Инструментализован термин геноцида у случају Сребренице губи сваку сличност са његовим изворним значењем
Под утиском ужаса Другог светског рата, Конвенција о геноциду УН из 1948. дефинисала га је као чин спроведен у циљу уништења, делимично или у целини, једне „националне, етничке, расне или верске групе“.
Хладноратовска манипулација овим термином убрзо је уследила. Тако је, на совјетској страни, правни експерт Арон Трајнин 1956. изнео тврдњу да су САД криве за „геноцид“ над америчким црнцима кроз политику расне сегрегације, док је јужноафрички апартхејд по њему само „успорени геноцид“ над урођеничком популацијом. Академик Михаил Андрјухин је 1961. написао да је Америка рутински практиковала „крваву бруталност империјализма, чија је најдрастичнија форма геноцид, поготову безобзирно истребљење милиона америчких Индијанаца“.
Са западне стране Атлантика, Рафаел Лемкин – пољски правник који је 1944. сковао термин „геноцид“ у контексту холокауста – био је после рата поборник примене ове дезигнације за оптуживање СССР-а да је крив за „геноцид“ над разним етничким групама под својом контролом. Ово су оберучке прихватиле емигрантске групе у „слободном свету“, често састављене добрим делом од поражених нацистичких колаборатера из источне и средње Европе и са Балкана.
Прво су балтички и западноукрајински припадници дијаспоре, а потом и избегли Чечени, кримски Татари, Черкези итд, почели да рутински користе овај термин да опишу своје стварне и наводне патње. Амерички сенатор Херберт Леман је 1955. овај тренд довео до апсурда тврдњом да „геноцид, развијен до науке у нацистичкој Немачкој, бива примењен у неупоредиво већим размерама у совјетској Русији… Историја обилује примерима геноцида, али никада вршење тог злочина није попримило тако необуздане размере као у СССР-у“.
ТРИВИЈАЛИЗАЦИЈА ГЕНОЦИДА у политичке сврхе има дуг историјат. Тај тренд напросто је експлодирао после распада СССР-а и Југославије, при чему је сам термин постао непрепознатљиво раздвојен од своје првобитне правне дефиниције. Народи који су на рушевинама те две мултинационалне творевине градили темеље својих нових држава, често са скромним легитимитетом и сумњивим идентитетским основама, нашли су у „геноциду“ згодно средство за изградњу националних митологија као везујућег цемента иоле кохерентних наративних склопова. Сваки на свој начин, кренули су ти народи-наследници у грозничаву потрагу за геноцидима чије су били стварне или тобожње жртве да би заокружили углавном исфорсирану, понекад потпуно измишљену „причу“ о томе ко су и шта су, нпр. преживљавачи „Холодомора“ или исељења Татара са Крима.
Хрватска емигрантска нарација о „Блајбургу“ – која сада увелико ужива највиши званични државни печат – груби је пример минимализације или потпуне негације сопствених злочина из блиске прошлости зарад конструисања мита о сопственом статусу жртве. Тај мит потенцијално има политички капитал у спољном свету – јер је, ето, Генерална скупштина УН верификовала геноцидност Срба – а поврх тога користан је у циљу унутрашње политичке консолидације Хрватске под жезлом владајуће ХДЗ-неоусташке коалиције.
Украјински геноцидни мит утемељен је у 1933. години, када је Стаљинова политика колективизације изазвала страховиту глад у плодним југозападним деловима СССР-а, вештачки помор који је однео милионе живота сељака свих израста. Наравно, нити су Украјинци били једине жртве овог комунистичког злодела, нити је злочин био ограничен на украјинску територију, али је Холодомор свеједно у Верховној ради 2006. формално проглашен за „чин геноцида против украјинског народа“.
Данас је у Украјини ма каква критичка анализа бандеризма кривично дело. Мит о сопственом геноцидном статусу из прошлости темељ је конкретних политичких захтева у садашњости. Холодомор је тако наводно испразнио Донбас од украјинских сељака, да би га Стаљин потом пре девет деценија населио милионима руских уљеза – чији данашњи потомци зато заслужују третман унтерменша. Дехуманизација намераване жртве агресије тако је постала оправдање за агресију саму: „поклони се, или се уклони“.
Трагикомично такмичење у геноцидним наративима као да нема краја. Конкретних примера, мање или више апсурдних, има на претек. Јермени, стварне жртве првог аутентичног геноцида у ХХ веку који су Турци и Курди извршили 1915-19, тако су 90-тих узалудно покушали да прикажу масакр својих сународника у Сумгаиту од стране Азера као „геноцид“. Абхази и јужни Осетијанци су своје отцепљење од Грузије такође правдали „геноцидом“, стварним или намераваним, на шта им је из Тбилисија узвраћено равном мером.
