О изазовима током седам година живота у Америци, за „Слободу“ говори успешан привредник који се у Србију вратио 2017. године, свестан колико је лепо што, када дође с посла, више не улази у празну кућу
Постоји српска верзија филма „Бал на води». На почетку филма састају се четворица веслача, после 30 година лутања по свету. Један од њих, који је остао у Београду, каже:
– Дао бих све да могу да одем у иностранство.
Други, који је добар део живота провео изван Београда одговара:
– Е видиш… Ја бих дао све да могу да се вратим.
Саговорник „Слободе“ у овом броју је Дадо Робајац, који је пробао и једно, и друго: и да оде, и да се врати. Живео је у Америци, а данас је успешан привредник у Чачку са великом и лепом породицом.
Како сте се и када одлучили за одлазак из Србије? Да ли је то био одлазак са жељом да се једног дана у домовину вратите?
– Одлазак је нешто о чему никада нисам размишљао док она ружна, финансијска страна није надвладала жељу за останком за останком код куће. Тежак је тренутак када схватите да породици не можете да обезбедите неке најосновније ствари. Када сам „преломио“ да ћу то урадити, од старта је идеја била да то буде временски ограничено. Нажалост, уместо планиране три године, остао сам непуних седам.
Како Вас је дочекала Америка? Каква су Ваша сећања на улогу Српске народне одбране у том делу Вашег живота?
– Истога дана када сам добио визу, супруга је добила потврду да је у другом стању. Тако је мој одлазак од старта био другачији и доста стреснији. Имао сам ту срећу да имам неколико пријатеља у Америци који су ме подржали и помогли ми да сам почетак не буде толико тежак. Управо тако је дошло и до првих контаката са Српском народном одбраном и упознавања са Славком Пановићем, тадашњим председником. СНО је мени тада много помогла, а ја сам се касније трудио да то запамтим и одужим се. Славко је душом, телом и срцем водио СНО. Давао је целог себе. Имао је и ту срећу да иза њега стоји његова супруга Марија која му је била ветар у леђа. Он је имао оно „нешто“ у себи, харизму каква се ретко виђа и магнет у себи да привлачи људе и из њих извлачи оно најбоље. Само то што сам упознао њега и Марију оставило је у мени траг за цео живот. Осим Славка и Марије у Одбрани сам упознао много људи који су ми помогли, а да ништа нису очекивали заузврат. Ако бих некога издвојио, то би били Раде Раковић и Мићо Антонијевић који су ту били увек да ми помогну. Можда некоме звучи мало када вам неко попуни прву полису осигурања, одведе вас да полажете возачки или, једноставно, провозате круг бициклом. Мени је све значило, а они који погреше, па се врте у круг ће схватити о чему говорим. Могу слободно рећи да је Одбрана учинила моје почетке много лакшим и оставила у сећању прегршт лепих успомена на те дане.
Радили сте у Америци, а сада послујете и у Србији: колико се та два начина привређивања разликују, а по чему су слични?
– Након седам година у Америци вратио сам се кући и одмах наставио тамо где сам стао претходног дана. Наравно да није исто. Иако је посао исти, све је другачије. Почевши од временске разлике од седам сати у односу на централну временску зону, овде сте „осуђени“ на другу смену, преко тога да осим пар празника све друго празнујете неког другог дана. Често се шалимо да је 1. мај у Србији, заправо први понедељак у септембру, јер се тада слави Празник рада у Америци. Део посла који се ради из канцеларије је идентичан и ту не постоје неке разлике. Евентуално, проблем настаје када негде треба да се физички појавите. Имам срећу да је мој пословни партнер у Америци и да он обавља све послове који захтевају физичко присуство. Најслађе је ипак то што када завршите посао не улазите у празну кућу. Колико год да ваши вољени у то време спавају ипак су ту, на оку, да их видите и дотакнете.
Шта човек добија, а шта губи одласком у туђину?
– Свачија је прича другачија, свако гледа различито. Неко види прилику, а неко проблем, али свакако сви стичемо неко искуство. Упознао сам људе који су много патили и на крају се и вратили кући. Упознао сам и оне којима се хоризонт проширио и нису ни помишљали на повратак. Свима ипак нешто недостаје од куће, некоме мање, а некоме више. Свакако су ретки они који Америку називају кућом или домом.
– Да ли сте се осећали као странац, а ако јесте, како сте се борили против носталгије?
