Илија Лубарда, рођен подно Цетиња 1935. године, магистар библиотекарства на Колумбијском универзитету, политички српски емигрант од 1955.г, преминуо је у Њујорку овог марта 2024.
Долазак у Београд из родног краја у Црној Гори није много променио Илију у својој сржи. Научен да поштује основе своје православне вере и слободе, вредности које су се у кршевитој Црној Гори поштовале вековима, све то није заборавио ни доласком на високе школе економије у престоницу Српства.
Ипак, његов младалачки дух и бунт против комунизма и титоизма долазио је често до изражаја. Чак и у то доба знао је да те пошасти воде трајну борбу против српских интереса, националне српске слоге и посебно против православља. Добро се зна да свака породица у Црној Гори зна све претке до 16-ог колена уназад и у које су битке војевали, па и Илија.
Говорио је да не жели да му историја почиње са седам офанзива. Он зна много више о тој историји и највише га је прогањало сазнање да се комунизмом Србима пише иста судбина као за време рата у западним српским крајевима.
Његово лично национално-политичко сазревање некако се поклопило са студентским демонстрацијама с краја далеке 1954. године у београдском Студентском граду тек што је стигао из Црне Горе у Београд. Био је студент друге године економије… Иако се о овим протестима мало знало до дан данас (познате су оне из 1968), Илија је био међу онима који су изашли и побунили се. Чак је тада био осуђен на краћу казну затвора. После одлежане казне није смео да напушта Београд без одобрења ондашњег Осмог одељења Удбе за град Београд! Тако је обележен као противник социјализма и тековина револуције.
Као непријатељ Титове Југославије, без пасоша, илегално бежи у иностранство. Прво у Немачку, где добија политички азил, а врло брзо затим одлази у Америку, где се школује и постаје цењен и изнад свега активан у свим нашим антикомунистичким организацијама и подухватима тога доба.
Најпре је постао члан цркве Св. Саве, оне јединствене у центру Њујорка, а потом и члан Српске народне одбране, организације која је у то време била најмасовнија и деловала активно против комунизма у „старом крају“, али и противу оних који су га подржавали у Америци, а било их је.
Главни циљ емиграције био је доказивање погрешног става америчке политике према Србима, затим очување традиције и вере и јединства српског народа. А, практичан рад је почео 1972. године. Чланови СНО су радили у оквиру постојећих закона, тако да нису имали проблема. Српска народна одбрана је, с обзиром на то да је била основана далеке 1908. године, а потом је Михајло Пупин обновио 1914. године, потом и Дучић 1941. – била главни стуб окупљања свих наших људи у Америци.
Илија Лубарда био је дугогодишњи члан СНО и дугогодишњи председник Месног одбора у Њујорку, једно време вршио је и функцију потпредседника СНО. Дуги низ година био је члан Централног одбора СНО. Познавао је многе и све важне људе наше емиграције, са њима друговао и делио дуге разговоре о стању Српства како у емиграцији тако и у старом крају. Написао је неколико важних текстова и за лист СНО „Слободу“, а сваког видовданског конгреса био је посебан гост на чикашком националном годишњем саветовалишту СНО.
После упокојења његове супруге Вере 2007. године, са којом се у Њујорку венчао 1960.г, оболео је и све теже је обављао животне задатке који су стајали пред њим. На том путу било је и успона и посртања, Бог зна како и зашто.
До краја живота остао је веран свом српском корену и српском роду.
Вечан му помен и сећање међу нама.
Драган Ћирић
