Исповест др Павла Топаловића о страдању великих људи, пријатељству са Краљем Петром, о значајним људима српске емиграције, непознатим детаљима о свом оцу Тихомиру Тики Топаловићу
Близак пријатељ Краља Петра Другог Карађорђевића, син чувеног Тике Топаловића, потомак најбогатије и једне од најугледнијих породица из Трстеника, један од најугледнијих српских емиграната, кум Николе Каваје, близак пријатељ Драгише Кашиковића, Стојиљка Кајевића, Уроша Сеферовића и других најистакнутијих емиграната, пријатељ и сарадник Престолонаследника Александра Другог Карађорђевића – доктор Павле Топаловић.
Задивљујућа прича која стоји иза имена и презимена овог човека исписана је страдањем од немачког окупатора и касније комуниста, пожртвовањем и великим успесима, а као таква заслужује испуњене странице неке будуће књиге.
Др Павле Топаловић је рођен у Трстенику 27.03.1939, у најбогатијој трстеничкој породици из које су народни посланик Краљевине Србије Јован Топаловић (Павлов деда) и надалеко чувени Тихомир Тика Топаловић, Павлов отац. Павлов родитељ, Тика Топаловић је једна од најзанимљивијих личности које је дао српски народ. Пре Другог светског рата је са братом држао успешну фирму «Кварц», млинове и друга имања, био је активан у међуратном четничком удружењу, а током Другог светског рата под маском припадника организације Косте Пећанца (који је био близак рођак његове жене) био је Дражин илегалац у родном, трстеничком крају и као такав је помагао ЈВУО и спасавао народ. Спасао је и чувао две јеврејске породице које је крио у подруму, на тавану и тунелима које је прокопао у свом дворишту. На сваких неколико месеци Немци су вршили рације у Трстенику, претресајући и кућу Тике Топаловића, али су их Топаловићи успешно сачували, са њима живели и делили храну и несрећу окупације. По сећању др Павла скривени Јевреји били су, како каже, чика Адам и тетка Љубица, као и једна јеврејска породица која је успела да побегне из Павелићеве НДХ. Адам и Љубица живели су и првих пар година након рата са Топаловићима, под комунистичким малтретирањима, а око 1948. су их комунисти протерали у Израел.
Тика Топаловић је заједно са др Савом Станојевићем од немачких нациста спасао народ у циганској мали у Осаоници код Трстеника. Када је немачки одред из Крушевца дошао у Трстеник да истреби Цигане у Осаоници др Сава Станојевић је са Тиком Топаловићем изашао пред окупаторе и рекао да је циганску малу захватио тифус и да је за немачке војнике опасно да тамо уђу и дођу у контакт са становништвом. Ово је истовремено потврдио и својим животом и имањем гарантовао Тика Топаловић. Превара је успела, Немци су се вратили у Крушевац, а Тика и др Сава спасли недужне људе од истребљења. Ово трстенички Цигани нису никада заборавили, па су и у време најгорих комунистичких прогона долазили у дом Топаловића и бесплатно свирали Тикиној породици на дан славе Светог Јована, те је тог дана знало да се смени и 4-5 оркестара.
Под Титом је признато дело Сави Станојевићу, али Тику Топаловића нико није смео да спомене у тој причи, јер је о њему најгоре лажи писала комунистичка пропаганда. Тику Топаловића су као Дражиног човека Немци открили и ухапсили 1942. у Попинској реци, а потом одвели у логор на Бањици, а потом у логор Оснабрик у Немачкој. Ту креће права голгота, али и неки од највећих подвига породице Топаловић.
Тика је преживео логоре и прво радио тешке сељачке послове на њивама Немачке и Аустрије да би 1951. емигрирао у САД где је радио тешке послове као фабрички радник у Патерсону недалеко од Њујорка. Временом је успео да отвори ресторан и мали хотел «Слободна Европа» који је постао изузетно важно место за српске монархистичке емигранте. Укључио се у рад српских родољубивих организација у САД, постао потпредседник Српске народне одбране за САД и Канаду, а онда постао и лични секретар и шеф канцеларије изгнаног Краља Петра Другог Карађорђевића и његов нераздвојни пратилац и пријатељ до краја Краљевог живота.
