У светлу последњих догађаја на Косову, чини се да почињемо да превазилазимо поделе тек онда када нам је нож под грлом.
Планинско село Брајићи удаљено је од Горњег Милановца око 30 километара. У његовом атару већим делом се налази историјско место – жариште српског националног покрета отпора у Другом светском рату – Равна гора. У центру села налази се и кафана, опустела као и село, која се некада звала ‘’Код Драже и Тита’’. Шеретски назив добила је по томе што су се ту октобра 1941. други и последњи пут срели ђенерал Дража Михаиловић и Јосип Броз Тито. Од Брозовог нацрта са 12 тачака, Михаиловић је тада одбацио четири тачке, који су се тицале успостављања заједничког штаба (где би се он потчинио Титу), укључивања политичких комесара у четничке одреде и легализовања револуционарних Народноослободилачких одбора као нових органа власти. Иако је изостало званично потписивање документа, обе стране постигле су споразум и прецизирале даље тачке сарадње и заједничке акције. Но само одбацивање неких Титових услова и Михаиловићево одбијање да му се потчини допринело је да комунисти преговоре оцене као пропале – и да их у историографији никада не назову споразумом.
На месту преговора и данас стоји плоча која сведочи о тешкој повреди историјске истине: ‘’У овој згради одржан је, у ноћи 26. и 27. октобра 1941. године, састанак Врховног команданта Народноослободилачких партизанских одреда Југославије Јосипа Броза Тита и команданта четничких одреда Драже Михаиловића, на којем је Тито у настојању да се обједине све снаге у борби против окупатора, последњи пут позвао Дражу Михаиловића у заједничку борбу. Уместо прихватања овог позива, Дража Михаиловић је, неколико дана после састанка, издао наређење четничким одредима за напад на Врховни штаб и партизанске одреде у Западној Србији, почињући тиме отворену издају и служење окупатору.’’ Као година подизања спомен плоче уписана је 1977: како је мит о чистоти револуције бледео, тако је СКЈ, поготово у крајевима који су окарактерисани као ‘’четнички’’, настојао да се врати изворном бољшевизму.
Читава околина Равне горе (посебно област Милановца и Љига) начичкана је сличним спомен обележјима. Можда је најпознатији пример споменик ‘’бомбашу’’ у Љигу, видљив сваком пролазнику и путнику са Ибарске магистрале, који по визуелном идентитету пре личи на памјатник неком од локалних равногораца. И он је подигнут у познијем периоду, тачније 1981. године. На споменику који је посвећен сећању на борбу партизана са Немцима у Љигу 1941. уписано је да су окупатору овом приликом нанети губици од 70 мртвих и рањених војника. То и на први поглед делује наивно, будући да су само месец дана касније за троструко мање губитке Немци завили Крагујевац у црно. Овде је пак одмазда изостала… Када је објављена немачка грађа о овом догађају, показало се да су Немци у Љигу имали 5 мртвих и 10 рањених војника. То нису били неосетни губици за окупатора у то време, чак и у европским оквирима – септембра 1941. масовни оружани отпор није постојао ни у једном кутку Европе. Ипак, монументалност револуције у послератним годинама морала је да буде вишеструко, митски увећана. Посебан проблем је што се и приликом недавне рестаурације споменика није поставило питање веродостојности података, већ је и у 2020-им годинама поновљена лаж за коју сваки становник овог градића зна да је лаж… А можда би најисправнији приступ у овом добу био следећи: по потреби иницирати подизање нових примерених спомен-обележја, а постојећа очувати једино уз натписе који су утемељени на истини.
А све је могло другачије, у епохи за нама, само да су властодршци имали мало више чојства. Или слуха. Напротив, сваку иницијативу иоле различиту од владајуће идеологије комунисти су сасецали у корену.
Када говоримо о рудничко-таковском крају, можда би требало навести и искуство из Брезне. Село Брезна, мало веће од Брајића, такође је било подељено у грађанском рату: имало је 18 погинулих у партизанима и ‘’жртава фашистичког терора’’ и 11 погинулих у четницима и жртава комунизма. Те поделе су биле посебно трагичне у малим местима, где је и након 1945. локална заједница остала поларизована, не само на учеснике, него и на потомке победника и побеђених. Сеоски свештеник је онда започео за то време чудну иницијативу: једва нешто више од деценије после рата у цркви је подигао спомен-плочу на којој је, једна наспрам других, уписао имена и погинулих четника и погинулих партизана. Свима им је посветио за 1950-е нетипичан натпис: ‘’Онима који су дали животе за уједињење српског народа 1941-1947.’’ Овакав потез изазвао је буру у читавој околини. Свештеника је покушај изградње саборности у недоба коштао робије и протеривања из среза, а обесни партијски активисти разбили су плочу мацолама. Две године касније, Савез бораца подигао је у Брезни ново спомен обележје, на којем су уписани само погинули партизани. И тако је остало до данашњег дана.
