Именовања јастребова на највиша места у новој администрацији: доказ договора са „дубоком државом“? • Следи континуитет, а не нови тон спољне политике САД
У уторак 5. новембра 2024. Доналд Трамп је добио убедљив мандат за мноштво нових стратегија и потеза, како на домаћем тако и на спољнополитичком плану. Он има одрешене руке да развија и следи један битно нов геостратешки курс који би коначно напустио тежње ка глобалној хегемонији и интервенционизам неспојив са интересима обичних Американаца.
„Нема више ратова, зауставићу ратове“, обећао је Трамп у свом првом постизборном говору бирачима. Његов дотадашњи приступ, заснован на пароли „Америка на првом месту“, био је оберучке прихваћен од милиона бирача. Представљао је добро дошли наговештај напуштања доктрине САД као светског хегемона, проблематизовање саме сврхе и мисије НАТО савеза, крај интервенција, тежња ка нормализацији односа са Русијом и повратак одбрани трезвено дефинисаних националних интереса као идеји-водиљи спољне политике.
Свега четири седмице после избора, међутим, врло је изгледно да ће спољна стратегија САД и даље бити обликована двопартијском идеологијом америчке изузетности и глобалне хегемоније. Тек реда ради континуитет ће можда бити камуфлирана реториком „Америке на првом месту“. Тај суморан закључак намеће чињеница да је у првих 25 дана након избора Доналд Трамп именовао чак шест неоконзервативних ратних хушкача, жестоких мрзитеља Русије, поборника сукоба са Кином и Ираном и беспоговорних савезника Израела, на кључне функције у области спољне политике и националне безбедности.
Прво и пре свега, сенатор Марко Рубио ће наследити Антонија Блинкена на месту државног секретара. Рубио је већи део своје политичке каријере провео промовишући неоконзервативну идеологију глобалне доминације САД и заговарајући америчке војне интервенције у свету. До свог наводног преобраћења у „Трамповца“ пре две године, он никада није видео рат који му се није допао. Хвалио је рат Џорџа Буша у Ираку као „успешан“ чак 2016. године, дуго након што је постало јасно да је тај рат представљао катастрофу. Рубио такође сматра да ће САД можда морати да уђу у рат са Ираном због његовог наводног нуклеарног програма. Укратко, он је оличење естаблишментског крила Републиканске партије. Када се кандидовао за номинацију републиканаца против Трампа 2016., рекао је:
„Моћ САД мора бити мотивисана жељом да прошири слободу, а не да само прошири зону сопствене контроле. Иако Америка није намеравала да постане неопходна, битна светска сила, управо то су од нас направиле наше економске и политичке слободе. Слободне нације света и даље очекују од Америке да заступа наше заједничке идеале.”
Ово је типична разуздана реторика поборника трајног наставка глобалне хегемоније САД. И конгресмен Мајкл Валц један је од њих. Он ће бити Трампов саветник за националну безбедност. Довољно говори да је подржао одлуку Бајденове администрације да Украјини пошаље ракете дугог домета и да Кијеву допусти гађање циљева дубоко унутар Русије.
Бивши водитељ Фокс њуза Пит Хегсет биће министар одбране. Године 2020, након што су ирански савезници испалили ракете на америчке базе у Ираку, Хегсет је позвао Трампа да нападне иранске економске и културне циљеве. Он је рекао да су међународни закони против ратних злочина «намештени» против САД и да би Америка требало да «напише нова правила рата“ у своју корист. Такође је позвао на већу будност и оштрину у сузбијању „руске пропаганде“ у медијима САД.
Чланица Конгреса Елиса Стефаник биће Трампов нови амбасадор у УН. О њој довољно говори да је 2022. оптужила Русију да је извршила „геноцид“ у Украјини и да се заложила за што скорији пријем Украјине у НАТО.
Као да му јастребова није доста, Трамп је 27. новембра именовао пензионисаног генерал-потпуковника Кита Келога за свог специјалног изасланика за Украјину и Русију. Исти тај Келог је 2023. писао да је Бајденова администрација требало да „одмах испоручи Украјини оружје које јој је било потребно за протеривање руских снага на самом почетку рата“.
Келог и данас сматра да би САД требало да наоружају Украјину до зуба, под условом да Кијев пристане на мировне преговоре са Москвом – по којима би Руси морали да прихвате престанак рата на бази замрзнутог конфликта. Пре две године Келог се чак залагао да НАТО прогласи забрану летова над Украјином, тј. да западни авиони и ракетни системи отварају ватру на руске авионе изнад Кијева или Харкова – што би свет довело још један критичан корак ближе нуклеарном холокаусту.
