Говори: Млађан Ђорђевић
Чикаго, 29.јун 2025. године
ВАШЕ ВИСОКО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО,
ПОШТОВАНИ ПРЕДСЕДНИЧЕ СРПСКЕ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ,
ЧАСНИ ОЦИ, УВАЖЕНИ ЧЛАНОВИ СРПСКЕ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ, ДРАГА БРАЋО И СЕСТРЕ,
ПОМОЗ БОГ!
Честитам вам крсну славу – Видовдан, као и 111. годишњицу рада Српске народне одбране, једне од најстаријих и најзначајнијих институција у српском народу. Дозволите ми да се, након свечаног дела обележавања нашег највећег празника – Видовдана, обратим свим присутним славарима, што је за мене велика част. Први пут сам овде, са вама, у овој улози и од срца поздрављам читаву српску заједницу у Чикагу – све вас овде присутне, као и све оне који, из овог или оног разлога, данас нису са нама. Сви они припадају једној великој српској заједници, заједници једног великог народа – и они који тога јесу свесни, и они који нису. Припадају матици која се не може одрећи свог потомства, ма где оно живело. Као што рече уважени професор Богољуб Шијаковић, потомство може да се одрекне матице, али она нема право да се одрекне своје деце – мада, руку на срце, наше болно искуство често је било обрнуто.
За нас Србе, на овај дан постоји само једна тема – велика, свеобухватна, тешка и истинита: смисао и значај Видовдана.
Ви сте савест у расејању. Ви сте потомци Михајла Пупина, који је Америци објашњавао истину о нама. Потомци Јована Дучића, који је пером бранио српско име. Потомци Драже Михаиловића, првог борца против фашизма у Европи.
Генерал Дража није био само војник. Он је симбол отпора и верности завету. Док су други савијали главу, он је чувао образ. Док су други газили Косовски завет у име револуције, он је држао икону Светог Саве и барјак кнеза Лазара.
Под комунизмом, Срби су претрпели страховита страдања: више стотина хиљада убијених без суђења, десетине хиљада гробова без крста. Вера је била прогањана, цркве затваране, а национално сећање систематски брисано.
У име братства и јединства, заборављен је Видовдан, а слављен 29. новембар. Заборављен је Свети Сава, а наметнут Кардељ. Заборављен је Косовски завет, а наметнута партијска књижица.
Ипак, народ је чувао – у тајности, у цркви, у породици – своје памћење, своју веру, своју муку. Чувао је оно што ниједан режим није могао да убије – живу душу Косовског завета.
У тешким тренуцима за нашу отаџбину – од анексионе кризе 1908. године, преко Балканских ратова, Првог и Другог светског рата, педесетогодишњег комунистичког терора, па све до НАТО бомбардовања и окупације Косова и Метохије – ви сте, браћо и сестре, били чувари пламена слободе, традиције, вредности, вере и српског идентитета! Несебично сте материјално и духовно помагали народ у отаџбини и, да није било вас, наш опстанак био би неизвестан.
Да није било Српске народне одбране, наша позиција била би још тежа и лошија него што јесте. Ваши чланови су уложили време, новац, снагу, знање, углед и капитал да помогну српству и да му залече ране. Зато је наша захвалност према вама, браћо и сестре, велика и трајна.
Најпре изражавамо дубоку захвалност свим преминулим оснивачима и члановима Српске народне одбране у отаџбини и у дијаспори, који су покренули рад ове организације и њену мисију остварили. Од Михајла Пупина до Славка Пановића – нека им је вечна слава и хвала. Наша захвалност припада и живим председницима и члановима СНО у Америци и Канади, који својим неуморним радом и трудом настављају мисију својих часних и великих оснивача.
По речима др Срђе Трифковића, два су камена уграђена у темељ српског бића и историје. Први је светосавље – као срж српског духовног идентитета и историјска мисао-водиља. Други је Видовдан – као завет и жртва која је Србима, једном за свагда, дала историјску и моралну јединственост. Српски Видовдан је јединствени пример православно-хришћанског разумевања вољне жртве, којом се закорачује из времена у вечност. У Косовском видовдану сабрала се сва српска прошлост и будућност. Тај дан траје безмерно, ближи и стварнији од сваке дневне вести. Тај дан, као ниједан други у српској историји, одредио је Србе као народ свестан бесмисла постојања ако то постојање није слободно и осмишљено. Српска историја током векова може се посматрати као дуга, често крвава и увек оплемењујућа видовданска жртва.
Овде се не окупљамо само ради традиције или обичаја, већ ради опомене, ради молитве, ради сведочења и истине. Видовдан није датум. Видовдан је код. Видовдан је наш духовни ДНК. Видовдан је наше најдубље сећање и најузвишенији завет.
На овај дан, пре више од шест векова, на Косову пољу, Царство земаљско замењено је Царством небеским. Свети кнез Лазар положио је живот за веру, за слободу, за народ – не као пораз, већ као победу духа над силом. Рођен је Косовски завет – завет крста, слободе и непокора.
