Година јубилеја СНО
Наша браћа и сестре у Аустралији прославили су 60 година од отварања Дома Српске народне одбране на том континенту, једног од светионика Српства у своје време на аустралијском тлу. Свечаност тим поводом одржана је у Дому СНО у месту Канли Вејл, Нови Јужни Велс, у Аустралији 26. јула ове године, када је велелепна сала била испуњена до последњег места с тим да су оцена програма и расположење гостију били на највишем нивоу. Честитамо, браћо и сестре!
Истина је да смо далеко једни од других, али нас веже све оно што Српску народну одбрану, било где да је има, чини организацијом која у својој бити носи вечити пламен борбе и пожртвовања за добробит Српства, Отаџбине и наше вере. Уз све то, америчка Одбрана је матица свих јер је то национално семе из Америке посејано свуда где се окупљени српски родољуби састају да заштите, споје, унапреде и сачувају највредније што Српство има. Тако су спојени заједничком идејом настале Одбране у Канади, Аустралији и Немачкој.
Да подсетимо, на последњој Годишњој седници изабрана је нова управа са председником б. Драганом Бојићем на челу. СНО у Аустралији слави своју Славу Св. Николаја Жичког и Охридског. Такође, имају своју страницу на интернету. У раду СНО у Аустралији истиче се потреба за чувањем српског националног идентитета, очување културних и националних вредности, рад са омладином преко фолклорних група, а њихов Дом у месту Канли Вејл, чији се јубилеј и слави ове године, отвореног срца прима све оне који желе да остану Срби у Аустралији, било да су рођени у Аустралији, Отаџбини или било где у свету.
Ово је и прилика да се подсетимо оснивања и првих дана СНО на аустралијском континенту, како за све оне широм света који би да знају о том времену, тако и за данашње млађе генерације које треба да знају почетну историју СНО у Аустралији.
Није судбина Срба на петом континенту била много различита од Америке и Европе после Другог светског рата. Ратни вихор над Европом створио је милионе избеглица који нису желели да се врате у своје отаџбине због несрећно завладалог комунизма. Некадашњи логори целе ослобођене Европе тога доба били су преплављени тим избеглицама (звали су их „расељена лица“, Displaced Persons, “DP”). Америка, Канада, Аустралија и Јужна Америка – били су ненасељени и требало им је радне снаге, па су желели демократски да помогну и овом слоју и уселе их у своје државе с тим да је за сваку земљу важио посебан програм услова. За Америку је било најтеже отићи. У то време тo je са успехом обављала Епархија Америчко-Канадска са владиком Дионисијем и Српска народна одбрана са Михаилом Дучићем на челу, дајући им афидевите за боравак у Сједињеним Државама Америке.
Комисија аустралијске владе се налазила по свим већим градовима Западне Немачке, где су се налазили ДП логори и њихови проспекти за усељавање су били јасни и једноставни. Свако ко жели биће примљен, пребачен и запослен у Аустралији. Ова шанса je била веома примамљива, те су се од стране Срба у прво време емигрирања 1947/49.г доселили пет до шест хиљада што породица што самаца, махом бивших ратних заробљеника.
Пребацивање за Аустралију je вршено бродовима УНРЕ (Агенција УН за обнову и развој), a сав трошак je сносила та установа, од полазног логора до пријема на тло Аустралије. Први логори за смештај досељеника, који су добили име „Нови Аустралијанци“, били су код: Перта и Фремантла у западној Аустралији, код Аделаиде у јужној Аустралији, код Сиднеја у држави Нови Јужни Велс. У овим логорима, који су за време рата били логори америчке и савезничке војске, добро опремљени, са свим угодностима за смештај и исхрану, усељеници су после неколико дана одмора били распоређивани на разне послове. Постојао је само један услов у то доба за сваког усељеника који долази у Аустралију a то је да мора да ради првих 18 месеци где га влада Аустралије одреди. A потом може да иде и тражи посао и да се смести у било које место Аустралије.
После одржаног рока запослења, скоро сви Срби су се сконцентрисали око великих градова: Сиднеј, Аделаида, Перт, Бризбан. По добијеним информацијама, у току насељавања нове емиграције и ДП лица у Аустралији од 1947. до 1952. године, у Аустралију је дошло око 30 хиљада Срба.
