Јелена Калабић рођена је у Њујорку 1918. После привременог боравка у Америци, њени родитељи су се вратили у Србију. Највише су живели у Нишу, где је Јелена завршила школу. Уочи рата верила се за потпоручника Душана Ђорића из Крушевца, официра 5. четничког батаљона, стационираног у Нишу.
Према истраживањима историчара Ане Филиповић и Милутина Велисављевића, потпоручник Ђорић био је побратим са касније чувеним поручником Јованом Бојовићем, такође официром 5. четничког батаљона. Овај батаљон борио се против Немаца од Пирота до Краљева, од 6. до 14. априла 1941, када је заробљен. Али, Ђорић и Бојовић успели су да избегну заробљавање. Отишли су у Крушевац, на Душанову иницијативу, јер је он знао да га тамо чека Јелена. Ускоро се премештају у безбедније Бојовићево родно село Ртаре у Драгачеву. Чувши за пуковника Дражу Михаиловића, одлазе на Равну Гору, где добијају задатак да оснују четнички одред за Драгачевски срез. Тако је у селу Граб ускоро формиран Јелички четнички одред. На свечаности освећења заставе Јелена је мењала Душана, који је тог дана морао поново да оде на Равну Гору. Иначе су њене дужности биле курирске.
Августа 1941. Дража је поново позвао Ђорића на Равну Гору, јер је у Јеличком четничком одреду било превише, а на неким другим местима премало официра. Потпоручник Ђорић је ускоро основао Буковички четнички одред, а са њим је из Драгачева отишла и Јелена. Од септембра месеца одред се најчешће налазио у пратњи капетана Јована Дерока, на потезу Чачак – Краљево. Истакао се у борбама за ослобођење Чачка од Немаца, 1. октобра 1941, у којима је учествовала и Јелена. Тада је постала позната по надимку ‘’Амазонка’’.
Капетан Дерок затим постаје заменик команданта опсаде Краљева, повевши са собом и Буковички четнички одред. Јелена је овом приликом имала обавештајне и курирске задатке, између одреда у опсади. Када је пала опсада Краљева, на којој је међу осталима погинуо и поручник Јован Бојовић, сви су се повукли према Чачку. Капетан Дерок погинуо је 7. новембра на Љубићу, од партизана, а Душан и Јелена вратили су се у Драгачево.
Фебруара 1942. генерал Михаиловић наређује оснивање Драгачевске бригаде, постављајући за команданта поручника Давида Симовића. Потпоручник Душан Ђорић постао је командант 2. батаљона Драгачевске бригаде. Јединица смешта штаб на планину Чемерно, где 5. априла 1942. организује прославу Васкрса, на коју је дошао и Дража. То је било његово прво појављивање у јавности од немачке Операције ‘’Михаиловић’’, 6. децембра 1941. За женски део организације прославе, и народног збора, била је задужена Јелена.
Драгачевска бригада ушла је у састав 1. равногорског корпуса под командом капетана Звонка Вучковића. Лета 1943, по Дражиној наредби, капетан Вучковић дошао је у Драгачево да од постојеће направи 1. и 2. драгачевску бригаду. Душан, а са њим и Јелена, нашли су се у 2. драгачевској бригади. Том приликом Вучковић је био кум на свадби Душана и Јелене.
Почетком 1944. Вучковић је прекомандовао Ђорића у штаб корпуса, који се углавном налазио у Таковском срезу.
Пролећа 1944, Душан Ђорић, тада у чину капетана, постављен је за команданта 2. гружанске бригаде 1. шумадијског корпуса. Тако се брачни пар из Такова преселио у Гружу.
Од оснивања ЖРОС-а (Женске равногорске омладине санитета), почетком 1944. године, Јелена је била један од његових главних организатора. По доласку у Гружу постала је повереник ЖРОС-а за 1. шумадијски корпус. Дража је 15. јула 1944. наредио Јелени Ђорић да ‘’организује једну групу школованих девојака са села’’ и да са њима одржи низ зборова ради проширења и побољшања организације.
При поласку у Босанску голготу, октобра 1944, Душан се поново нашао у 1. равногорском корпусу, као његов начелник штаба. Два сина близанца Јелене и Душана нису преживели зиму 1944/45.
После слома четничке главнине на Зеленгори, 13. маја 1945, Душан и Јелена Ђорић пробили су се из обруча у групи пуковника Миодрага Палошевића, од стотинак четника. У борбама од 17. до 23. маја, у кањону реке Сутјеске, недалеко од њеног ушћа у Дрину, из ове групе страдало је 75 четника. Душан је погинуо у борби прса у прса. Преживели, међу којима и Јелена, прешли су Сутјеску наредног јутра, 24. маја. После још једног окршаја остало их је свега петоро. ‘’Кад сам погледала цокуле – биле су покривене мозгом. Стала сам била на нечију размрскану главу. Палошевић је био сав изрешетан, глава размрскана, као и осталој двадесеторици. Нисмо их сахранили, бежали смо даље. Вероватно су сви бачени у Сутјеску, на узоку Дрине’’, написала је Јелена у једном чланку.
Јелена се некако пробила до Грчке, где је добила папире за усељење у Аустралију. У Канбери је упознала официра Војислава Милетића, који се током рата налазио у заробљеништву. Удала се за њега 1951, постајући Јелена Милетић. Основала је компанију ‘’Тимок’’, која је успешно пословала, а сем тога и Војислав се добро сналазио у свом послу. Тако су њих двоје зарадили доста новца. Били су велики добротвори, нарочито од када је одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, 1973. године, основана Аустралијско-новозеландска епархија, са седиштем у манастиру Светог Саве у Илејну, недалеко од Мелбурна. На огромном имању, сем епископске резиденције, тада је било мало објеката. Јелена и Војислав Милетић најпре су финансирали изградњу главне капије. Конак са трпезаријом, кухињом и монашким собама финансирао је Урош Петровић, утемељивач манастира, а помагали су и бројни други Срби.
У манастирском комплексу, Јелена и Војислав, уз помоћ других Срба, изградили су Насеље српских пензионера “Јелена Калабић Ђорић Милетић”. Насеље је освећено 1979. године. Има осам двособних станова, док се у средини налази музеј посвећен Дражиним четницима.
Наредних година, Јелена и Војислав подигли су манастирску цркву посвећену Св. Алимпију Столпнику, према њиховој крсној слави. На улазу у цркву стоји натпис: “Манастир Св. Саве, храм Св. Алимпија Столпника, задужбина Војислава и Јелене Милетић; пројекат арх. Богосав Радовановић. Иконостас је израдио и поклонио Миливоје Петровић Принц. Звона су поклонили Михајло и Душанка Јовановић.” Храм је освећен 1983. године.
Боравећи у Аустралији 1990. године, у мисији превазилажења раскола у Српској православној цркви, преминуо је чувени хиландарски монах, старац Никанор. Јелена му је тада уступила главно гробно место у цркви, које јој је припадало као ктитору. Њен муж Војислав преминуо је пре овога. Јелена – баба Јела, како су је тада звали – преминула је 1999. године. Сахрањена је поред Војислава, такође у цркви Св. Алимпија Столпника.
