице престоница културе 2024“, јер, Ужичка гимназија била је и остала расадник знања, науке, културе, традиције… Прва манифестација у обележавању 185 година Гимназије била је већ на Савиндан, у оквиру Свечане академије коју су припремили Гимназија и Храм Светог великомученика Георгија, који је обележио 180 година од изградње. Гимназија и овај храм налазе се у центру Ужица, на Светосавском тргу и припадају најлепшим ужичким грађевинама. Ужичани су имали прилику да виде и занимљиву изложбу, “Знаменити професори Ужичке гимназије – Павле Вујић, професор и ратник”. Изложба је сећање на Ужичанина, значајног у међуратном периоду, професора математике, директора школе, посланика, сенатора, добротвора…
Ко је био Павле Вујић
Рођен је у Ужицу 1874, године, студирао је на Филозофском факултету у Београду математику и физику. По завршетку студија, враћа се 1898. у свој родни град и укључује у рад за опстанак Гимназије. У исто време ангажује се за оснивање Учитељске школе, која је у Ужицу почела са радом 1924. године. Почетком тридесетих година прошлог века професор Вујић је именован за директора Гимназије, а са тог места наименован је за указног сенатора. Био је и народни посланик, изасланик Министарства просвете, и са тих позиција професор Вујић се свим снагама залагао за напредак ужичког краја. Оно по чему је међу својим савременицима остао упамћен, јесте његова хуманост. Није се женио , али је бринуо, и однеговао троје деце свог најбољег пријатеља и колеге, професора историје Марка А. Поповића, који је погинуо у Колубарској бици 1914. Од породице Поповића био је вољен и поштован као прави отац. Део Ужица на коме је подигао за оно време модерну и велику кућу, на брегу изнад данашњег Ужичког музеја, добило је по њему име Вујићевина, или Вујића брдо. Тај део града Ужичани и данас зову овим именом.
Професор Вујић је био велики донатор Фонда сиромашних ученика, а као директор и Гимназије и Учитељске школе, заслужан је што су ове две школе добиле државни статус и своја лепа архитектонска здања. Такође, захваљујући њему, Гимназија је увек имала узоран и угледан професорски кадар. Био је учесник ослободилачких ратова од 1912. до 1918, и вратио се у Ужице са 13 одликовања. Професор Вујић умро је изненада 7. априла 1940. године, од срчане капи на слави манастира Благовештење у Овчарско-кабларској клисури, где је владика Николај Велимировић присуствовао слави и држао говор. Опело на Вујићевој сахрани служио је Владика Николај. Њих двојица били су велики пријатељи, и често су се састајали у манастирима Овчарско- кабларске клисуре. Хроничари су забележили да је последњу пошту професору Вујићу одало цело Ужице. Био је врло цењен међу својим суграђанима.
Сећања
У трећем издању књиге “Историја Ужица” аутора Мирка А. Поповића, коју је као професор Ужичке гимназије писао уочи Великог рата из кога се није вратио, један део посвећен је професору Павлу Вујићу, великом, нераздвојном Поповићевом пријатељу. Надежда, млађа кћерка Мирка Поповића, писала је о професору Вујићу и пријатељству са њеним оцем: “У Ужичкој гимназији, у исто време када и тата Мирко, радио је и професор математике Павле Вујић. Њих двојица су се спријатељили, побратимили, а Мирко се касније оженио Павловом сестричином Видосавом из честите и богате трговачке куће. То пријатељство трајало је и после татине погибије, јер се ујка Павле, како смо га сви и звали, заклео на татином гробу да ће помагати и на пут извести све троје његове деце. Тако је и било. Остао је са нама све до смрти 1940. вољен и поштован од свих, као прави отац. Није се никада женио….” сећала се Надежда.
Павлови савременици оставили су сећања на Павла као врло господственог Ужичанина, човека који је имао велики ауторитет у целом ужичком крају. На имању своје сестричине Видосаве Поповић је сазидао 1936. вилу у модерном стилу, са равним кровом, са стакленом баштом, степеништем од црвеног мермера, балконом, погледом на град, и ту грађевину је назвао вила “Нада”. Ова кућа срушена је до темеља током уласка Немаца у Ужице, априла 1941, пише у трећем издању поменуте “Историје Ужица”.
Из историје Ужичке гиманзије
Историчари, истраживачи и хроничари ужичког школства записали су: “Када је 1838. почела изградња једне средишње школе, повећег школског издања, био је то први наговештај озбиљнијег интересовања ужичких занатлија и трговаца за развој школства у овом граду. Школске 1839. једини професор био је Милан Мијатовић, кога је те године у септембру сачекала неколицина ученика “ граматикалне класе”. Професор Мијатовић предавао је истовремено „српску граматику, општу историју, математичко земљописање, численицу- рачун и немецки буквар”. Забележено је да су ученици и наставници августа 1841. дочекали кнеза Михаила који је путовао по Западној Србији. Они су у селу Мршељ ( код Пожеге), у присуству кнеза и “множине” народа извели пригодну сценску представу коју је приредио професор Петар Зарић. Кнезу се допала представа, као и његовој пратњи, те је захваљујући овом јавном наступу ужичких гимназијалаца, школа добила јавну похвалу Министарства просвете, уз жељу да настави образовање и васпитавање младежи ужичког краја, али је већ 1842. полугимназија као резултат интервенције ужичког владике Нићифора Максимовића донет декрет о премештању гимназије из Ужица у Чачак. Тако је жички владика успео да поништи све што су Ужичани до тада урадили за опстанак Гимназије. Тек после 23 године, указом 1865. поново је отворена полугимназија у Ужицу и уписан први разред. Дворазредна гимназијска реалка тек 1881. прерасла је у потпуну Реалну гимназију.