Од доласка првог брода у пристаниште Перт у западној Аустралији 1947. године, па до оснивања Српске народне Одбране 1951. године, прошло је четири године, у ком се времену доселило на хиљаде Срба не само из европских логора, већ и један повећи број из Египта, из логора Ел Ариш, у коме су биле српске породице сакупљене са простора Средњег Истока. Протекло време и нови услови живота у новој земљи тражили су српско повезивање. Била је то у исто време и велика потреба, ради одржавања узајамног српског духа и очувања свог националног индивидуалитета, који се лако губио у огромном простору и подвргнут разним утицајима. С друге стране, српска национална емиграција која се населила у Аустралији дошла je из логора, где се већ била навикла на заједнички живот и давала одушке осећању да смо јаки само када смо организовани и сложни. Исто тако не треба изгубити из вида чињеницу, да су Срби били активни саучесници у свим збивањима током Другог светског рата и да је то махом емиграција антикомунистичка, која доласком у Аустралију није сматрала да је са борбом завршено. Баш овај моменат је и био превасходан у организовању српског националног и верског живота у Аустралији. Жеља да се борба настави и да се српски народ ослободи комунистичке тираније је била моторни покретач свих акција, укључујући и организовање Српске народне одбране у Аустралији. Исто тако треба нагласити, да у Аустралији раније није било ни једне српске установе или организације, нити Срба сем пар староседелаца који су пуким случајем нашли тамо живота.
Водећи српски родољуби у Аустралији, на челу са Гвозденом Браловићем, који се налазио у престоници Аустралије од првог дана свог доласка на континент, одржавали су везу са српским првацима на америчком континенту Михаилом Дучићем, Луком Пејовићем, председником и секретаром СНО у Америци, и нашим политичким лидерима Константином Фотићем, Јованом Ђоновићем и другим. Ову преписку водио je Г. Браловић који је уживао неподељене симпатије и поверење Срба како своје најближе околине, тако и осталих. Многи су га знали из Европе, многи упознали преко штампе, многи одржавали преписку с њим. Гвозден Браловић je са својим изванредним инстинктом осећао потребу да се нешто мора и треба учинити. Саветовано му је да пређе на акцију стварања СНО у Аустралији, што je и учинио.
Нa дан 24. маја 1951, године, одржан је први састанак у Хајд Парку који се налази у центру Сиднеја, потом је уследило и оснивање Акционог одбора за стварање СНО Аустралије. Ha састанку је било дискусије о саставу Одбора и да се изабере председник чија би личност привукла што већи број Срба у састав Српске народне одбране. Ha предлог Гвоздена Браловића једнодушно је изабран Гаврило Булић. Потом су изабрана следећа лица: Први потпредседник о. Миленко Стефановић, други потпредседник Првослав Одовић, секретар Гвозден Браловић, благајник Жика Тимотијевић. Надзорни одбор: Ђypo Суџуковић, Богољуб Марковић-Бели и Животије Стефановић. Основани су одбори у већим местима као и Женско добротворно друштво при СНО и посебне секције српске омладине, док драмска секција осваја пажњу српских колонија Аустралије.
Оснивање Српске народне одбране у Аустралији наишло је на свестрано одобравање већине Срба Аустралије. Наишло је такође и на одобравање код надлежних власти и код српских пријатеља Аустралијанаца, који су били упознати са српском историјом и улогом српског народа у оба светска рата.
Почетком 1957. године, Српска народна одбрана је добијала писма-молбе, често са дугим листама имена молиоца, да их избави из логора расељених лица и доведе у Аустралију. Образовани Одбор на челу са Гаврилом Булићем обавештава наше људе где да предају документа, а да ће СНО гарантовати. Од пријављених, Српска народна одбрана је у току рада државне Комисије за усељење учинила следеће: послато је 369 гаранција, 174 њих је стигло у Аустралију, одбијено од Комисије 20, емигрирало у друге земље 40. Чланови и пријатељи СНО помогли су око дочека, смештаја и запослења новодошлих. Многи од тих помогнутих су данас домаћини и трговци, добро стојећи, и чине част српској нацији којој припадају.