Да не буду запостављени у виктимолошкој лицитацији, потомци циркашких муслимана са Кавказа, који већ генерацијама живе у Турској, средином 1990-тих су се досетили да пресељење својих предака из 60-тих година 19. века опишу као геноцид. У истом духу, турски потомци исељеника са Балкана, у време рата у Босни, сетише се свога геноцида у Србији после Берлинског конгреса 1878, наводно почињеног над муслиманима у Топлици, Нишу, Лесковцу, Врању итд. Новија бошњачка митологија тог периода, пак, први савремени геноцид недвосмислено је лоцирала у Карађорђевој Србији у време Првог српског устанка.
У међувремену Естонија, Летонија и Литванија, изнова независне, уведоше „Г“ реч као самоподразумевајући опис својих совјетских патњи 1940-41. и у годинама после 1944. А када та реч уђе у дневну употребу, сваки покушај њене аналитичке критике постаје чин велеиздаје.
У Русији, пак, економиста Сергеј Глазев, познати заговорник евроазијства, у својој књизи Геноцид из 1998. изнео је тврдњу да су радикалне тржишне реформе 1990-тих „задобиле карактер економског геноцида широких слојева друштва“. Он је изричито тврдио да чин геноцида не изискује физичко насиље, јер је довољно створити околности које преживљавање чине немогућим.
„СРЕБРЕНИЦА“ ЈЕ РЕЛАТИВИЗАЦИЈУ термина „геноцид“ подигла у нове, неслућене сфере, са увођењем апсурдног концепта џепног геноцида који може да се догоди и на нивоу једне општине или чак месне заједнице и да захвати само мушкарце војног узраста. Како упозорава канадски професор Вилијам Шабас, који се деценијама бави проблематиком геноцида, једна локална епизода неког рата не може бити проглашена за „геноцид“ ако сам тај рат у целини није несумњиво окарактерисан као геноцидан. Дакле, или су босански Срби од почетка рат водили зарад спровођења геноцида над Муслиманима, или нису – а очигледно је да нису. У сребреничком случају, пак, логика је окренута наглавце: на основу тврдње о локалном геноциду у три дана јула 1995, изводи се закључак да је рат који је водила ВРС у целини био ипсо факто геноцидан – и да је РС, као плод тог рата, једна геноцидна, дакле а приори нелегитимна творевина коју треба ликвидирати.
Овако инструментализован термин геноцида, оличен у орвелијанском британском нацрту резолуције УН, у коме се та реч помиње чак 35 пута, губи сваку сличност са његовим изворним значењем „истребљења једне националне, етничке, расне или верске групе“. Чак и да се „Сребреница“ десила тачно онако како је приказује западна политичко-медијска и академска машина, чак и да је побијено осам хиљада мушкараца, то је осам одсто укупног броја жртава рата у БиХ 1992-95, или мање од 20% муслиманских жртава тог рата – рата у коме је страдало, на све три стране, у униформи или у цивилу, мање од два и по процента житеља БиХ.
Упоредимо то са ирачким „санкцијама масовног уништења“ које су однеле до милион живота – цена је по пок. Медлин Олбрајт „била вредна плаћања“ – и са ратом и америчком окупацијом Ирака који су уследили, са најмање милион жртава. Наравно, у целој игри пресудно је како западна елитна класа, која контролише политичке механизме, медије, академске институције и токове новца, валоризује геноцидне нарације и њима потом манипулише. САД и амерички савезници и клијенти по дефиницији не могу бити починитељи злочина. Као што је цинично рекао тадашњи амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт, у Крајини није било етничког чишћења и није могло да га буде јер је етничко чишћење искључиво српски специјалитет.
Са математичком прецизношћу можемо установити ко су амерички штићеници а ко су непријатељи на основу политичке и медијске употребе термина „геноцид“ – не само на Балкану, него и у Дарфуру, Руанди, Д.Р. Конгу, или (у обрнутом смислу) на Источном Тимору, где је индонежанска армија са себи подређеним милицијама 70-тих година убила једну трећину становника – али влада у Џакарти, као амерички клијент, наравно никада није била оптужена за злочин геноцида.
Како су Херман и Питерсон установили у Политици геноцида (2010), помори које врши Америка су „конструктивни“ (нпр. ирачке санкције), а случајеви попут Крајине и Тимора, где су починитељи амерички вазали, по дефолту су „бенигни“. Ако су починитељи политички сврстани на другу страну, пак, њихова злодела су „злокобна“ а жртве вредне западне пажње, саосећања, јавних израза солидарности, а потом и захтева за судским истрагама и кажњавањима.
Када Међународни кривични суд изда потерницу за Путином због наводне отмице украјинске деце, америчка влада и медији ту институцију славе као врсни инструмент правног санкционисања злочинаца сходно вољи „међународне заједнице“. Када тај исти суд изда потерницу за Нетанјахуом због злочина у Гази, међутим, онда државни секретар САД Антони Блинкен каже да ће сарађивати са Конгресом на завођењу санкција против тог истог суда!