Себастијан Горка, Трампов нови директор за борбу против тероризма, јавно је назвао Путина силеџијом, „насилником“. Он је, попут Келога, запретио Русији битним увећањем војне помоћи САД Украјини уколико РФ не прихвати преговоре под америчким условима.
Тек да се подсетимо: један од стубова Трампове кампање било је обећање да ће он „за један дан“ окончати рат између Русије и Украјине. Његов новоименовани тим, можемо сада са сигурношћу превидети, својски ће се трудити да тај рат продужи у бескрај.
Не треба се замарати даљим ратоборним цитатима новоименованих припадника Трамповог спољнополитичког и национално-безбедносног апарата. Све нас неодољиво подсећа на Трампов први мандат, када се он суочио са препрекама од стране присталица старог двопартијског консензуса унутар свог тима (потпредседника Мајка Пенса, државног секретара Рекса Тилерсона, саветника за националну безбедност Џона Болтона и низа других).
„Надајмо се да је научио из својих грешака“, написао сам у Chronicles дан после избора, „и да неће неке нове тројанске коње довести на високе позиције“. Та нада сада изгледа изневерена. Нико од Трампових лојалиста из периода четворогодишње хајке администрације Демократа и америчке дубоке државе на њега и његове поборнике није добио неку кључну функцију. Бивши заменик министра одбране за стратегију Елбриџ Колби, аутор стратегије националне одбране САД из 2018, остао је кратких рукава, као и Фред Флејц, потпредседник Трамповог Центра за америчку безбедност. Трампова десна рука у првом мандату, бивши амбасадор у Немачкој и в.д. директора националне обавештајне службе Ричард Гренел, без посла је у новој администрацији, као и истакнути геостратег пук. Даглас Мекгрегор.
Наравно, теоретски је могуће да су Рубио и остали прошли кроз трајну конверзију од загрижених јастребова и ратних хушкача у присталице принципа „Америке на првом месту“, али не и вероватно. (Примера ради, Елисе Стефаник сада каже да се више не залаже за брзо чланство Украјине у НАТО-у и одбија да потврди да ли она и даље верује да је Русија извршила „геноцид“ у Украјини.) Такве промене ставова звуче неубедљиво. Још мање је вероватно да се опсесија идејама америчке изузетности, „међународног поретка заснованог на правилима“ и глобалне хегемоније може излечити преко ноћи, попут мамурлука, код људи који су деценијама живели од привржености култу незамењивости САД као изабране нације.
Вероватније је да су искусни политички, лобистички и медијски оперативци попут Рубија, Валца, Келога и других направили чисто прагматичне и привремене компромисе у потрази за моћи и напредовањем у каријери. Њихови пријатељи и савезници из двопартијског естаблишмента знају како стварно стоје ствари. „Чујемо уздахе олакшања америчких савезника у свету“, пише тако Њузвик, хронично непријатељски расположен према Трампу. „Ово су високо квалификоване и искусне личности, људи који знају ко су непријатељи Америке: Русија, Кина и Иран, а ко су наши савезници, у НАТО-у пре свега“.
Чак и да је конверзија бивших Трампових непријатеља у апостоле „Америке на првом месту“ била искрена, збуњујуће је да Трамп није изабрао баш никог од својих осведочених лојалиста за највиша места у спољној политици и националној безбедности, од људи који су остали са њим током четири године када је његов повратак у Белу кућу деловао неизвесно.
Оптимиста би можда рекао да је прерано тврдити да је Трамп издао своје следбенике по глобалним питањима и подлегао дубокој држави, али знаци нису добри. Први лакмус тест биће да ли ће поништити катастрофалну одлуку Бајденовог тима да пошаље ракете дугог домета у Украјину и овласти режим у Кијеву да погађа циљеве дубоко у Русији, наравно уз помоћ западних обавештајних података и електронског навођења у реалном времену .
Ово је опасна ескалација рата од стране одлазеће демократске администрације — чин ескалације са предумишљајем са потенцијално поразним дугорочним последицама. Ако Доналд Трамп буде инаугурисан 20. јануара и по његовом повратку у Белу кућу та одлука остане на снази, знаћемо да је игра завршена, да је трајна, двостраначка ратна партија вашингтонске мочваре поново победила по питању глобалног ангажмана САД.
Ако буде тако, постаће донекле јасније зашто је Трампу било дозвољено да победи, а Камали овог пута није било допуштено да краде и вара (као Бајденов тим 2020.), зашто није било антифа и БЛМ нереда по улицама након његове победе и зашто је медијска машина сада мање хистерична у односу на Трампа него у било ком тренутку у протеклих девет година.
