О свему је Господ мислио кад је тебе стварао. Дао ти је љепоту од које застаје дах и којој године ништа не могу.
Ма какве године. Ни вијекови. Не зна се у којем годишњем добу си љепша. Кад са твојих ливада небо поздраве прве љубичице, зеленкаде и тратинчице, кад процвјетају крошње или мало касније кад стидљиво провире најслађе дивље јагоде и купине и замирише мирис тек покошеног сијена. Лијепа си и у јесен, кад те киша умије и кад се њижу на шпаг зреле оскоруше. Здравље од којег одзвања у зраку кад те снијег огрне својим чистим, бијелим прекривачем.
Дао ти је љубав. Да волиш и будеш вољена. О и те како вољена. Колико различитих генерација те вољело. Не онако офрље, тинејџерски, заљубљено, пролазно… већ оном љубави од које срце заболи, од које чезне. Оном љубави због које око заискри, о којој се не прича већ пише. Оном кад те нико други не може замјенити. Колико је пјесама о теби написано, колико отпјевано. Ево и ја ти по ко зна који пут пишем.
Гледам ову слику… и како да одолим словима кад су се сама из груди искрала. Као да ми говориш да си ми припремила постељу на овом твом пропланку. Мекану и топлу, а ушушкану стаменим, пркосним, поносним камењем које ће ме чувати од вјетрова. Да одморим и слободно склопим очи. Да не бринем, пробудићеш ме ако се успавам. Да има оних којима је стало. Као да ми говориш да си толико тога видјела и да знаш да ће и ово проћи. Све и сви ћемо проћи, али ћеш се ти сваког од нас сјећати и пустићеш тад вјетрове да разносе твоја сјећања.
Дао ти је Господ и крст. Тежак… али само зато јер зна да га ти можеш изњети. Како би другачије зарадила вјечност. Можда и да би те научио смирењу. Дао ти је да свједочиш разним сеобама, најездама, доласцима, одласцима, ратовима. Срећи, тузи, болу и радости. Да дочекујеш своју дјецу из далеког свијета и истy тужна испраћаш. Неке од њиховог одласка више видјела ниси. Не замјери им, није то због заборава. Нису могли доћи… а знај да су те вољели… много. Знала је та љубав и да их спутава, али нису је се хтјели одрећи.
Дао ти је бистре изворе, ријеке и потоке. Како си се само радовала док су се твојим чистим водама цуре зором умивале, плеле дуге косе и босим ногама миловале твоје ливаде. Док су момци… и те какви момци, пјевајући ишли на прела. Дао ти је бијелим стадима уљепшане ливаде твојих долина. Да можеш чути звона манастира и осјетити молитве које се уздижу ка небесима. Дао ти је сестру Свилају које је вјечна попут тебе и која је увијек ту да се заједно сјећате, заједно сањате и заједно чекате.
Фото-Петар Тодоровић