Херман и Питерсон основано указују на неспособност ма ког сектора америчког естаблишмента да спозна и прихвати чињеницу да људско и материјално уништавање у Вијетнаму и Ираку није било последица случајности или некакве грешке, већ свесне политике. Та је неспособност по њима „један од највећих интелектуалних и моралних дебакла у америчкој историји. Ако израз негација геноцида има икакво значење, ми га налазимо управо овде, у редовној пракси најбогатијих и најобразованијих сталежа на свету“.
Западна елита је савршено интернализовала навику да игнорише или истиче и драматизује злочине стриктно у зависности од политичког статуса починилаца и жртава, или чак да их за оне неподобне (Србе) по потреби измишља и лажира (Рачак). Еклатантан пример пружа Саманта Пауер, амбасадор САД у УН, чија је књига Проблем из пакла (2002) школски случај наведене праксе. По њој, једини грех САД протеклих деценија јесте недовољно и неблаговремено америчко војно ангажовање у спречавању и сузбијању злокобних злочина. Оне „бенигне“, пак, Пауерова напросто прећуткује, пренебрегава као непостојеће. Пре скоро једне деценије, после посете Кијеву 11. јуна 2015, Саманта Пауер је преко твитера објавила: „САД су уз вас Украјинце док се борите на два фронта, против руске агресије и за изградњу једног отвореног политичког система“. Непотребно је истицати да, без обзира на број донбаских цивила које побије украјинска артиљерија или покоље азовски батаљон, Саманта Пауер такве поступке апсолутно никада неће окарактерисати као „злочиначке“. Са друге стране, она је, наравно, фанатични промотер мита о сребреничком геноциду.
У истом духу, са истом дрско селективном методологијом, безочним заменама теза и истим политичким циљевима, настао је читав жанр постмодерне демонологије, праве нове науке о менаџменту геноцида, чији су истакнути носиоци Рој Гатман, Аријех Нејер, Гарет Еванс и Кристијана Аманпур.
«Геноцид» у БиХ није се догодио – барем не у рату 1992-1995, за разлику од оног стварног, усташког, 1941-1945. Исправка србофобно-пропагандне верзије збивања у источнобосанској енклави стога представља моралну обавезу сваког човека коме се гади манипулисање мртвима зарад остварења политичких циљева који немају везе с правом, правдом и истином. Међутим, резолуција ГСУН о Сребреници била је могућа пре свега зато што у протеклих 30 година није дошао адекватан контраудар са српске стране који би разорио лажни наратив о „геноциду“ у БиХ. Снебивањем да се смело афирмише истина науштрб сребрничког мита као да се имплицитно стављало до знања «међународној заједници» да су Срби прећутно спремни да култ «геноцида» од 11. јула 1995. прихвате као цену мира и стабилности. Наравно, српски непријатељи су одувек имали потпуно супротну рачуницу.
Митови нису неприкосновени. Примера ради, непуну деценију после Дејтона број жртава рата напокон је био срубљен са произвољне цифре од 250.000 – која је годинама рутински навођена у западном свету као чињеница – на око стотину хиљада погинулих на све три стране. Тачан је став Документационог центра у Сарајеву, који је обавио обиман посао пребројавања мртвих, да је «без коначног обрачуна стварног броја жртава немогуће покренути процес помирења у Босни и Херцеговини». У случају Сребренице, и даље предстоји немилосрдна борба за свеобухватан, веродостојан и на чињеницама утемељен историјат тог догађаја, који би био историјски контекстуализован и правно прецизан. Он би допринео не само политичкој неутрализацији резолуције, него и циљу утврђивања истине зарад ње саме.
Између несумњиве чињенице да је после пада Сребренице погубљено до две и по хиљаде заробљених припадника Армије БиХ у чину ратног злочина и тврдње да је осам хиљада људи побијено, а десетине хиљада цивила депортовано у чину «геноцида», зјапи дубоки јаз. Тај правни, демографски, логички и форензички јаз остаје непремошћен, упркос свим резолуцијама овога света. Као што је постало јасно из првостепене пресуде и одлуке Жалбеног већа у случају генерала Крстића, термин геноцид у Хагу је проширен до таквог степена да је малтене неминовно да се он по стандардима Трибунала догоди у било којем рату, од Газе до Бахмута. Тешко да постоји иједна епизода борбених дејстава, ма где и ма када, која не би могла бити окарактерисана као «геноцид» уколико то одговара западној класи контролора. Остаје нам празан термин огољеног значења, тривијализован прекомерном употребом, термин лишен свог ужасног достојанства.
Ноам Чомски је у праву када каже да би било најчасније да се термин „геноцид“ избрише из речника до онога дана када ће поштење и интегритет постати нова норма. То се вероватно никада неће десити – чиме није ниуколико умањена морална и интелектуална дужност и обавеза свију нас на неприклањање лажима и подлостима, попут мита о сребреничком геноциду, без обзира на цену.
Резолуције се усвајају и убрзо заборављају, истина остаје. Истина постоји. За разлику од мита о „геноциду у Сребреници“ њу није потребно измишљати.