– Наравно да сте странац. Чак и они који се лако уклапају морају да схвате како шта функционише, где треба ићи, а где не, где пронаћи омиљену храну, какво понашање се подразумева, а какво је непожељно. Био сам највише окружен Србима, што је и добро, и лоше. Добро је, јер све брже научите осим језика. Лоше је због језика, јер што сте више приморани да га користите, брзе рушите ту језичку баријеру и „купите“ ствари у ходу, учите сваког дана. Верујем да смо сви тамо носталгични, мада не исто. Мени су дешавања у породици направила додатни ролокостер. У Америку сам отишао крајем 2011. године. У априлу 2012. године ми је преминуо отац, а ја нисам могао ни да стигнем на његову сахрану. Јуна исте године добио сам треће дете, Лазара, кога сам први пут видео када је имао три године. Сваки дан је био нови изазов и одолевање да не одустанем и не одем кући. Постоје нека лепа сећања која вам учине боравак тамо лакшим и лепшим. Везана су за пријатеље које сам тамо стекао. Лепши ми је био први одлазак на пиће са пријатељима, него прво купање у океану, јер сам тада био сам. Обзиром да сам возио камион и да сам већину времена био сам, било је тешко. Можда је то и најтежи аспект тог посла.
За шта сматрате да сте остали ускраћени током живота ван Србије?
– Растављеност од породице и пријатеља је нешто што не можете вратити никада. Сваки пропуштени минут у одрастању деце је ненадокнадив губитак. У једном тренутку сам схватио да смо супруга и ја раздвојени скоро исто колико смо и били заједно. Замислите мајку двоје деце која је трудна и испраћа супруга да иде на други крај света. Када тако поставите ствари, мој боравак у Америци је био шетња по Дизниленду. Она је прави јунак наше приче, жена која је поднела највећи део жртве. Сада имамо четворо деце и срећни смо.
Шта су Вам те године донеле (која нова сазнања, поуке…)?
– Свако ново искуство у животу вас нечему научи. Мислим да ме је боравак у Америци дефинитивно променио. Сматрам да доста другачије размишљам и да ствари сагледавам из више углова. Свако треба да има своје мишљење без обзира поклапа ли се то са неким другим. У послу се трудим да саслушам друге, али је битно да, сагледавши све аргументе, човек одлуку донесе самостално. У оном другом делу, ван посла, треба све извагати још боље, али ту чешће одлучује срце него мозак.
Да ли је Србија данас земља коју бисте онима који су одавде отишли препоручили за повратак?
– Не бих имао храбрости да било шта некоме препоручим: нити да се врати, нити да остане негде у белом свету. Ја волим Србију… Иако овде има хиљаду ствари које ми сметају – то је моја отаџбина. Могу само да пробам да допринесем да буде боља. Сигуран сам да сви морамо, наравно почевши од себе самих.
У Србију сам се вратио 2017. године и тада ми је више ствари сметало него сада. Човек се, ваљда, навикне. Сигуран сам да је то лош сигнал, али тако је. Са друге стране, када сам отишао у Америку, врло лако и врло брзо сам се уклопио у уређен систем који не само да је исти за све, већ и као странац се не осећате ускраћеним или мање вреднованим. То је, можда, прва паралела. Свет се брзо мења и оно што је било довољно јуче, већ сутра је превазиђено. Мислим да смо сви исувише учаурени и да морамо да схватимо како тешко да ћете радити „од 7 до 3“ на једном истом послу од почетка радног века до пензије. Није довољно завршити неки факултет и ту стати, јер је „Учи сине да не мораш да се мучиш“ – одавно превазиђено, још само то треба да схватимо. Они који су то схватили и стално се усавршавају и уче – иду напред.
Шта недостаје Србији да буде земља у коју би они који су отишли желели да се врате, а они који размишљају о одласку одлучили да остану?
– Када систем буде радио за све, а не за појединце, онда ће и млади остати. а они који су отишли лакше ће се одлучити да се врате. Мислим да је то сваког дана све теже, јер чак и да је могуће да се све окрене преко ноћи, биће потребно неко време да то сви схвате, а онда и поверују. Ми имамо дивну домовину, предиспозиције да произведемо много здраве хране, да развијемо привреду у сваком правцу који желимо и да направимо услове да млади желе да остану у Србији и да живе нормално. Изгледа да смо само лоши домаћини. Све што бих више рекао од овога звучало би политички, а то не желим.
Какви су Вам планови?
– Уморио сам се од планова. Сада само правим оне мале, слатке, краткорочне: како побећи негде за викенд, како издвојити време за породицу и пријатеље, где ћемо на годишњи одмор и како ћемо прославити следећи дечји рођендан.
“Добро је и природно сећати се прошлости и мислити на будућност, али живети, макар и делимично у будућности или прошлости – нездраво је, чак и опасно. То значи кочити и поткрадати свој садашњи живот, не спасавајући ништа од прошлости и не чинећи ништа за будућност. Главним делом свога бића, најбољим снагама срца и разума, човек треба да је увек и цео у садашњем тренутку, који је једини прави и једини могући живот који живимо“. Тако је писао и говорио велики Иво Андрић, а Дадо Робајац са својом породицом живи ту мисао. Заједно су на време схватили како смо „носталгични увек према ономе што нам недостаје“ и изабрали да више не недостају једни другима, јер је живот један – овде и сада, у тачки где су се у садашњости састале наша прошлост и будућност.