Није био проблем само са ригидним партијским активистима Брезне. Они су само следили владајућу матрицу. У Југославији је до средине 1960-их подигнуто око 15.000 споменика посвећених рату и револуцији; од тога је на Србију отпадало око 3.000. Ни један од њих није садржао имена чак ни појединаца – невиних жртава уколико нису припадали комунистичком покрету. Али од званичног пада комунизма у земљи прошло је неколико деценија. Да ли је могуће да се ствар од онда готово није променила, изузев пар споменика Дражи Михаиловићу и неколико његовим саборцима у локалним срединама, који увек изазивају хистерију једног дела јавности? Да ли два законом изједначена покрета и по једном параметру у јавном сећању могу да се сматрају једнаким?
Неки од читалаца ће на ову тему заколутати очима и рећи: зар опет о четницима и партизанима. Имаће право, јер и потписник ових редова иако му је 1941-1945. тема стручног интересовања сматра да оваква врста разговора замара, дели и оптерећује историјом ионако заморен српски народ. У светлу последњих догађаја на Косову, чини се да почињемо да превазилазимо поделе тек онда када нам је нож под грлом. Тако је било и у Српској и у Крајини ‘91-’92. и то је опорука и за све нас у будућности, уз наду да не мора да догори до ноктију пре него што збијемо редове.
И још нешто: последице одлука Авноја из 1943, које су озакоњене 1945, и даље трају. Видљиве су на читавом српском етничком простору: у Црној Гори, на Косову и Метохији, у Босни и Херцеговини… У Хрватској можда једино не, јер је српски народ у тој држави сведен на статистичку грешку. И зато повратак на те тачке – преломне године и њихово званично поништавање (скупштинском декларацијом, законима, уџбеницима), представља можда и једини могући начин да се у историјском смислу више не лута, већ раскрсти са баластом, врати на раскрсницу – и крене путем којим је одавно требало. Нипошто то не оставити на вољу јавашлуку локалних власти или осећају некаквог Јутке за историју. Политика сећања може да буде једини законски регулисана, и постављена из српског становишта. Нека и то буде један од прилога изградњи националног наратива, чију смо важност помињали у једном од претходних текстова.
Можда има још покојег разлога за горчину по овом питању, да се чини да чаша прелива. Овај текст настаје у дану када је на РТС-у забрањено емитовање документарног филма о Млавском корпусу ЈВуО, који би бар за један промил могао да наруши баланс са ‘’Отписанима’’ и често репризираним партизанским филмовима (доказаним историјским фалсификатима). Незванично, одбијен је након реакције Субнора, за који више нико у земљи не зна ни ко га води ни шта та организација репрезентује? И је ли сроднија по циљевима удружењу ветерана или Женама у црном? И писан је непосредно након 12. фебруара, дана када се обележава заједнички јуриш (1942) бивших четника и партизана на Немце у логору на Црвеном крсту и њихову заједничку смрт на логорским жицама. И када музеј који би требало да буде централна национална установа за неговање сећања на жртве рата и даље историју сагледава парцијално и у својим званичним објавама третира само погинуле партизане. Или да таква установа иницира обнову спомен-плоче у Брезни као један симболичан чин и тест колико смо превазишли поделе и сазрели после седам деценија?
Да не буде да се ико посебно истиче или таргетира: сећање без извлачења историјских поука је карактеристично и за друге средине. Према истраживањима од пре десетак година, чији се резултати у међувремену нису битније променили, од 599 регистрованих улица у граду Смедереву, њих 124 (више од 20%) носило је назив по припадницима локалног, југословенског и међународног револуционарног покрета. У Смедеревској Паланци, по борцима НОР-а назване су 84 улице од укупно 249 (свака трећа). Додајмо томе називе школа, предузећа, здравствених установа – и видећемо да су четири године националне историје надпросечно присутне у именовању установа једног народа чија историја и култура трају дуже од миленијума. Док пријатељ подсећа да је у некада највећем селу у Србији и Дан (основне) школе старе 160 година одређен по датуму одласка локалног ‘’првоборца’’ у партизане, стиче се утисак да у локалним срединама наша историја започиње од 1945. године. Сваки подвиг пре њих – ослободилачки ратови 1912-1918. и време интеграција у Краљевини Југославији, ратови 1876-1878, устанци с почетка 19. века – заступљени су у званичној политици са по свега неколико назива установа. А неће баш бити да су комунисти заслужнији за развој неке шумадијске вароши више од свих њихових претходника од Деспотовине до 1941.
Уочи друге годишњице СВО, чија је једна од кључних речи била декомунизација, можда би требало промислити колико је иста, под називом детитоизација, примењива и у српском случају.
