Место у којем живим је „енклава“ позната као „горњи, српски део Ораховца“. Настала је по завршетку рата 1999. године, када је, услед осветничких напада Албанаца, дошло до етничке поделе града на доњи – албански и горњи – српски део града. Доњи део града је етнички чисто албански, док је горњи мултиетнички, јер у њему поред Срба живе и Роми, као и један број Албанаца, који су се куповином српских кућа, у међувремену, доселили у српски део града.
У српском делу града преостало је свега тристотинак (300) Срба, што са још петстотинак (500) Срба у суседној „енклави“ – српском селу Великој Хочи, чини око 800 Срба у нашој општини, која укупно броји 53000 становника, а у којој је до рата живело 5200 Срба.
Нажалост, услед лоше животне перспективе, Срби се и даље исељавају и продају своје куће и имања Албанцима, губећи наду да ће статус Косова и Метохије, у садашњим околностима, бити, по нас, повољно решен.
Преостали Срби у Ораховцу сконцентрисани су у старом делу града, око цркве Успења Пресвете Богородице, чији црквени трг, постаје центар „енклаве“. Првих послератних година, главни прилази српском делу града, као и линија раздвајања српског и албанског дела града, били су опасани бодљикавим жицима, па је „енклава“ личила на некакав резерват или гето у коме су, у немогућим условима, живели заточени и обесправљени Срби.
Са српским севером Косова и остатком Србије, повезани смо тзв. хуманитарним конвојем – аутобусом, који три пута недељно, понедељком, средом и петком, саобраћа на релацији Ораховац – Косовска Митровица и обратно.
Срби и даље живе прилично изоловано, па су приморани да разним импровизацијама рада појединих јавних институција (општине, школе, поште, кабловске телевизије и др.), ствaрају привид нормалног живота и надомештају недостатак некадашњих институција Републике Србије, које су укинуте по завршетку рата и замењене новим институцијама тзв. Републике Косова.
Пре извесног времена почели су смелије да користе слободу кретања али уз велики опрез и пажљиво праћење политичко-безбедносне ситуације на Косову и Метохији и око њега, јер се сваки инцидент, дипломатска расправа или неспоразум на релацији Београд – Приштина, аутоматски негативно одражава на безбедност Срба у „енклавама“, као најрањивијем делу српског народа.
На писање својих извештаја о послератним догађајима у Ораховцу, одлучио сам се зато што ми је, у тоталној медијској изолацији, у којој се нашао Србски народ, било жао да ти важни историјски догађаји падну у заборав. Током велике антисрпске пропаганде, која је на „Западу“ покренута са циљем да се светска јавност припреми за НАТО бомбардовање Србије а затим и да се оправда НАТО агресија, говорило се само о страдању косовских Албанаца, који су представљени као једине жртве рата, док о Србима, њиховом страдању и етничком чишћењу, нико није говорио, нити писао.
Томе је, између осталог, допринела и српска „интелигенција“, која је међу првима напустила Косово и Метохију, нарочито Метохију, па је тако обезглављени српски народ, попут нас у Ораховцу, био сатеран у „енклаве“ и изолован од остатка света.
Случај је хтео да у таквој безнадежној ситуацији постанем један од представника српске заједнице. Схвативши да услед стајања великих западних сила на страну Албанаца и честог неразумевања новонастале ситуације од стране Београда, не могу ништа да учиним за преостале Србе, донео сам одлуку да детаљно бележим догађаје, евидентирам убијене, киднаповане и ухапшене Србе, спаљене српске куће, узурпирана српска имања и др., како би о томе оставио писаног трага, надајући се да ће доћи време када да ће моја сведочења некад неко прочитати и ако ништа друго, барем из њих извући неке поуке корисне за будућност српског народа, како наша досадашња жртва не би била узалудна.
Узори су ми били српски и руски конзули на Косову и Метохији (Бранислав Нушић, Милан Ракић, Иван Јастребов, Григориј Степанович Шчербина), као и књижевници Григорије Божовић, Петар Костић и др, који су током отоманске окупације овог дела Србије, својим извештајима и књижевним делима, покушали да скрену пажњу на нечувена страдања и зверска мучења Срба од стране муслимана – Албанаца и Турака.
Пишући своје извештаје знао сам да они у садашњој ситуацији неће имати велики значај, али се надам да ће доћи време када ће неко ново покољење Срба, које ће бити боље, паметније и поштеније од нас, разумети њихов значај, да неће поновити наше грешке и да неће заборавити Косово и Метохију и нас – Србе у Ораховцу.
Фото: Црква Успење Пресвете Богородице, Ораховац.рс – 2012.г