Велико, прелепо здање ужичке реалке
На тадашњем Тргу Светог Ђорђа ( данас Трг Светог Саве), преко пута Саборне цркве, свечано је положен камен темељац за зграду ужичке Реалке. “ По свом старом обичају, Ужичани су и то поздравили звоњавом звона и пуцањем из прангија. Две године после те звоњаве и пуцњаве, септембра 1893. на свечаности у којој са свим својим медаљама, сунцобранима и шеширима, и са свим својим пушкама, прангијама и оркестрима, учествује цео град, пројектант Венцеслав Чихак и извођач радова Лика Милетић, кључеве тек саграђене гимназије, на чијој фасади златним словима пише Кр. Срп. Реалка, свечано уручује њеном директору Петру Живковићу…”
Наставнички кадар у ужичкој Реалки крајем деветнаестог века
Како се у ужичкој Реалки повећавао број ученика, тако се повећавао и број наставника. а Државопопис Краљевине Србије за 1893. садржи имена свих предавача у Ужичкој гимназији као и предмете које су предавали. Занимљиво је, поједини предавачи предавали су по неколико, углавном несродних предмета. Било је то време када се тешко проналазио квалификовани кадар. Директор гимназије тада био је Петар Ј. Живковић, предавао је механику. Професорско звање имали су и Јањо Манојловић, предавао је географију, Добросав Ружић (таст књижевника Милоша Црњанског) предавао је зоологију, Живко Петрович, био је професор литературе и српског језика, затим Милош Петровић гимназијалце је упознавао са општом историјом, немачким језиком и српским језиком, Светозар Мојковић је предавао рачун, ботанику и геометријско цртање, Љубомир Павловић технологију, хемију, минерологију и географију, а Атанасије Савић књиговодство, коресподенцију, алгебру, геометрију и слободно цртање. Те године када су гимназијалци добили простране учионице, звање предавача добијају и Никола Теофановић, који предаје геометрију и физику, Урош Кубуровић француски језик, Милутин Кутлешић је специјалиста за топографско и орнаметно цртање, Настас Петровић предаје костимографију, рачун и геометријско цртање, Јован Дравић геометрију и слободно цртање, Стеван Мацура немачки језик… У статусу хонорарног учитеља за науку хришћанства био је свештеник Јеврем Туцовић. У Ужичкој гимназији радила је тада и учитељица Зорка Лукићка, која је наставник “женског рада”. Ови професори, наставници и предавачи у школској 1893- и 1894. изводили су наставу са 335 ученика од првог до седмог разреда…
Добри предавачи, још бољи ученици
После школовања у Ужичкој гимназији, све је више њених ученика који су одлазили широм света. Тако је Војислав Прљевић, из ужичког села Љубања, крајем деветнаестог века из Реалке отишао у Минхен где је студирао хемију, скоро у исто време Ранко Јовановић одлази у Беч и постаје студент Техничког факултета, Љуба Стојановић каснији државник, научник и академик, студирао је у Санкт Петербургу и Бечу, песник Милош Перовић студирао је у Лајпцигу и Бечу, а Андрија Станић, каснији министар саобраћаја, студирао је у Берлину где је завршио Грађевински факултет, а романописац Милутин Ускоковић студирао је права у Женеви. После студија у Европи, неки од бивших ученика ужичке Реалке враћали су се у своју школу као професори. Међу њима је филолог Љуба Стојановић, писац Милош Перовић, Драгиша Ђурић, каснији познати професор Београдског универзитета, али било је и других познатих имена из целе Србије који су професорски век провели у ужичкој Реалци, као Љуба Давидовић, чувени министар просвете и председник Владе, Настас Петровић, један од првака Народне радикалне странке, вајар Симеон Роксандић, и многи други…. А како стоји у документима из историје ужичке Реалке, морална страна професорска била је исто важна колико и стручна, јер гимназијалце није могао учити и науци и васпитању било ко. Професор је морао имати углед и ауторитет не само у учионици, већ у целом граду, у Србији. Знало се ко може бити професор, и коме родитељи могу поверити децу. И данас може се чути за неке професоре ужичке Гимназије: “били су имена”, али не само из тако давне прошлости, већ пре четири пет деценија. А данас? Нажалост, данас о Павлу Вујићу у Ужицу мало ко зна, а био је велико име међу професорима ужичке Гимназије. Кажу, многи су га у то време када би се појавио у граду, звали Господин Професор. Тај Господин професор био је поштован и цењен до краја живота.