Сав овај позамашан српски национални посао вршила је Српска народна одбрана у Аустралији, састајући се пo приватним кућама и изнајмљеним салама, јер своје нису имали. Свест да би један Дом Српске народне одбране био решење многих проблема и насталих насушних потреба, окупио је већи број српских родољуба, који су решили да се купи имање и зида Дом. Ha једном конгресу СНО предложено је да се оснује Фонд за куповину дома СНО у Аустралији. Идеја је потекла од Николе Грубјешића и Жике Тимотијевића, који су први са својим прилозима почели Фонд. Централни одбор се сложио са том идејом и скупљени новац је чуван у специјалном фонду, искључиво за куповину дома.
Председнику Булићу је 1959. године пошло за руком да такав плац пpoнaђe у Барина улици, у месту Кенли Вејл, у непосредној близини железничке станице. Плац је био величине 100 са 138 стопа. Одлуком Централне управе плац је купљен пo цени од 1950 аустралијанских фунти. Како се пapa није имало у тој мери, дата је капара a остатак позајмљен из банке. Да би се код банке могао добити зајам, гарантовала су следећа браћа: Драгослав Марковић, Станко Новаковић, Ново Мандарић, Синиша Антонијевић и Пера Стефановић.
Направљени су планови за дом и јула 1964. године је освећен камен темељац. Дом је рађен већином добровољним радом чланова и пријатеља СНО, само главни радови су давани контракторима. Да би се цео план остварио са малим новчаним средствима којима се располагало изабран је Одбор, коме је био задатак да води све послове око зидања дома. Taj одбор су сачињавали: Гаврило Булић, Гвозден Поповић, Тома Илић, Урош Станковић и Миле Савић. Радовима је руководио Тома Илић.
Одређени су и стараоци имовине СНО и то: Влада Видовић, Дејан Срдић и Тома Илић. Централни одбор СНО замениће ове у јануару 1976. са новим Одбором кога су сачињавали: Петар Стефановић, Драгољуб Нешић и Славко Дамјановић.
Од банке се позајмило 15.000 фунти. Добровољним радом уштеђено је бар још толико ако не и више. Изградња дома је трајала годину дана.
У присуству највећег до тада српског скупа у Аустралији, око 2000 Срба који су дошли да узму учешћа у догађају на дан 13/14. јуни 1965.г, који је отварао нове странице српске историје на овом континенту, Министар за грађевинство у Федералној влади Аустралије г. Лесли Бериа свечано је отворио Дом, кога су осветили српски свештеници проте Славко Нићетин и Живко Поповић.
Ha улазу у Дом стоји спомен плоча на српском и енглеском језику са следећом посветом:
„Овај Дом посвећен је Српској деци и Србима палим за Крст часни и слободу златну. Овај Дом подиже Српска народна одбрана у Аустралији са својим пријатељима“.
У року од пет година, дом је био исплаћен, позајмица и дугови враћени банци и појединцима који су дали новац без интереса. Старање о Дому вршила је управа Месног одбора СНО у Сиднеју. Остварење замисли – зидање Дома – помогли су сви чланови Централне управе и месних одбора у Сиднеју и Блектауну, Женског добротворног друштва при СНО, Омладинског огранка СНО, као и сво чланство и пријатељи Српске народне одбране у Аустралији. Њихова имена се налазе у специјално повезаној књизи која се чува у СНО.
Године 1977. поднета је молба ферфилдској општини за дозволу проширења Дома, које је имало у плану: ресторан на доњем спрату, библиотека на горњем, стан за чувара и сала за седнице. Тражена дозвола је добијена, радови су отпочели и трајали две године. По завршетку свих радова, одржано је свечано отварање проширеног дела дома јуна 1980. године. Идеја проширења дома била је на свом месту и правилно прихваћена, како стоји у Споменици СНО.
Отварање Дома
У присуству највећег до тада српског скупа у Аустралији, око 2000 Срба који су дошли да узму учешћа у догађају на дан 13/14. јун 1965.г, који је отварао нове странице српске историје на овом континенту, Министар за грађевинство у Федералној влади Аустралије г. Лесли Бериа свечано је отворио Дом, кога су осветили српски свештеници проте Славко Нићетин и Живко Поповић.