Како рече владика Николај:
„Свети кнез Лазар је изабрао вечну истину уместо пролазне лажи, Небеско царство уместо земаљског, Христа уместо Вараве. И тиме је поставио темељ српске историје и српског пута.“
А у истом духу он нас опомиње:
„Видовдан је судилиште српске историје – не судилиште од људи, него од Бога и од савести народа.“
Блаженопочивши митрополит Амфилохије говорио је:
„Косово није мит. Косово је истина – она најдубља и најтрагичнија истина српског народа.“
А пратио га је његов брат у Христу, блаженопочивши епископ Атанасије, речима:
„Нема српског народа без Косовског завета. Нема српског народа без Христовог крста.“
Док је патријарх Павле опомињао:
„Чувајте Косово, јер ако га изгубимо, нећемо знати ко смо. И нећемо знати где да се вратимо.“
Драги Срби у расејању – у срцу Америке, а душом у срцу Србије, на Косову и Метохији,
Видовдан је дан нашег очињег вида, Видовдан је дан за видање и исцељење. Видовдан је дан за сабрање, дан за сећање, дан за памћење – без кога нема свести о себи и без кога нема идентитета. Видовдан је дан када се мора видети истина, а истина је да данас на нашем Косову и Метохији Срби живе под терором злочинца Аљбина Куртија.
Терор који се спроводи на Косову и Метохији, уз подршку тзв. међународне заједнице, има за циљ нестанак Срба и реализује се кроз отимање институција, хапшења, физичко и психичко малтретирање људи, премлаћивање деце и жена, угрожавање Српске православне цркве и њених светиња. Тренутно у шиптарским казаматима труне преко 80 Срба ухапшених из само једног разлога – зато што су Срби.
Болна је истина да су они који су у име државе Србије потписали Бриселске споразуме и испунили све тачке тих споразума, који су дубоко против националних интереса Србије, као и Вашингтонски споразум, прихватили француско-немачки план, Охридски споразум и учествовали у стварању Отвореног Балкана, тј. Мини Шенгена – саучесници у овој катастрофалној ситуацији у којој се данас налазе Срби на Косову и Метохији.
Нажалост, то данас за државне медије није тема, и Косово као да је отишло у заборав. А сви атрибути државе Србије који су до 2012. године постојали – практично су повучени и нестали.
Врло сложена ситуација је и у Републици Српској, где против српских интереса поново ради тзв. међународна заједница, са циљем стварања унитарне Босне и гашења Републике Српске као ентитета.
Такозвани високи представник, Шмит, чији мандат није потврђен ни од стране Русије, ни Кине, ни Републике Српске, користећи непостојећа овлашћења, поништава све демократске институције и доноси решења која директно ударају у темеље постојања Републике Српске и опстанка српског народа с оне стране Дрине.
Болна је истина да је тај исти Немац Шмит – с нацистичким коренима – прихваћен у Београду од стране највиших државних и црквених власти.
Сложен је положај Срба у читавом региону:
• У Црној Гори, где се прети кривичним поступком митрополитима Јоаникију и Методију због давања парастоса убијеним четницима од стране усташо-комуниста;
• У Хрватској, где се потире сваки облик српског идентитета – остатка закланог народа од Јадовна до Јасеновца;
• У Старој Србији, где су Срби верни матици и Српској православној цркви, након давања томоса тзв. титоистичкој творевини МПЦ, остали су без својих средњовековних храмова и цркава.
За то време Србија се распродаје. Руде се дају странцима, као у Бору – Кинезима. Земља се загађује, као у Јадру, где се припрема експлоатација литијума на штету народа, природе и здравља. Села се гасе, народ одлази, а елита ћути.
Српски песник Петар Пајић у легендарној песми Србија написао је стихове:
„Све су српске оранице, саме као удовице.
Нит се оре, нит се жање,
Србије је стално мање.“
Ове болне речи нас на овај свети дан опомињу да морамо заједно учинити све да спречимо српско-српске сукобе, поделе, свађе, мржњу – јер нас има мало, а нажалост и Србија је све мања.
Треба да будемо спремни да схватимо да привремене измене демографске слике појединих територија, проузроковане геноцидним терором српских непријатеља и интервенцијом спољних фактора, не треба сматрати ни трајним, ни обавезујућим при одлучивању о географском обиму стварања обновљене српске државе.
Срби морају, као народ, тактизирати ради опстанка, али наши стратешки циљеви не смеју бити замагљени. У позадини свега почива питање српске духовне и моралне обнове – на основама светосавља и Видовдана – као предуслова биолошког опоравка и културолошког опстанка. Задатак обнове српства трајаће деценијама и ми, као народ, треба своје активности да прилагодимо том циљу.
Зато данас, овде у Чикагу, као и у Грачаници, као и на Газиместану, наш глас мора бити један:
• Да се српско јединство темељи не на интересу, него на завету.
• Да наша реч има тежину, јер у њој живи Лазар.
• Да наша нада не умире, јер у нама живи вера Светог Саве.
И зато:
Не дамо Косово. Не дамо завет. Не дамо крст.
Нека живи Видовдан.
Нека се умножи верни народ.
Нека васкрсне српска душа.
Чувајмо Косовски завет. Чувајмо српски код.
И – догодине у Призрену!