У емигрантским годинама Тика Топаловић је узео видног учешћа у организовању доласка у САД 18 хиљада Срба после Другог рата! За сваког од њих је, као угледни амерички грађанин са одличним везама, писмено гарантовао, свакога је дочекао на аеродрому, за свакога је обезбедио папиролошке процедуре, за децу вакцинацију, за свакога прве оброке и прва преноћишта. Како је успео да нађе времена за све то нико никада није успео да објасни. Преко Тике Топаловића у Америку су дошли будући ловци на Тита чувени поп Стојиљко Кајевић, вођа СОПО-а, Никола Каваја и Драгиша Кашиковић кога је 1977. зверски убила Титова УДБ-а у Чикагу, заједно са осмогодишњом девојчицом.
Док је Тика Топаловић градио и помагао Српство у Америци, верно Краљу и Отаџбини, његова породица, која је остала у Југославији, је преживљавала терор под комунистима. Прво су им одузели цело имање и оставили само две собе на коришћење, затим су Тикиној жени Милеви забранили да се било где запосли и оставили је без икаквог прихода са троје деце. Оштре зиме су им биле без огрева, увек су били гладни, а од нешто сачуваног, сакривеног накита Милева Топаловић је куповала брашно, па је тако за један крупнији дијамант могла да добије један џак брашна, јер су сви знали чија је жена.
Како је Павле Топаловић растао, са сестром Невенком и касније убијеним од комуниста братом Петром, тако се занимао за фудбал и временом постао најбољи трстенички фудбалер и омиљена личност. Као дете су га локални комунисти малтретирали као четничког сина, Павлова учитељица Лидија доводила је разред пред његов праг и показивала кућу «народног непријатеља», а најгора страдања Павле и његови најближи доживљавају шездесетих година. Мајка Милева је након што је 7 пута одбијена за пасош успела да се придружи мужу у САД, захваљујући његовим америчким везама, а затим и сестра Невенка. Док је 1963. године Тика Топаловић је у Њујорку организовао велике демонстрације против Јосипа Броза Тита, истовремено су се комунисти у Југославији иживљавали над његовим младим синовима.
Павла Топаловића и његове пријатеље је у хотелу «Јадран» у Трстенику локални Титов милицајац Рака прво физички и вербално малтретирао, а затим је на Павла Топаловића, 24-годишњег студента медицине и сјајног фудбалера испалио четири метка из пиштоља са намером не да га физички убије, већ психички сломи. Тада га је лакше ранио у десну ногу и никоме дужном Павлу оставио трајни ожиљак на телу и на души. Након тога је 4 пута Павле Топаловић привођен од удбаша, а најгоре је било четвртог пута у Београду када су га покупили у пола три сата ујутру и одвели у центар УДБ-е недалеко од Главне поште и сатима премлаћивали. Пребијеног, крвавог и у модрицама су га одвели у зграду поште и натерали да оцу у Америку пошаље телеграм садржаја «ако не прекинеш са тим што радиш никада ме више нећеш видети». У то време се Павле увелико дружио са славним редитељем Новаком Новаком, чија га је мајка првих дана након комунистичког пребијања неговала. Славни Новак Новак био је прикривени монархиста и анти-комуниста чијег су оца свештеника комунисти стрељали, а који је касније посетио Павла у Америци (Павловом пријатељу било је то уметничко име, а право је било Новак Новаковић, и захваљујући њему је у младости упознао славне глумце – Мију Алексића, Чкаљу, Бату Стојковића,… ). Но, ни то није најтеже и најгоре што је задесило Топаловиће.
Павловог старијег брата Петра комунисти су прво истерали из школе због «вређања лика друга Тита». Затим су га, док је шездесетих служио војску у Мостару, комунисти оптужили да је амерички шпијун и онда затворили у затвор мостарске касарне у којој су га дуго мучили на разне начине, а на крају батинама уништили бубреге. По Петра је дошао брат Павле, пред којим су га комунисти полумртвог бацили у прашину испред капије касарне. Пошто измучен и изнемогао није могао да хода Петра је брат Павле на леђима носио до железничке станице у Мостару, док је мученик јаукао у страшним боловима. Потресно је и Павлово сведочење да је скинуо са себе кошуљу коју је обукао брату и по јесењем времену га носио у поткошуљи до воза. Тамо је било добрих људи који су му помогли да унесе брата у вагон и да га донесе до Трстеника. Након неког времена комунисти су Павловом брату Петру дали пасош и допустили да се придружи оцу, мајци и сестри у Америци. Демонски план комуниста је био у томе што су знали да ће млади Петар, уништених бубрега, убрзо умрети и хтели су да умре пред очима оца са надом да ће то сломити Тику Топаловића коме је други син још увек био у Југославији. Петар је убрзо, након свега пар година, умро 1969. у Америци, али то његовог оца Тику није сломило и натерало да одустане од верности Краљу и Отаџбини. Петар Топаловић је умро са свега 33 године живота, од последица комунистичке тортуре, а пре смрти је стигао да се ожени и остави за собом две ћерке.