Намеће се помисао да је овога пута Трамп склопио неки договор са перманентним апаратом моћи САД („дубоком државом“). Досадашња именовања највиших функционера у сфери спољне и безбедносне политике указују на постојање таквог договора. Сходно њему Трамп је попустио пред дубоком државом по питању основа спољнополитичке стратегије. Заузврат ће добити маневарски простор на домаћем плану, да се бори за контролу јужне границе и заустављање мигрантског цунамија, за наметање царина на увоз из Кине и другде зарад опоравка домаће индустрије, за смањење пореза, кресање енормног буџетског дефицита сходно плану Илона Маска као и за борбу против деструктивне woke идеологије „разбуђених“ код куће. Њему је домаћа агенда вазда била неупоредиво важнија од спољне.
Нешто слично је већ учинила Ђорђа Мелони крајем 2022. године. Она је тада победила на изборима и створила коалицију поборника контроле имиграције, одбране природне породице и очувања културног идентитета Италије, али је заузврат морала да се изјасни као доследни атлантиста и поборник безрезервне подршке НАТО акцији у Украјини. Да то није учинила, европски огранак америчке дубоке државе учинио би јој опстанак немогућим.
Ако је овај сценарио основан, а све указује да он то јесте, Америка ће и током следеће четири године наставити путем војних интервенција широм света, политике свршених чинова, грубих притисака и маније промена режима у далеким земљама. Опасност од рата глобалних размера биће већа него икада од кубанске кризе у јесен 1962. године. Са своје стране Трамп ће да се фокусира на хитан посао опоравка једног располућеног, културно деградираног друштва, на заштиту његовог идентитета од даље мигрантске инвазије и на обнову оронуле инфраструктуре САД. Ови задаци представљају огроман изазов, а он ће њихово испуњење представљати као предуслов за очување водеће позиције Америке на светској сцени.
Европу, наравно, не треба узимати у обзир као аутономног актера на светској сцени. ЕУ је без много роптања абдицирала такву улогу и кротко се повиновала диктату са западне стране Атлантика. Пример саботаже Норд Стрима 2 – најгори чин економског тероризма у историји – указује да је Немачка до дан данас држава са ограниченим суверенитетом, у истом односу према САД као Хонекерова ДДР према Совјетском Савезу у време Леонида Брежњева, а притом на путу економског суноврата и политичке нестабилности.
Ратоборно кочоперење Макронове Француске делује оперетски трагикомично, а не државнички. Брисел је легло корупције и олигархијске бахатости оличене у гђи фон дер Лајен. Фразе о европском јединству више нико не узима озбиљно. Проширења неће бити, вероватно никада а поготову не у ова кризна времена, када је политичка воља у Берлину, Паризу, Риму, Мадриду – да о Бенелуксу и Скандинавији не говоримо! – за примање неких тамо западних Балканаца у суморни бриселски клуб мања него икад.
Са друге стране океана већина Американаца одбацује визију глобалне империје, али они суштински не одлучују ни о чему битном. Наравно, и за остали свет било би више него пожељно да се Америка унормали, да САД постану једна од нација у мултиполарном систему суверених нација – моћна и безбедна, али излечена од психотичких идеја изузетности, месијанства и глобално-хегемонистичких опсесија њене владајуће класе. Сада, нажалост, знамо да се то неће догодити у скорије време, засигурно не у наредне четири године.
Хегемонистичко пренапрезање свеједно ће пре или касније довести до пуцања система по шавовима. За страховати је да ће резултат те кризе бити један катастрофални рат. Велике силе на залазу своје моћи склоне су да вуку исхитрене и рискантне потезе, као Шпанија Филипа II, или Аустроугарска у лето 1914. године. Спољнополитичка елита САД има далеко краћи фитиљ од њих и далеко слабије интелектуалне, моралне и сваке друге квалитете.
Постоји зјапећа провалија између аспирација вашингтонске елите о контроли светског поретка са једне стране и опадања релативне економске снаге, доларске доминације, привлачности културних модела, меке моћи и глобалног политичког утицаја САД са друге. Именовања у Трампов кабинет указују да овај понор неће бити премошћен у периоду пред нама. Континуитет је далеко вероватнији од окретања новог листа, са злокобним последицама по стабилност и мир у свету.
У духу старе кинеске клетве, уистину живимо у интересантним временима.
(Одломци из предавања др Трифковића у Представништву Републике Српске у Штутгарту одржаног у суботу, 30. новембра 2024.)