Павле Топаловић је, након братовљевог одласка у САД, прво неуспешно покушао да илегално пређе границу са Италијом и емигрира у слободни свет, а укупно је 11 пута одбијен за излазну визу. Занимљиво је да му се након последњег пребијања јавио и са њим нашао покајани и разочарани комуниста, Видоје Пенезић, управник старе школе у Трстенику и даљи брат масовног убице и комунисте Слободана Пенезића-Крцуна, који му је понудио неку врсту подршке коју Павле Топаловић није прихватио да би предупредио могуће веће муке. Занимљиво је да му је Видоје Пенезић рекао да је његов отац Тика частан човек, да о њему лаже «Политика» која га означава као некога ко је клао народ до 1945, јер је он, Крцунов брат, био затворен заједно са Тиком Топаловићем у истом немачком логору у Оснабрику давно пре 1945, па до краја рата.
Године 1966. Павле Топаловић коначно успева да оде у Италију и првих годину дана живи у близини Рима, у сталној опасности од агената Титове УДБ-е. Након тога је успео да се придружи породици у САД. Оца Тику видео је последњи пут као трогодишње дете 1942, а сада први пут након 25 година. Стигао је да проведе и последње две године живота са мучеником братом Петром.
У емиграцији се прикључио оцу у његовим националним делатностима и убрзо постао пријатељ Краља Петра Другог, кога је, са оцем, често возио, путовао, дружио се. За Краља каже да је био диван и паметан човек, који је био чест гост у њиховој кући у Патерсону, где је Краљ често уживао у јелима која је спремала Милева Топаловић (каже да је Краљ највише волео сарму и мусаку). Најлепше сведочење које ми је господин Павле о Краљу Петру пренео је да га је једном, док је возио Краља и оца Тику, Краљ замолио да стане након што је видео поред пута жену са малом децом како неуспешно покушава да промени гуму на колима. Кола су стала, Краљ је питао жену како може да помогне, а она га је, не знајући ко је, питала да ли уме да промени гуму. Краљ је одговорио да не зна, али је на најближој бензинској станици платио 100 долара мајстору да то уради и тако јој реши проблем. Прогнани Краљ је умро у Денверу 1970, са 47. година, а Тика Топаловић две године након свог суверена.
По сведочењу његовог сина доктора Павла Топаловића његов отац, Тика, је највероватније убијен. Био је човек који је свакодневно и неуморно помагао свима, а једног јутра га је неко позвао на телефон у пола 5 ујутру, након чега је отишао, да би Павлу након неколико сати јавили да му је отац пронађен мртав у својим колима. Ту се завршио овоземаљски живот великог Тихомира Тике Топаловића, далеко од своје поробљене Отаџбине, али је његов син др Павле Топаловић наставио очевим стопама. Он је један од најугледнијих Срба у Америци, дугогодишњи шеф болнице у Патерсону, носилац разних признања, дугогодишњи председник српске црквене општине, човек који је изградио једну цркву, а који је деведесетих био активан у Конгресу српског уједињења и сакупио и послао милионе долара хуманитарне помоћи за српски народ који је страдао у ратовима на простору бивше Југославије. Много пута организовао је успешне донаторске вечери за хуманитарну фондацију «Лајфлајн» под патронатом Принцезе Катарине Карађорђевић. Дружио се и са члановима страних краљевских породица, као и са многим другим занимљивим људима. Први пут је након 25 година закорачио у родну груду 1992. године када је дошао у посету Отаџбини и након тога само још једном, док се нада у поновни долазак у родни Трстеник, на који никада није престао да мисли.
Занимљив је податак да је др Павле Топаловић, поред осталог, сваког месеца помагао породици свог кума Николе Каваје, док је био у затвору након чувене отмице авиона. А, Никола је робијао пуних 18 година. Ово и још много тога ми је добродушни доктор Павле Топаловић сведочио на Ивањдан 2024. године, у његовом лепом дому у Вејну, у САД. Сведочанства су неколико пута прекидали Павлови јецаји и сузе, које је пролио говорећи о комунистичким батинама које је поднео, а још више говорећи о оклеветаном и мученом, покојном оцу Тихомиру и рођеном брату Петру, којима уместо свеће воштанице прилажем овај текст у вечни спомен.
